Gotovo sva istraživanja javnog mnjenja otkrivaju da Amerikanci i posle 15 meseci u velikom broju podržavaju spoljnu politiku predsednika Džordža Buša. Ipak priznaju da ih uznemiravaju zvuci ratnih truba, strepe od najavljene masovne vakcinacije protiv velikih boginja (biološki rat kao da ih više plaši od „klasičnog“), voleli bi ipak da Amerika u „taj rat protiv Sadama“ krene uz saglasnost Ujedinjenih nacija. Međutim, velike upitanosti, a kamoli glasnog i masovnog protivljenja najavljenom ratnom pohodu na Irak nema.
Petnaest meseci posle terorističkog napada na Njujork i Vašington Amerika zapravo još ne dovodi u pitanje ni Bušovu politiku, ni taktiku, ni strategiju njegovog rata protiv terorizmma.
U Evropi, Aziji, Južnoj Americi, Africi sve su glasniji kritički tonovi protiv najavljenog rata, pa i same uloge Sjedinjenih Američkih Država u novijim globalnim zbivanjima.
Tako, na primer, Džon Pilger u londonskom „Gardijanu“, apostrofira neke glavne obmane, mitove i laži u „ratu protiv terorizma“:
Fanatici koji su izveli teroristički napad na svetski trgovinski centar i još neke objekte u Americi nisu došli ni iz Iraka, ni iz Avganistana, već iz Egipta i Saudijske Arabije. Na ove zemlje nije pala niti jedna jedina američka bomba: umesto toga 5000 civila poginulo je u Avganistanu od bombi koje je bacio Ujka Sam. Među ubijenima je i četrdesetoro svatova, mnogo dece i žena
koji su došli na venčanje. Šta se danas dešava u Avganistanu, izgleda da za američke medije više nije mnogo zanimljivo. Koliko su tačne tvrdnje nekih francuskih uticajnih novina da u ovoj zemlji ponovo cveta proizvodnja i veliki, opasni biznis opijumom i da CIA vuče konce?
PATRIOTSKI ZAKON: A šta se dešava u „najdemokratskijoj zemlji na svetu“? Neke humanitarne i nevladine organizacije, ali i mnogi evropski i južnoamerički mediji ističu da su američke vlasti odmah posle 11. septembra uhapsile i odvele u koncentracioni logor Gvantanamo Bej na Kubi nekoliko stotina osumnjičenih. Nadležni nisu pružili nikakve dokaze protiv ovih ljudi koji su zatočeni protivno svim međunarodnim zakonima i ratnim konvencijama. Po novom drakonskom Patriotskom zakonu, FBI ima zapravo carte blanshe da zadire u vrlo privatnu sferu života svakog stanovnika ove zemlje, što uključuje i prisluškivanje telefonskih razgovora, zavirivanje u elektronsku komunikaciju, pa čak i raspitivanje šta sumnjivo lice čita u svojoj lokalnoj biblioteci.
Pilger nudi čitavu lepezu argumenata kojima potvrđuje svoju tezu da predstojeći napad nema mnogo veze s borbom protiv „oružja za masovno uništavanje“, kako tvrdi propagandna kampanja orkestrirana u Vašingtonu i Londonu: Amerika zapravo želi, tvrdi Pilger, da kontroliše drugo najveće nalazište nafte na svetu.
Njegovi zapadnoevropski istomišljenici ocenjuju da je većina medija s obe strane okeana nekritično uključila u ovu opasnu igru: kao puki provodnici, primaju i prenose zvanične poruke Vašingtona, koje su zapravo poluistine, obmane i laži. Istina, deo liberalnih medija u Francuskoj, Nemačkoj i Italiji otvoreno raskrinkava neke dobro skrivane činjenice. Na primer, da je Amerika banja za teroriste! Sjedinjene Američke Države su jedina zemlja koju je Međunarodni sud pravde optužio za terorizam (u Nikaragvi), ali koja je stavila svoj veto u Savetu bezbednosti na rezoluciju kojom se sve zemlje članice pozivaju da poštuju međunarodni zakon.
Buš je u sasvim drugom kontekstu, iz svog bunkera, posle 11. septembra nedvosmisleno poručio: „Pobedićemo u ratu protiv terorizma, uhvatićemo te zlikovce gde god da su, bez obzira na to koliko će nam za to biti potrebno vremena“.
