Od lošeg ka gorem

Vesti o masovnim ubistvima širom Bliskog istoka su, nažalost, već dugo svakodnevica, ali je 14. maj bio posebno krvav i znakovit dan. Preko 60 Palestinaca je ubijeno i oko 1200 ranjeno (116 osoba se nalazi u kritičnom stanju) tokom protesta u Gazi, na granici sa Izraelom. Sukobi su izbili nekoliko sati pre zvaničnog otvaranja ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Jerusalimu, koja je do tog dana bila u Tel Avivu. Sa ovolikim brojem žrtava, taj dan je najgori od početka sukoba u pojasu Gaze između palestinskog Hamasa i Izraela 2014. godine.

Da će sukoba biti, bilo je izvesno još kada je američki predsednik Donald Tramp u decembru prošle godine najavio preseljenje. Jerusalim, sveto mesto tri religije, judaizma, islama i hrišćanstva, kao glavni grad svojataju i Palestinci i Izraelci, ali su svi američki predsednici do sada izbegavali da ambasadu svoje zemlje presele u taj grad. Znali su da bi to među Palestincima, ali i u čitavom islamskom svetu, bilo shvaćeno kao otvoreno guranje prsta u oku i da bi to dovelo do sigurne eksplozije nasilja, u svetu u kome ionako ne manjka povoda za mržnju i ubijanje. Još kada se svečano otvaranje zakaže za 14. maj, dan koji Izrael slavi kao početak svoje državnosti, ali ga Palestinci zovu nakba, sećajući se egzodusa svog naroda koji je usledio pošto je proglašena država Izrael, rezultat je mogao biti samo ono što se desilo.

RAT ZA MIR: Tramp i njegova administracija su ipak učinili što su naumili, a svet su ponovo obišle slike krvoprolića iz Gaze, ko zna kojeg po redu. To što su demonstranti gađali kamenjem vojsku i policiju, nasrtali na ogradu koja deli pojas Gaze od Izraela, bili ranije upozoreni da ne izazivaju incidente, ne menja suštinu – izraelske snage su pucale u meso i napravile masakr.

I dok se na granici lila krv, prizor svečanog otvaranja ambasade u Jerusalimu bio je gotovo nadrealan. Nasmejana lica izraelskih i američkih zvaničnika, dobro raspoloženje, čestitanja. Izraelski premijer Benjamin Netanjahu izjavio je da će otvaranje ambasade SAD u Jerusalimu biti u Izraelu pamćeno generacijama, i zahvalio Trampu zbog toga što je „imao hrabrosti“ da održi obećanje i premesti ambasadu iz Tel Aviva. Govor je zaključio time što je Jerusalim nazvao „večnom, nedeljivom prestonicom Izraela“. 

Donald Tramp otvaranju nije prisustvovao, ali na čelu američke delegacije su bili njegov zet i glavni savetnik za Bliski istok Džered Kušner, kao i predsednikova ćerka Ivanka, takođe visoki savetnik u Beloj kući. Koliko se Kušner razume u bliskoistočne poslove pokazala je, između ostalog, njegova izjava data na otvaranju ambasade da je „putovanje ka miru započelo time što je snažna Amerika priznala ono što je istina“. Kušner je dodao i da su Palestinci koji demonstriraju na granici pojasa Gaze „deo problema, a ne deo rešenja“. 

Doduše, nije Kušner bio jedini koji je briljirao ciničnim izjavama u danu u kome je krv tekla potocima. Američki državni sekretar Majk Pompeo rekao je da su SAD posvećene „ukupnom i trajnom miru između Izraela i Palestinaca“, slično se u video-poruci izjašnjavao i Donald Tramp („Naša najveća nada je mir. SAD ostaju potpuno posvećene omogućavanju trajnog mirovnog sporazuma“). U cinizmu se istakao i novi Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, koji je rekao da će odluka SAD „olakšati postizanje mirovnog sporazuma između Izraelaca i Palestinaca, jer priznanje stvarnosti uvek povećava šanse za mir“.

