fotografije: nasa
Prema prvim snimcima, reklo bi se da je NASA zabeležila “pun pogodak” i da čovečanstvo može malo mirnije da spava. Možda danas još uvek nismo u stanju da izbegnemo svaku opasnost iz kosmosa, ali misija “Dart” daje nadu da, posle mnogo milijardi godina neprekidnog kosmičkog bombardovanja, više nismo sasvim bespomoćni. Planeta Zemlja uzvraća udarac
Bizaran eksperiment ili nešto mnogo važnije? Ovo pitanje postavili su mnogi koji su 27. septembra na kanalu NASA posmatrali spektakularni sudar sonde “Dart” sa asteroidom Dimorfos. Iako se sudar desio na oko 11 miliona kilometara daleko od Zemlje, sve je izvedeno savršeno precizno: “Dart” je, prema planu, pogodio Dimorfos svega 17 metara daleko od centra asteroida. Za one koji su bili direktno uključeni u ovu misiju nije bilo dileme: postignuto je nešto neverovatno. Lori Glejz, stručnjak NASA za planete, kaže da je svanula nova era čovečanstva: “Dolazi vreme kada ćemo biti sposobni da zaštitimo čovečanstvo od potencijalno katastrofalnih udaraca iz kosmosa. Nikada ranije nismo imali tu mogućnost.”
LEDENO DOBA
Da bismo bili u stanju da razumemo veličinu ovog događaja, moramo da se vratimo u prošlost. Od trenutka svog postanka, pre oko 3,7 milijardi godina, pa sve do danas, život na Zemlji neprekidno evoluira postajući sve raznovrsniji, složeniji i rasprostranjeniji. Ali, to ne znači da je ovaj proces tekao glatko, naprotiv. Na osnovu analize fosila i geoloških zapisa sačuvanih u Zemljinoj kori, naučnici danas znaju da se naša planeta bar pet puta do sada našla na ivici potpune katastrofe, suočena s munjevitim gubitkom ogromnog broja biljnih i životinjskih vrsta. Broj manjih incidenata, kada je biosfera morala da pretrpi velike, ali ne i fatalne udarce, meri se stotinama. Ti udarci živom svetu nizali su se, u skoro pravilnim vremenskim razmacima, sve do današnjeg dana i nema sumnje da će se slični događaji dešavati i u budućnosti.
Neke od ovih katastrofa došle su pravo niotkuda, iz dubokog kosmosa, izazvane su udarima kometa i asteroida koji slobodno plove kroz Sunčev sistem. Svakako najpoznatiji takav događaj zbio se pre oko 66 miliona godina (poslednja od pet pomenutih masivnih katastrofa), kada je sudar Zemlje s kosmičkom stenom veličine desetak kilometara uništio više od tri četvrtine živog sveta, sve životinje teže od dvadeset kilograma, a među njima i famozne dinosauruse koji su do tog trenutka suvereno vladali čitavom planetom. Udarac meteorita izazivao je ubistvenu kombinaciju okeanskog cunamija i vatrenog fronta, koji su razarali sve pred sobom. Katastrofa je, nakon svega, ostavila ogromnu količinu neprozirnog pepela i prašine. Usledile su munjevite klimatske promene: Sunce je postalo jedva vidljivo, temperatura je pala, nastalo je iznenadno ledeno doba, koje će potrajati dovoljno dugo da desetkuje živi svet koji je nekim čudom preživeo neposredni udarac.
Kako smo, sa ovog vremenskog rastojanja, tako sigurni da je upravo udarac iz kosmosa okončao eru dinosaurusa? Jednostavno tako što smo pronašli krater. Reklo bi se da je to, zbog njegove očekivane veličine, bio jednostavan zadatak, ali je do otkrića došlo tek krajem sedamdesetih godina prošlog veka. Možda zato što se krater jednim delom nalazi ispod poluostrva Jukatan, dok se ostatak nalazi u vodama Meksičkog zaliva. Ovaj krater ima kolosalne dimenzije – više od 180 kilometara u prečniku i 20 kilometara u dubinu. Ključni dokaz dala je hemija: danas znamo da meteoriti sadrže veće količine elemenata koji su na Zemlji relativno retki. Jedan takav element, iridijum, pronađen je u fosilnim tragovima koji su nastali neposredno nakon udara meteorita.
