Specijalno iz Berlina za „Vreme“
Džordž i Gerhard trenutno ne govore, čak ni telefonom. Henri stavlja do znanja da ga sadašnja kombinacija pacifizma, levog i desnog nacionalizma i podozrenje prema Americi podseća na neka raspoloženja u onoj Nemačkoj iz koje je morao da pobegne kao osnovac (posle je postao američki ministar inostranih poslova). Dejvid, koji je početkom devedesetih kada je bonska diplomatija štitila osamostaljivanje Slovenije i Hrvatske pisao u „Njujork tajmsu“ da je posle ujedinjenja Nemačka počela da se nameće drugima („German assertiveness“), sada objavljuje da on, novinar Bajnder, polaže svu nadu da će i drugi poći primerom Berlina i sprečiti pogubnu američku svetskopolitičku nadmoć.
Završetak Drugog svetskog rata dogodio se izgleda i treći put u Berlinu: pad Zida 1989. bio je popraćen mnogim komentarima o tome kako se, eto, tek 44 godine posle kraja Drugog svetskog rata to poglavlje evropske i svetske istorije konačno završilo. Nemačka se ujedinila uporedo s raspadom sovjetske imperije, prestao je hladni rat.
Ove godine dogodilo se još jedno zaostalo finale iz Drugog svetskog rata, možda dugoročno podjednako važno kao pad Berlinskog zida. Ujedinjena Nemačka prvi put je sasvim ozbiljno rekla nein američkom „carstvu dobra koje u ime antiterorizma i slobodne trgovine želi da za sva vremena osigura svoj položaj velesile“, da izgradi „istorijski jedinstvenu globalnu hegemoniju kao geopolitičku dividendu hladnog rata“(nedeljnik „Cajt“). Nemačka je, odbijajući da učestvuje u američkim pripremama za napad na Irak i time da se, kao uvek dosad, povinuje američkoj politici, zbacila već maltene šest decenija dugo američko starateljstvo. Gerhard Šreder ukinuo je poslednju preostalu krupnu političku posledicu Drugog svetskog rata u Srednjoj Evropi.
RAZLAZ: Da li se Šreder na istorijski rez odlučio jer su izgledi da savez socijaldemokrata i „zelenih“ na izborima 22. septembra ponovo pobedi bili sasvim neizvesni, pa su bile potrebne teške reči, kao što je bilo izričito kancelarovo odbijanje da Nemačka učestvuje u bilo kakvom ratu protiv Iraka, ili zato što Šreder zbilja ima svetskopolitičke vizije, sada je nebitno. Neposredno posle rušenja kula Svetskog trgovačkog centra u Njujorku 11. septembra 2001, Šreder je Sjedinjenim Američkim Državama obećao „neograničenu solidarnost“. Kada su počela nagađanja da se u Beloj kući razmišlja o upotrebi nuklearnog oružja u Avganistanu, Šreder je rekao da Nemačka neće učestvovati u „avanturizmu“.
Putevi Vašingtona i Berlina su se sada sasvim razišli. „Kuda vodi nadmoć jedne jedine države, osim u antagonizam prema svim drugima“, upitao se izdavač „Cajta“ Mihael Nauman, bivši Šrederov ministar kulture. Niko u Berlinu naravno ne razmišlja o tome da se ujedinjena Nemačka zbilja posvađa s Amerikom – međusobna ekonomska upućenost je prevelika. Rasprava se vodi o „spoljnopolitičkim“ mogućnostima Evropske unije i buduće ujedinjene Evrope.
Tako je pre kratkog vremena socijaldemokratska fondacija „Fridrih Ebert“ pokrenula debatu na svojoj stranici na internetu o „Evropskim opcijama u svetskoj politici: pax americana ili međunarodna vladavina prava“. Polazište većine učesnika, uglavnom strateških mislilaca s obe strane Atlantika, je da je Evropa (EU) isuviše vojno-politički slaba da bi mogla ozbiljno da utiče na spoljnopolitičke odluke Vašingtona. Bilo bi, međutim, poželjno da Sjedinjene Države u spoljnoj politici obrate više pažnje na htenja EU. Mišljenja o mogućnostima prevazilaženja te protivrečnosti su podeljena: jedni (skloniji idealizmu), u raspravi predlažu da se Evropska unija zalaže za svetski poredak zasnovan na pravu, za razliku od sadašnjeg stanja stvari gde je (vojna) moć sve bitnija. Drugi, uglavnom privrženici „realpolitike“, ne veruju u mogućnost uspostavljanja nove multilateralne ravnoteže, već preporučuju Evropskoj uniji da obnovi savezništvo s Amerikom.