TRGOVCI NEKRETNINAMA: Reakcije na ono što se desilo, naročito u islamskom svetu, bile su očekivane. Nema muslimanske zemlje koja nije osudila Trampovu odluku – neki težim rečima, poput Irana i Turske, neki uz ritualno pozivanje na solidarnost sa Palestincima, poput američkih saveznika Saudijske Arabije, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Kuvajta… Vlasti savezničkih država Amerike u arapskom svetu zbog svega ovoga sigurno neće menjati svoju politiku, ali ipak moraju da vode računa o raspoloženju među svojim stanovništvom, a to raspoloženje se može opisati samo jednom rečju – poniženje.

I dok islamski svet unisono negoduje, nešto biranijim rečima, ali sa istim značenjem, ponašanje SAD su komentarisali i političari svih vodećih država Evropske unije, nominalno saveznici Sjedinjenih Država. Koliko god im mišljenja o mnogim stvarima bila neusaglašena, svi evropski lideri su svesni da će jedini izvestan ishod američkih odluka biti pojačana nestabilnost u regionu, koji se ionako godinama tetura zbog rata u Siriji, izbegličke krize, napetosti oko Irana.

Ono što od evropskih zvaničnika skoro niko ne izgovara glasno, ali većina misli, definisao je savetnik palestinskog predsednika Mahmuda Abasa Saeb Erekat, koji je izjavio da je Trampova administracija „postala problem“ i da njegov „bliskoistočni tim nije kvalifikovan“. „Svetu su potrebni pravi lideri, a oni (zvaničnici Bele kuće) su trgovci nekretninama, a ne lideri“, rekao je Erekat. Pritom, Erekat verovatno nije mislio samo na građevinske poslove Trampovog zeta Kušnera po Izraelu, već na kompletnu spoljnu politiku Trampove administracije, koja sve više deluje kao pijačno cenkanje i raspravljanje koje se na kraju završava tučom, samo što je američka pijaca ceo svet. Doduše, ne bi trebalo optuživati samo Trampa i njegove da katastrofalne odluke donose zbog hroničnog nepoznavanja sveta i sitnih interesa. Utisak je da ih takve kakve jesu, neuke, bahate i pohlepne, iskusni politički igrači u regionu koriste u svojim opasnim igrama.

foto: AP

IRANSKI SLUČAJ: Neverovatno je kojom brzinom loše vesti zatrpavaju jedna drugu, pa su tako slike masakra u Gazi u drugi plan gurnule još jedan događaj koji je iz korena potresao Bliski istok, ali i svet – Trampovu odluku da se SAD 12. maja povuku iz sporazuma o korišćenju nuklearne energije koji su 2015. godine sa Iranom sklopile Rusija, Kina, vodeće zemlje EU i sama Amerika. No, ne treba se zavaravati, destruktivni potencijal te odluke je mnogo dublji od sukoba Palestinaca i Izraela, i neće biti potrebno mnogo vremena da ta tema opet izbije u prvi plan.

Bez preterivanja se može reći da je sporazum koji je sa Iranom sklopila odlazeća administracija Baraka Obame bio najveći svetski korak ka miru u ovom veku. Aktivno neprijateljstvo Vašingtona i Teherana traje nesmanjenim intenzitetom od 1979. godine i pobede Islamske revolucije. Neprijateljski odnosi dve zemlje nisu nikada prešli u rutinsku fazu, već se intenzivna međusobna mržnja održavala na konstantnom nivou. Za pothranjivanje te mržnje povoda je bilo bezbroj – upad iranskih demonstranata u ambasadu SAD u Teheranu 1979. i uzimanje talaca, propala akcija oslobađanja tih talaca od strane američkih marinaca 1980, obaranje iranskog putničkog aviona 1988. raketom ispaljenom sa američkog vojnog broda, međusobne optužbe za terorizam, američke sankcije zbog iranskog nuklearnog programa… Pretnje vojnom intervencijom visile su nad Iranom godinama.

Nivo neprijateljstva nije se menjao bez obzira ko je bio na čelu Bele kuće, ali je uspon Islamske države u Iraku i Siriji pokazao da su se stvari otele kontroli. Neko je u Vašingtonu ispravno zaključio da nema rešenja bez jedne od najjačih regionalnih sila, i SAD i Iran postali su nevoljni saveznici u bliskoistočnom haosu. Od prsta na obaraču 2013. godine, kada je samo korak nedostajao da se američkom intervencijom u Siriji protiv Bašara el Asada Vašington i Teheran nađu u direktnom sukobu, došlo se do ukidanja sankcija Iranu zbog njegovog nuklearnog programa 2015. godine.