Liberalni komentatori s prilično uverljivosti dokazuju da su Al Kaidini kampovi za treniranje u Avganistanu „dečji vrtići“ u poređenju sa sličnim kampovima u SAD, prvenstveno sa Fort Beningom u Džordžiji, vodećom visokom školom za specijalne akcije. Donedavno je ova vojna institucija imala gotovo poetično ime The school of the Americas: ovde su se školovali razni specijalci, paramilitarci, obeveštajci, tajni i javni agenti, stručnjaci u mračnoj veštini terorizma. Navodno je na ovim „univerzitetima“ obučeno oko 60.000 stručnjaka ovog profila.
„Gardijan“ nudi konkretan primer za ovu tvrdnju: kada je 1993. Komisija za istinu koju su Ujedinjene nacije formirale za Salvador imenovala oficire salvadorske vojske koji su počinili najveće zločine, ispostavilo se da je dve trećine ovog oficirskog kadra obučavano i trenirano u Fort Beningu i onda poslato na zadatak u domovinu. Diplomci s ove specijalne američke škole bili su i na čelu Pinočeove tajne policije, a rukovodili su i najvećim koncentracionim kampovima u Čileu.
Treba reći da je pod pritiskom liberalnijeg dela američkih medija američka vlada bila prisiljena da javnosti da na uvid „udžbenike“ i specijalna skripta namenjena učenicima ove škole: ova štiva nedvosmisleno otkrivaju da se kao uobičajene metode preporučuju ucene, zlostavljanje, ubistva, pa i hapšenje porodica važnih svedoka.
Deo medija na svim meridijanima oštro kritikuje Bušovu administraciju i zbog zveckanja oružjem, ali i zbog dvostrukih moralnih i političkih aršina, kao i zbog činjenice da je najmoćnija zemlja na svetu koja istovremeno i najviše doprinosi globalnom zagrevanju odbila da u Kjotu potpiše deklaraciju koja bi regulisala ovaj veliki globalni problem. Oštre kritike Sjedinjene Američke Države doživljavaju i zato što je ova administracija odbila da prizna Međunarodni krivični sud, što minira mnoge poteze Ujedinjenih nacija od Bliskog istoka, do Afrike i Južne Amerike.
Više kanadskih komentatora, ali i njihovih kolega s drugih meridijana ogorčeno piše da su Bušovi ljudi na samitima u Kanadi i Indoneziji blokirali stotine miliona dolara koje su trebalo da odu najugorženijima na Zemljinoj kugli, onima koji nemaju ni hrane, ni čiste vode, ni struje.
RUŽNI AMERIKANCI: Londonski „Tajms“, ali, recimo, i pariski „Mond“ slično opisuju globalno raspoloženje prema Ujka Samu: veći deo sveta doživljava Ameriku kao arogantnu, uobraženu i agresivnu velesilu koja je krajnje neosetljiva i apsolutno nezainteresovana za svetske probleme, za sve veći jaz između bogatih i siromašnih. Amerika malo drži do mišljenja drugih, pa i svojih NATO saveznika.
Nije nimalo slučajno da antiamerikanizam postaje globalni fenomen. Gotovo da nema vodećeg svetskog lista koji nije objavio rezultate najvećeg istraživanja javnog mnjenja u istoriji koje je u 44 zemlje na svim kontinentima sproveo američki istraživački centar Pju gloubal etitjuds (Pew Global Attitudes). Ovo otkriva da antiameričko raspoloženje u svetu raste. Amerika, njena kultura, way of life još izazivaju i divljenje i simpatije u velikom delu sveta, ali plima nezadovoljstva, antipatije, pa i otvorene netrpeljivosti opasno raste, pokazalo je ispitivanje 38.000 ljudi na svim kontinentima. I ovo, ali i neka manja ispitivanja javnog mnjenja, pokazuju stalni porast negativnih osećanja prema Sjedinjenim Američkim Državama ne samo na kriznim tačkama najvećih konflikata (Bliski istok, centralna Azija) već i u tradicionalno prijateljskim i savezničkim zemljama kakve su Nemačka, Kanada, Francuska.
Istraživači su „izmerili“ da u brojnim zemljama negativne emocije naročito podgreva najavljena invazija na Irak: antiameričko raspoloženje raste u Britaniji, Rusiji, Turskoj, Francuskoj, Nemačkoj. U ovim zemljama preovladava uverenje da se rat neće voditi zbog „brige za demokratiju i ljudska prava“, pa ni zbog „oružja za masovno uništenje“, već prvenstveno iz vitalnih američkih interesa koji mirišu na naftu.
