Izrael nakon rata planira vojnu kontrolu nad Gazom, ali bez preuzimanja obaveza okupatorske sile, piše ugledni „Noje cirher cajtung“, navodeći da Izraelci na umu imaju neku vrstu međunarodnog protektorata u Gazi.
U tekstu se navodi da je plan da Amerikanci, Evropljani i neke arapske države svojim trupama garantuju da obnova Gaze prođe kako treba i nadgledaju civilnu palestinsku samoupravu. Izrael bi pak kontrolisao granične prelaze i kompletan uvoz robe i materijala u maleni pojas uz more.
„Očigledno je da Vlada Benjamina Netanjahua želi posleratni poredak koji garantuje bezbednost Izraela, ali bez političke perspektive za Palestince. Zamišlja se tehnokratsko rešenje u vidu nekakve samouprave koja isključuje zasnivanje palestinske države“, piše u članku.
Kako je propao protektorat na Kosovu
Novinara koji piše članak, dobrog poznavaoca Balkana Andreasa Ernsta, to vrlo podseća na ideje za Kosovo posle bombardovanja 1999. godine.
„Onako kako Izrael danas želi da ostavi otvorenim status oblasti (jer odbija palestinsku državu), i onomad je misija UN morala da obezbedi statusno neutralno upravljanje Kosovom. (…) Misija UN, uz mnogo idealizma i još više novca, težila je izgradnji institucija neodređenog političkog identiteta i ograničenog demokratskog legitimiteta“, piše Ernst.
„Taj projekat je propao posle nekoliko godina“, navodi on u ciriškom listu.
Kako se pojašnjava, šefovi Unmika nisu bili naivni i brzo su prepoznali da Kosovu treba i politička perspektiva jer bi inače međunarodno prisustvo većinsko stanovništvo moglo da doživi kao okupaciju.
Još 2002. je Unmik izašao sa formulom „standardi pre statusa“, signalizirajući da će, čim Kosovo izgradi demokratske institucije, uslediti i odluka o statusu.
„Ali taj narodno-pedagoški koncept je propao. Ono što je trebalo da bude podsticaj za poboljšanje, Kosovari su doživeli kao taktiku otezanja statusnog pitanja. Unmik i političari potekli iz gerile UČK optuživali su se međusobno za korupciju i zastoj. Niko nije mogao biti pozvan na demokratsku odgovornost“, piše Ernst.
Kako navodi, napetosti su se otele kontroli u martu 2004. „mešavinom pogroma i pobune koja je delom bila spontana, a delom su je organizovali veterani UČK“. Potom su zapadne prestonice na sto iznele pitanje statusa iako Kosovo nije dostiglo „standarde“.
Nezavisnost 2008. je proglašena uz zaleđinu Sjedinjenih Država i velikih članica EU.
Samo Palestinci sami mogu da potisnu Hamas
Iz slučaja Kosova Ernst izvlači dve pouke za Gazu: „Prvo, politički status jedne oblasti se mora razjasniti pre nego što se ozbiljno počne sa obnovom institucija. Proces funkcioniše samo ako se postavi politički, a ne tehnokratski – dakle kao izgradnja države.“
Jer, kako piše NZZ, korupcija i manjak odgovornosti cvetaju najbolje onde gde dugotrajno rade međunarodne misije.
Drugo, piše Ernst, posle oružanih konflikata stvari ne počinju od nule. „Unmik je, doduše, na posleratnom Kosovu imao de jure najvišu vlast, ali prava politička moć bila je čvrsto u rukama nekadašnjih gospodara rata iz UČK. Oni su kontrolisali narod, odlučivali o podeli resursa i svakog trena su mogli da izazovu vanredno stanje. Oni su bili suveren.“
Za Gazu to znači da je potpuno odsecanje Hamasa „nerealno“, piše u tekstu. „Islamistički pokret će pregrmeti rat i – možda u drugom obliku – i posle rata imati ulogu. Ako ga treba pobediti, onda to ne može da se učini čisto vojnim sredstvima. To jedino može da uspe ako Palestinci sami iznedre političku alternativu, koja može obezbediti poštovanje i legitimitet.“
English
Deutsch
Русский
Српски језик