Mnogo je truda bilo potrebno da do sporazuma dođe. U tadašnjoj američkoj administraciji trebalo je da sazri saznanje da su stvari na Bliskom istoku otišle predaleko, u Iranu da zastupnici „čvrste ruke“ shvate da je zemlja potpuno iscrpljena sankcijama i da se nešto mora promeniti. Nije slučajno da je vrhovni vođa Ali Hamnei mirno ispratio pobedu na predsedničkim izborima Hasana Rohanija, zastupnika umerene linije, i odlazak u političku penziju Mahmuta Ahmadinežada, simbola inaćenja sa svetom i dotadašnjeg Hamneijevog štićenika. Rohani je bio jedan od kreatora i najjačih zastupnika sporazuma o korišćenju nuklearne energije.

MINIRANJE SPORAZUMA: Otopljavanje odnosa SAD i Irana je sa besom primljeno među dve regionalne sile, obe saveznice SAD – Izraelom i Saudijskom Arabijom, kao i ostalim arapskim državama u Persijskom zalivu, takođe američkim satelitima. Doduše, bes je imao različite uzroke. Saudijska Arabija, ultrakonzervativna, vehabijska monarhija sa šiitskim Iranom vodi neobjavljeni rat još od Islamske revolucije 1979. godine, što oko prevlasti u regionu, što oko toga ko je pravoverni vođa u islamskom svetu. Izrael, sa druge strane, potencira pretnje pojedinih iranskih zvaničnika, uvek najekstremnijih, poput bivšeg predsednika Mahmuda Ahmadinežada, da Izrael treba zbrisati sa lica zemlje. Jevrejska država tvrdi da Teheran pokušava da razvije atomsko oružje i da mu se to ni po koju cenu ne sme dozvoliti, tvrdeći da među iranskim političarima nema nikakve razlike i da je jedino rešenje „iranskog problema“ promena vlasti u toj zemlji.

Rat u Siriji podigao je nivo izraelske paranoje prema Iranu na još viši nivo. Zvaničnici Tel Aviva ponavljaju da ne mogu da dozvole da Iran „pusti koren“ u Siriji, jer time dolazi na severne granice samog Izraela, ne komentarišući činjenicu da Iran u Siriji brani konture „šiitskog polumeseca“ koji čine Hezbolah u Libanu, sirijski Alaviti i sam Iran, a koji se već godinama nalazi pod pritiskom sunitskih ekstremista, koji svaku vrstu pomoći i podrške dobijaju od zalivskih monarhija.

Kako god, Izrael, Saudijci i njihovi saveznici dočekali su sa radošću Trampa i njegovu odluku da sporazum sa Iranom razbuca u paramparčad. Interesantna je to kombinacija, na istoj strani su muslimanske zemlje koje podržavaju najekstremnije islamske grupe sklone terorizmu, Izrael koji tvrdi da se protiv takvih grupa bori, i američka administracija koja od 11. septembra 2001. i napada Al Kaide na Ameriku tvrdi da joj je terorizam neprijatelj broj jedan.

Simbol tog terorizma se menja (Al Kaida, Sadam Husein, Gadafi…), pod Trampom je to ponovo Iran, ali vredi se setiti reči Džona Boltona, tadašnjeg ambasadora SAD u UN i sadašnjeg važnog čoveka u Trampovom timu. Bolton je 2006. godine u sedištu UN rekao da bi Iran trebalo da sledi primer Libije, koja je saopštila da odustaje od nuklearnog programa i posedovanja oružja za masovno uništenje, što je dovelo do približavanja Tripolija i Vašingtona. Šta se kasnije desilo sa kooperativnom Libijom i Gadafijem poznato je, otuda tako žilav otpor Asada u Siriji i hronično nepoverenje Teherana u ono što se u Vašingtonu izgovara.