Drugim rečima, da bespogovornom vernošću Sjedinjenim Državama povrati nešto uticaja. Međutim, ni novo zapadnoevropsko potčinjavanje SAD nije više izvodljivo. Nestankom Sovjetskog Saveza s geopolitičke scene, nestala je potreba Amerike da okuplja saveznike nudeći makar formalno ravnopravne saveze kakav je bio NATO. Rat protiv Iraka i napad na Srbiju pokazali su da Sjedinjene Države raspolažu takvim naoružanjem da, barem u sukobu s mnogo slabijim neprijateljima, nemaju razloga da strahuju od sopstvenih gubitaka. To je, zaista, nedostižna prednost koju vlada predsednika Buša Mlađeg, sudeći prema novom tekstu Nacionalne sigurnosne strategije i izjavama vašingtonskih zvaničnika, namerava i da iskoristi – sve do vođenje „preventivnih ratova“.
Takva namera protivreči temeljima međunarodnog prava i poretka građenog od 1945. do sada. Da li je ujedinjena Evropa u stanju da stane na put takvoj „aroganciji moći“? Da li „civilna moć“, koju propovedaju zagovornici Evrope kao ostvarenja zamisli o „večitom miru“ putem širenja blagostanja, ukidanja međudržavnih granica i spajanja sve više nacionalnih funkcija na evropskom nivou, može da se nosi s futurističkim naoružanjem SAD? Da li je Evropska unija u stanju da svoj model rešavanja međunarodnih sukoba „izvozi“ van svojih granica? Prostor bivše Jugoslavije bio je od izbijanja rata 1991. područje na kome je EU polagala ispit zrelosti.
Evropska unija će svakako još dugi niz godina biti upetljana u sve moguće etnopolitičke sukobe na prostoru bivše SFRJ, koja istovremeno sve više gubi značaj u očima SAD.
Na jugoistoku Evrope EU polaže svoj krajnji test: da li je u stanju da do te mere preobrazi političke, ekonomske i kulturne prilike u tom regionu, da ih toliko „evropeizuje“, da se celo područje (uključujući Tursku) uklopi u punopravno članstvo u Evropskoj uniji? U tom sklopu je zanimljivo da niko izgleda nije ni pomislio da pozove eks-Jugoslovene, kao najneprilagođenije Evropljane, da i oni nešto kažu u Evropskom konventu koji upravo planira budućnost kontinenta. Unutrašnji razvoj EU, i bez jugoslovenskih muka, može da se zaplete do te mere da od prvobitne zamisli ostane malo.
Da li je EU s 20 ili 30 članica ono što je bila kada je imala šest ili 15 članica? Odgovor zavisi pre svega od toga koliko su novca njeni poreski obveznici spremni da plate za jačanje unutrašnje „kohezije“, to jest izjednačavanje ekonomske snage i socijalnog blagostanja. I od toga koliko su političke i vojne moći nacionalne države spremne da prepuste Evropskom parlamentu, Evropskoj komisiji i ustanovama njene zajedničke spoljne i odbrambene politike. Naročito kada nastupe krize stari nacionalni refleksi dolaze do izražaja – recimo, u britanskom bespogovornom podvrgavanju američkim ratnim ciljevima na Bliskom istoku, ili neminovnom francuskom nastojanju da se obuzda samovolja Vašingtona. Spoljna i odbrambena politika je verovatno oblast u kojoj će preobražaj Evropske unije teći najsporije: ko, na primer, može da zamisli da bi u dogledno vreme Francuska i Velika Britanija prepustile svoja mesta u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija zajedničkom predstavniku Evropske unije? Neosporna činjenica jeste da svima, uključujući Evropsku uniju, Rusiju i Kinu, u velikoj meri odgovora da Sjedinjene Države nastave svoju ulogu svetskog policajca – ali da ne preteraju u tome. Od koga se drugog plaši Sadam Husein, ili iranske mule, ili „vanzemaljski“ režimi kao što je onaj u Severnoj Koreji i drugi zlikovci spremni na sve? „Carstvo dobra“ je i omraženo i voljeno, već prema potrebama. Nevolje Evropske unije i drugih sa svetskim hegemonom su zato neminovne. Svako ima svoj Zapad koga ne može da bira po slobodnoj volji. Zapadno od SAD je, doduše, Kina, ali je – tehnološki i ekonomski – još koju deceniju daleko od toga da bude stvarni suparnik.