U prošlosti je, sasvim sigurno, bilo još većih kosmičkih katastrofa, ali su krateri stariji od par stotina miliona godina uništeni erozijom i obnavljanjem Zemljine kore usled pomeranja tektonskih ploča. Najveći pouzadno identifikovani udarni krater nalazi se u basenu Vredefort u Južnoj Africi, ima prečnik koji se procenjuje na 200-300 kilometara i star je više od dve milijarde godina.
TUNGUSKA KATASTROFA
Prvi pisani tragovi o udarcu meteorita u naseljeno mesto potiču iz srednjeg veka. Brojni kineski hroničari zabeležili su da je grad Čingjang 1490. godine iznenada bio zasut kišom vrelih kamenica. Posledice su bile užasne: stradalo je najmanje 10.000 ljudi, a oni koji su nekim čudom preživeli bili su prinuđeni da napuste grad. Kasnija istraživanja potvrdila su razmere katastrofe, ali ne i uzrok, s obzirom da ostaci meteorita i udarni krater nikad nisu pronađeni. Bez obzira na to, većina istoričara i dalje smatra da je tragični događaj izazvao upravo meteorit.
Danas je svakako najpoznatija tzv. Tunguska katastrofa, koja se desila iznad istočnosibirske tajge 30. juna 1908. godine. Tokom eksplozije meteorita prečnika 50 metara oslobođeno je fantastičnih 12 megatona energije, što je napravilo pustoš na površini od oko 2.000 kvadratnih kilometara (ilustracije radi, najjača termo-nuklearna bomba ikad napravljena, sovjetska “Car bomba”, imala je snagu od oko 50 megatona, erupcija vulkana Krakatau iz 1883. godine i svih 200). Eksplozija je porušila više od 80 miliona stabala, a stradalo je i nekoliko lovaca. Veće ljudske žrtve izbegnute su samo zato što je čitava oblast bila veoma slabo naseljena. Da se događaj odigrao iznad neke od svetskih metropola, broj žrtava merio bi se stotinama hiljada.
Poslednji značajan događaj ove vrste desio se iznad Čeljabinska 15. februara 2013. godine, kada je na visini od oko 30 kilometara eksplodirao meteorit prečnika 20 metara. Eksplozija je bila sjajnija od sunca, mogla je da se vidi sa rastojanja većeg od 100 kilometara i imala je razornu moć kao bomba od 500 kilotona, što je tridesetak puta više od snage atomske bombe bačene na Hirošimu. Najveći deo oslobođene energije apsorbovala je atmosfera, ali je udarni talas nastao nakon eksplozije i dalje bio u stanju da napravi značajnu štetu. Više od 1.500 ljudi pretrpelo je ozbiljne povrede, uglavnom od krhotina prozorskog stakla. Bez prozora ostalo je oko 7.200 zgrada, što je bio ozbiljan problem za gradske vlasti u uslovima niskih zimskih temperatura. Srećom, sve je okončano bez ljudskih žrtava.
OPASNO “KOSMIČKO STENJE”
Baš iz ovih razloga, danas se pažljivo posmatraju svi veliki asteroidi koji se kreću u blizini Zemlje. Interes za odbranu od “kosmičkog stenja” javio bi se možda i ranije da kojekakvi šarlatani sa Imanuelom Velikovskim na čelu, autorom “Svetova u sudaru”, nisu čitav problem sveli na prazne spekulacije i bolesno smele fantazije. Za naučnike, prelomni trenutak odigrao se 1994. godine kada se tek otkrivena kometa Šumejker-Levi sudarila s Jupiterom i napravila vrtlog dovoljno velik da u njega stane čitava Zemljina kugla. Bio je to vrlo opipljiv dokaz da se kosmičke kolizije dešavaju i da je njihova destruktivna energija dovoljno velika da zbriše ceo ljudski rod.