Koliko Ameriku brine ova slika Ujka Sama kao „Ružnog Amerikanca“ u svetskom ogledalu? Ima nešto neobično u američkoj psihi: oni su iskreno ubeđeni da žive u najboljem od svih mogućih svetova i ni izdaleka nisu svesni ovih negativnih globalnih emocija i percepcija. Ali, ne samo da ih ne potresa mnogo šta svet misli o njima, ne vole kritike da čuju ni od svojih, od Noama Čomskog, na primer, koji je odmah posle septembarske tragedije javno poručio da je od ključne važnosti kako će Amerika odgovoriti na napad: ako moćni i bogati odgovore ekstremnim nasiljem, to će samo doprineti eskalaciji spirale zla i nasilja. Ova i slična razmišljanja su ocenjena i marginalizovana kao „nepatriotska“, pa i „izdajnička“.
Jedan od velikih mitova o Americi je da takozvana sloboda govora, inače garantovana Ustavom, ima jaku tradiciju u javnoj kritičkoj misli i protestu. Čak su i liberalne šezdesete ovaj atribut ponele tek posle nekoliko godina rata u Vijetnamu kada su poginule već hiljade Amerikanaca. Pre toga mnogo upitanosti, a kamoli antiratne retorike, u medijima i javnosti nije zapravo ni bilo. Interniranje svih Amerikanaca japanskog porekla u posebne koncentracione logore posle Perl Harbura decenijama je bilo tabu tema o kojoj je Amerika otvorenije progovorila tek krajem devedestih.
Zašto Buš još ima veliku podršku u „ratu protiv terorizma“ koji je, kako on poručuje, najbolji put za bezbednu budućnost? Zašto se na gotovo sve „bušizme“, kratke, površne, a često i apsurdne predsedničke poruke naciji prosečan Amerikanac lako „prima“? Možda odgovor treba tražiti u činjenici da prosečan Amerikanac ne zna gotovo ništa o ostatku sveta i sve njegove slike su manihejske: mediji i holivudski stereotipi decenijama ga ubeđuju da je svet podeljen na dobre i loše momke, pa se „bušizam“ „Mi nikada nismo bili osvajačka nacija. Mi smo nacija oslobodilaca“, prima kao aksiom.
Drugačiji tonovi ipak počinju da se probijaju: nedavno se pojavilo otvoreno pismo američkoj javnosti, ali i svetu koje je potpisalo 100 Amerikanaca poznatih imena u svetu umetnosti, literature, nauke:
„Jednog dana se neće moći reći da narod Sjedinjenih Država nije ništa uradio kada je njegova vlada objavila rat bez granica i kada je uspostavila nove, rigidne mere represije. Mi smatramo da upitanost, kritika i protest moraju da budu prisutne i zaštićene institucije u ovom društvu. Za ova prava se mora boriti. I mi smo takođe bili šokirani užasnim događajima 11. septembra, ali gotovo da žalost za nastradalima još nije bila počela, a naši politički lideri su lansirali duh osvete. Vlada se sada otvoreno sprema da krene u rat protiv Iraka, zemlje koja nije povezana sa 11. septembrom.
Mi ovo poručujemo svetu: isuviše puta u istoriji ljudi su čekali da reaguju tek onda kada je bilo prekasno. Pozivamo sve da inspiraciju nađu u borbi onih koji su se borili protiv ropstva i svih onih koji su se borili za velike ideale slobode. Svi su oni počeli kao disidenti. Pozivamo sve koji slično misle širom sveta da nam se pridruže.“
Sada, kada su se i u američkim medijima, ali i široj javnosti eto pojavile izvesne pukotine o svrsishodnosti i neminovnosti ratnog napada na Irak, u javnosti, ali i u najvećem delu medija kao da ima nostalgičnih tonova zato što više nema onog jedinstva, solidarnosti i jednoglasnosti kao odmah posle 11. septembra kada su svi spontano istakli zastave. Sada se mnogima ne dopada ovo buđenje iz tog zavodljivog sna – 15 meseci posle tragedije zastave se još vijore, Amerikanke nose minđušice zastave, a većina – ćuti i sluša ratne trube…