Inače, gotovo odmah po objavi da se SAD povlače iz sporazuma sa Iranom, razmenjena je žestoka vatra preko izraelsko-sirijske granice. Rakete su ispaljene iz Sirije na Golansku visoravan koju je Izrael anektirao od Sirije u ratu 1967. godine, Izrael je bombardovao više ciljeva u Siriji, vesti kažu da su gađani ciljevi na kojima se nalaze iranski vojnici.

ZBOGOM, EVROPO: Iran pokušava na sve načine da spase nuklearni sporazum, a podršku nema samo u Moskvi. Sve vodeće zemlje Evropske unije smatraju da je odluka SAD da se unilateralno povuče iz sporazuma pogrešna, čak je i Tereza Mej, premijerka zemlje koja bespogovorno sledi sve što Vašington radi, izjavila da Britanija i njeni evropski partneri žele da održe nuklearni sporazum sa Iranom (britanski ministar spoljnih poslova Boris Džonson je zatražio od Trampa da „ne kolje vola zbog jedne šnicle“).

Žestoku nelagodu u EU izaziva i najava Vašingtona da će kažnjavati strane firme koje posluju u Iranu, a nije ih malo koje su u tu zemlju nagrnule posle ukidanja sankcija. Možda su prejake reči koje je u nemačkom nedeljniku „Špigl“ napisao Klaus Brinkbeumer, uz naslovnu stranu sa likom koji podseća na Trampa i sa podignutim srednjim prstom poručuje „Zbogom, Evropo!“, da „Zapad kakvog smo znali više ne postoji“, ali je sigurno da je trenutna američka bliskoistočna politika stvorila ogromne pukotine između SAD i Evropske unije. Brinkbeumer, između ostalog, kaže i da je „vreme da se Evropa priključi otporu“, da je „pametni otpor neophodan, koliko god tužno i apsurdno to zvučalo: otpor Americi“. „Tramp je uspešan jedino u uništavanju. I to je ono što on radi. Trampova odluka da se povuče iz iranskog nuklearnog sporazuma predstavlja privremenu suspenziju transatlantskog savezništva, a šef Bele kuće donosi haos tamo gde je pre vladao red… Naš odnos sa SAD trenutno ne može da se nazove prijateljstvom. Nemoguće je prenaglasiti ono što je Tramp razbio za poslednjih 16 meseci“, navodi se u članku nemačkog magazina.

Što se tiče Irana, ako se nastavi pritisak Vašingtona i njegovih saveznika na ovu zemlju, neki rezultati tog pritiska se lako mogu predvideti. Kada je 2002. godine Mohamad Hatami, tadašnji predsednik države, poznat kao umereni klerik koji se zalagao za više slobode u zemlji i otvaranje ka svetu, ponudio da Iran obustavi svoj nuklearni program u zamenu za ukidanje sankcija, Amerika je na pruženu ruku odgovorila ćutanjem. Hatamija je nasledio tvrdolinijaš Ahmadinežad, i ostao na mestu predsednika osam godina, gušeći unutrašnje glasove otpora i gurajući svetu prst u oko.

Hasanu Rohaniju su protivnici nuklearnog sporazuma u Iranu od početka zamerali što veruje u dogovore sa Vašingtonom, a Trampovi postupci im samo idu naruku. Ali Hamnei, vrhovni verski lider, je u odmaklim godinama i već dugo se govorka da je ozbiljno bolestan. Još jedan ciklus vlasti zagovornika čvrste ruke, sankcija koje bi dodatno unazadile privredu koja se tek pridiže posle iscrpljujućih decenija, ponovo bi Iran gurnule nekoliko koraka nazad, i ekonomski i po pitanju osvajanja unutrašnjih sloboda.

No, bilo šta loše što se dešava u ovoj zemlji ne tiče se samo Irana. Svi procesi na Bliskom istoku tesno su povezani sa onim što se tamo odigrava, od Sirije, preko Libana, do Izraela i Gaze, ali i na istočnoj strani, u Avganistanu, Pakistanu, Centralnoj Aziji. I da, prvi preliminarni rezultati parlamentarnih izbora u Iraku pokazali su da vodi alijansa šiitskog sveštenika Muktade el Sadra.