Nakon toga, uložen je veliki trud da se kosmičko kamenje popiše i klasifikuje po tome koliko je opasno po našu planetu. NASA je ustanovila centar za praćenje bliskih asteroida većih od jednog kilometra i izolovala oko 440 stena čije se putanje opasno ukrštaju sa Zemljinom. I druge razvijene zemlje odvojile su znatna sredstva za formiranje službi za osmatranje ovih potencijalnih ubica iz svemira. Naravno, i Holivud je dao svoj prilog – snimljeni su neki epohalno glupi filmovi (Deep Impact, Armagedon), koji nam poručuju da će nas Brus Vilis već nekako izbaviti kad za to kucne čas. Problem je u tome što se Brus Vilis ne oseća najbolje.
Do sada smo imali bar dve incidentne situacije u kojima smo učestvovali kao pasivni posmatrači. U decembru 1994. godine, asteroid XL1 primakao se Zemlji na oko 100.000 km (Mesec je skoro četiri puta dalji). Jednako opasno bilo je i 14. juna 2002. godine kada je asteroid 2002MN veličine fudbalskog igrališta neopaženo “fijuknuo” pored Zemlje brzinom od oko 36.000 km/h, promašivši nas za manje od 120.000 km. Interesantno je da je opasan “leteći objekat” primećen tek tri dana nakon incidenta, pošto nam je doleteo iz pravca Sunca tako da ga nije bilo moguće spaziti na vreme. Da je udario gde ne treba, proizveo bi efekat ravan eksploziji nuklearnog projektila hiljadu puta jačeg od onog bačenog na Hirošimu.
Sistematskim istraživanjem danas je obuhvaćeno više od 95 odsto svih kosmičkih objekata koji predstavljaju ozbiljnu opasnost. Zahvaljujući tome, možemo da isključimo mogućnost globalne kataklizme u narednih nekoliko stotina godina. Ali, u našem kosmičkom dvorištu nalazi se i mnogo hiljada manjih stena koje je jako teško pratiti u kontinuitetu, a čiji bi udarac još uvek mogao da izazove lokalnu katastrofu. Statistika kaže da asteroidi veličine dvadesetak metara udaraju u Zemlju bar jednom u sto godina. Smatra se da ih u našoj blizini ima više od pet miliona, od čega je svega 0,5 odsto otkriveno. Još su opasniji asteroidi čiji prečnik iznosi 150 metara, u našoj blizini ih ima više od dve hiljade, od čega je otkriveno manje od polovine.
OTKRIVANJE, PRAĆENJE, AKCIJA
Kako se boriti protiv ove opasnosti?
Rana detekcija je od suštinske važnosti. To nam može dati dovoljno vremena da upoznamo asteroid, utvrdimo od čega se sastoji, da proverimo da li je u pitanju čelična gromada ili labavi konglomerat stenja i leda, da postavimo na njega radio-far kako bismo precizno merili njegovu putanju i, na kraju, da preduzmemo konkretnu akciju, da ga jednostavno uništimo ili bar skrenemo sa putanje kolizije.
Prva mogućnost deluje primamljivo, pogotovo ako se uzme u obzir da čovečanstvo, prema podacima iz ove godine, raspolaže sa više od 12.700 nuklearnih bojevih glava. Bliski susret s potencijalno smrtonosnim asteroidom valjda bi nas naterao da se konačno ujedinimo i da oružje za masovno uništenje upotrebimo za odbranu čovečanstva. Ipak, ovaj način odbrane ima i svoje tehničke probleme. Zamislite samo raketu, natovarenu silnim megatonima bojevih glava, kojoj se desi fatalni kvar prilikom poletanja?
Drugi metod obećava mnogo više. Da bi se sudar izbegao, dovoljno je promeniti kurs ili brzinu asteroida za vrlo malu veličinu. Ako to uradite na dovoljno velikom rastojanju, nekoliko godina pre sudara, akumulacija malih promena tokom dužeg vremenskog perioda verovatno bi “siguran pogodak” pretvorila u “pogodak zamalo”. Do sada je predloženo mnogo raznovrsnih metoda za promenu kursa asteroida. Pre svega, tu su masivni raketni projektili koji bi delovali isključivo svojom kinetičkom energijom. Moguće je, zatim, na asteroid postaviti raketni motor velike snage. Ako obezbedite dovoljnu količinu goriva i pustite motor da radi dovoljno dugo, promena kursa je zagarantovana. Jedan egzotični metod koristio bi solarna jedra, koja bi pod dejstvom sunčevog vetra odvukla stenu daleko od Zemlje. Postoji i mogućnost da se u blizini asteroida “parkira” masivna letelica, koja bi svojim gravitacionim poljem odvukla asteroid u željenu stranu. Tu su, zatim, laserski topovi i ko-zna-šta-sve-još, nešto od tehnike koja već postoji i mnogo više naučne fantastike. Prema nekim procenama, čovečanstvu će biti potrebno bar trideset godina da razvije efikasne tehnike promene kursa asteroida, što je vremenski period na koji verovatno možemo da računamo.
Jer, i pored toga što je Sunčev sistem prepun asteroida i kometa (do danas je mapirano više od 40.000 ovakvih nebeskih tela), verovatnoća da dođe do kolizije veoma je mala. Razlog za to je prost: kosmička rastojanja su ogromna, a prostor između nebeskih tela dovoljno veliki da se svako oseća “komotno”. Uz to, nebeska tela putuju po eliptičnim putanjama koje se retko kada seku, sustižu ili prestižu. Ako Sunce predstavite košarkaškom loptom, Zemlja bi bila predstavljena kamenčićem veličine dva milimetra na rastojanju od oko trideset metara. Pluton bi se nalazio na rastojanju od skoro kilometar i ne bi bio veći od trunčice prašine. Najveći asteroid, Ceres, sa svojih 300 kilometara, četrdeset puta je manji od Zemlje. Sunčev sistem je, dakle, prazan, ali je broj “kamenčića” u njemu ipak dovoljno veliki da se fatalni sudari moraju desiti, pre ili kasnije.
Kompjuterske simulacije pokazuju da je u poslednjih 10.000 godina naša planeta bila bar 350 puta pogođena razornim projektilima iz svemira. Ni budućnost nije mnogo svetlija: proračuni predviđaju da će se u narednih deset milenijuma desiti više od 100 fatalnih incidenata u kojima će neposredno stradati 13 miliona ljudi, da će se desiti 300 eksplozija ravnih onoj tunguskoj, 12 okeanskih udara sa cunamija od kojih će svaki odneti po pola miliona žrtava, i četiri kopnena udara s jednako tragičnim učinkom.
META – DIMORFOS
Nećemo biti u stanju da se odbranimo ako na vreme ne budemo počeli da se spremamo za opasnost koja će neminovno doći. Pripreme podrazumevaju izvođenje eksperimenata, koji na bezazlenoj kosmičkoj meti treba da potvrde validnost teorijskog koncepta. Upravo zato je NASA spektakularno “zakucala” svoju sondu “Dart” u asteorid Dimorfos, brzinom od 22.000km/h. Naravno, ovaj eksperiment ne treba da nas brine jer Zemlji nije pretila nikakva opasnost. Dimorfos je stena veličine 160 metara, koja orbitira oko asteroida Didimos prečnika 780 metara. Veći asteorid nalazi se na sigurnom rastojanju od Zemlje i na njegovu putanju ovaj “kosmički karambol” nije mogao značajnije da utiče. Kamere na sondi napravile su nekoliko sjajnih fotografija oba asteroida neposredno pred udar. U krupnom planu lepo se vidi površina prepuna rasutog kamenja oštrih ivica i nepravilnog oblika.
Dimorfos je veoma pažljivo odabrana meta. Meteorit njegove veličine ne bi ugrozio opstanak čovečanstva, ali bi njegov udar napravio krater veći od hiljadu metara, uz devastaciju koja bi obuhvatila još veću površinu. Uz to, putanja Dimorfosa veoma dobro je izučena. Kada se ta putanja uporedi s putanjom nakon kolizije, NASA će moći vrlo precizno da izračuna koliku promenu pravca i brzine je izazvao sudar s kosmičkom sondom. Tačnost podataka treba da potvrde snimci napravljeni pomoću male italijanske letelice “LiciaCube”, koja je sudar snimala sa sigurnog rastojanja. Pre sudara, Dimorfosu je za jedan krug oko Didimosa bilo potrebno 11 sati i 55 minuta. Ako je udarac sonde bio delotvoran, ovo vreme trebalo bi sada da bude kraće za nekoliko minuta. Ovi “sitni” minuti i takoreći beznačajne promene putanje sutradan, u slučaju nekog asteroida koji bi predstavljao stvarnu pretnju, mogu da spasu čitavu planetu.
Prema prvim snimcima, reklo bi se da je NASA zabeležila “pun pogodak” i da čovečanstvo može malo mirnije da spava. Možda danas još uvek nismo u stanju da izbegnemo svaku opasnost iz kosmosa, ali misija “Dart” daje nadu da, posle mnogo milijardi godina neprekidnog kosmičkog bombardovanja, više nismo sasvim bespomoćni. Planeta Zemlja uzvraća udarac.
Šteta koju pad meteorita na Zemlju može da izazove drastično se povećava sa njegovom veličinom:
manji od 1 metra u prečniku: Nema štete. Ovo su, zapravo, “zvezde padalice” koje, ukoliko ste uporni, lako možete da opazite svake noći. Poželite nešto! Broj zvezda padalica višestruko se uvećava kadgod Zemlja proleće kroz neki meteorski roj. Većina ovakvih meteorita u potpunosti sagori pre nego što dostigne 70 km visine.
prečnik 1 metar: Manja šteta. Sa Zemlje se jasno vidi vatrena lopta koja se lagano gasi kako meteorit usporava i gubi visinu. Na mestu udara ostaje manji krater. Udarac ima dovoljnu snagu da ubije čoveka, probije krov kuće ili demolira automobil.
100 m: Znatna šteta. Sa Zemlje se vidi vatrena lopta mnogo sjajnija od Sunca. Veliki požari na mestu udara, lokalna ekonomska katastrofa, moguće istrebljenje osetljivijih životinjskih vrsta, manje promene u globalnoj klimi. Oslobođena energija daleko je veća od one koju imaju najveće termonuklearne bombe.
1 km: Velika pretnja čitavoj civilizaciji. Spontani požari i masovna stradanja u čitavoj zoni udara. Krater je dovoljno veliki da pokrije čitav jedan grad. Cunamiji duž svih obala okeana. Nagle klimatske promene. Izostanak kompletne poljoprivredne proizvodnje na obe hemisfere u narednih godinu dana. Eksplozija socijalnih problema. Moguća anarhija u svetskim razmerama.
10 km: Katastrofa epskih proporcija. Neposredni efekti udara osećaju se decenijama. Istrebljenje najvećeg dela živih bića. Ogromne klimatske promene. Globalno zamračenje planete. Perspektiva čovečanstva krajnje neizvesna.
100 km: Sumrak čovečanstva i svih viših životnih formi. Kraj.
Kao što postoji Rihterova skala za merenje jačine zemljotresa, tako postoji i Torinska skala kojom se meri nivo opasnosti od sudara za svaki od poznatih asteroida. Ova skala ima 11 podeljaka:
0: asteroid je bezopasan, ne postoji mogućnost sudara;
1: normalno stanje, ekstremno mala mogućnost sudara;
2–4: potrebno intenzivno astronomsko praćenje;
5–7: preteća situacija, značajna verovatnoća bliskog susreta;
8–9: siguran sudar s katastrofalnim lokalnim ili regionalnim posledicama;
10: siguran sudar, katastrofa globalnih razmera, veliki rizik po sudbinu čovečanstva i ostalog života na Zemlji.
Svi poznati asteroidi na današnji dan imaju ocenu “nula”. U poslednjih dvadeset godina više od 50 asteroida dobilo je ocenu “jedan”. Nakon detaljnijih osmatranja, svi su ponovo klasifikovani kao bezopasni.
Istrebljenje dinosaurusa pre 65 miliona godina nije jedini događaj koji se direktno povezuje sa udarom meteorita. Prema nekim istraživanjima paleontologa, globalne kataklizme povezane sa masovnim izumiranjem živih bića dešavaju se sa zadivljujućom pravilnošću, svakih 25 miliona godina, i sva je prilika da su bar neki od ciklusa uspona i padova živog sveta na Zemlji povezani s katastrofalnim udarcima iz nebeskog komšiluka. Za sada nema pravog objašnjenja odakle potiče ovakva hronološka pravilnost. Svakako najsmelija hipoteza predviđa postojanje Nemezisa, nevidljivog Sunčevog saputnika koji obitava na dalekoj periferiji Sunčevog sistema. Reč je o patuljastoj zvezdi ili velikoj planeti koja u svom periodičnom kruženju oko Sunca povremeno zaluta u tzv. Ortov oblak, stanište stotina hiljada kometa preostalih nakon formiranja Sunčevog sistema. Preturbacije koje izaziva Nemezis svojim kretanjem kroz Ortov oblak mogu biti dovoljno jake da neke od kometa “iskoče iz svog ležišta” i zapute se ka unutrašnjosti Sunčevog sistema, ka Zemlji i drugim svetovima.
Svake godine u Zemljinu atmosferu uleti oko 30 meteorita većih od jednog metra. Ovakvi meteoriti često eksplodiraju u vazduhu oslobađajući energiju uporedivu s energijom manje nuklearne eksplozije. Naučnici i vojni eksperti odavno pokušavaju da utvrde šta bi se moglo desiti ukoliko do ovakve eksplozije dođe u zoni ratnog konflikta. Jedna takva eksplozija u istočnoj Ukrajini, u trenutku kada ceo svet strahuje od Putinovog prsta na nuklearnom obaraču, mogla bi da stvori potpunu konfuziju oko toga da li je nuklearno oružje zaista upotrebljeno.
Generala Sajmona Vordena iz američke Svemirske komande hronično brine i zategnuta indijsko-pakistanska situacija, s obzirom na to da obe zemlje imaju nuklearno oružje i ne odriču se prava da ga upotrebe. “Jedna eksplozija meteorita iznad glave nekog napetog generala mogla bi lako da bude inicijalna kapisla za nuklearni rat. Svega nekoliko zemalja u svetu ima dovoljno kvalitetnu opremu pomoću koje jasno mogu da se razlikuju prirodne eksplozije meteorita od eksplozija izazvanih vojnim projektilima. Zato je neophodno hitno osnivanje međunarodnog centra za praćenje ovakvih atmosferskih pojava kako bi se isključila svaka mogućnost nehotičnog nuklearnog sukoba”, kaže on.
Uprkos rastućem broju slučajeva porodičnog nasilja, Nemačka se suočava s nedostatkom mesta u sigurnim kućama. Potrebe žrtava premašuju kapacitete, a zakon koji bi to rešio još nije usvojen. Stručnjaci upozoravaju na opasnost vraćanja žena nasilnim partnerima
Avion kompanije DHL srušio se u blizini aerodroma u Vilnjusu, pri čemu je jedan član posade izgubio život, dok su ostali povređeni. Litvanske vlasti započele su istragu o uzrocima nesreće
Neviđeni izazov za sve je sprega Donalda Trampa i najkrupnijeg kapitala, kaže bivša nemačka kancelarka Angela Merkel za Špigel
U subotu uveče u zgradi u Kninu eksplodirala je ručna bomba M-75. Jedna osoba je poginula, a četiri su ranjene
Erdogan podržava odluku Međunarodnog krivičnog suda za hapšenje Benjamina Netanjahua, Žozep Borelj takođe, dok Viktor Orban zove u goste izraelskog premijera i garantuje mu bezbednost
Studenta Akademije umetnosti Relju Stanojevića su bez ikakve potrebe držali u zatvoru 17 dana. Jesu mu naudili, ali nisu uspeli da ga zastraše
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
