Nevidljivi nemir

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

Poslednji preokret ovog italijanskog vrućeg političkog leta dolazi iz protesta zaposlenih u policiji i oružanim snagama. Dokument koji su prošle nedelje objavile sve sindikalne organizacije policije i predstavnika „uniformisanih radnika“ oružanih snaga kritikuje finansijski plan ministra ekonomije Đulija Tremontija. Prema ovom dokumentu, Vlada koju predvodi stranka Narod slobode (Popolo delle libertà – PDL) planira da umanji budžet za sektor „bezbednosti i odbrane“ za čak tri milijarde dolara. To znači, kaže se u dokumentu, otpuštanje do 7.000 zaposlenih u policiji i vojsci. Finansijski plan trenutno razmatra parlament, u kome Berluskonijev PDL ima „udobnu“ većinu. Tako će protest uniformisanih radnika verovatno ostati neuslišen, osim nekih manjih izmena koje se mogu izvući od vlade. Ono što je čudno – za sve druge zemlje osim za Italiju – jeste to što je tih nedelja ministar odbrane Ignacio la Rusa (iz postfašističke stranke Nacionalna alijansa – AN, sada deo PDL-a) obećao da će poslati 3.000 vojnika da patroliraju ulicama najznačajnijih italijanskih gradova i mesta. Vojska već čuva lokaciju za deponiju koju je vlada odredila kako bi „rešila“ krizu sa upravljanjem otpadom u Napulju i okolini.

OPOZICIJA „NEZAUSTAVLJIVOM„: Nije samo vojska ta koju je Vlada pozvala da izvršava dodatne zadatke: policijske snage su uključene u veoma kontroverzan plan „popisivanja“ romske populacije koja živi u Italiji, koji podrazumeva uzimanje otisaka prstiju svim Romima u Italiji, uključujući i one (pretpostavlja se polovina od 120.000 do 150.000 stanovnika) koji imaju italijansko državljanstvo. Ova odluka je izazvala ljutit odgovor Evropskog parlamenta u Strazburu, koji je 10. jula ubedljivo glasao protiv ovog plana i pozvao Italiju „da obustavi ovu meru i sačeka predlog Evropske komisije za politiku o Romima za celu EU“. Vlada je uvređeno odgovorila. Andrea Ronki, ministar za Evropu, rekao je da je „glasanje bilo politički motivisano i predstavlja jednu od najcrnjih stranica u istoriji EU“. Ipak, evropsko glasanje došlo je kao neočekivana podrška onima koji, s ove ili s one strane, pokušavaju da izgrade neki oblik opozicije naizgled nezaustavljivom Berluskoniju. „Zvanična“ opozicija u samom parlamentu svela se na tri političke sile. Glasanje ogromne većine 14. aprila 2008. godine ostavilo je kao vodeću snagu Demokratsku stranku (DP), koju predvodi bivši gradonačelnik Rima Valter Veltroni. On se u predizbornoj kampanji udružio sa strankom Italija vrednosti (IDV, Italija dei valori), koju predvodi bivši sudija Antonio di Pjetro, a koji je bio i jedan od ministara vlade levog centra koja je pala u proleće ove godine. Treća sila je Unija centra (UDC Unione di centro), partija koju predvodi Pjerferdinando Kazini, jedan od brojnih izdanaka propale Hrišćanske demokratske stranke, koja je vladala Italijom od kraja Drugog svetskog rata do polovine devedesetih godina. Kazini je bio saveznik Berluskonija, da bi se zatim izdvojio iz prethodno vladajuće koalicije Il Cavaliere sa planom da privuče umerene konzervativce koji su nezadovoljni politikom i stilom Berluskonija.

Ni UDC ni PD do sada nisu predstavljali pretnju Berluskoniju. Posebno se ovi drugi sve više bave nekakvim „dubokim preispitivanjem“ koje na površinu izbacuje cepanje i pukotine između dve „struje“: naslednika „levog krila“ Hrišćanske demokratske stranke i onih koji poštuju tradiciju italijanske Komunističke partije (koja je evoluirala u Demokrate levice početkom veka). Vodeću ulogu Veltronija već dovode u pitanje oni koji ga povezuju sa porazom na prolećnim izborima i posebno sa gubitkom Rima, gde je pobedio postfašistički gradonačelnik Đani Alemano.

Upravo je najmanja i najmanje štetna od ove tri stranke, LDV, jedina snaga koja je tokom poslednja dva meseca obezbedila najveći konsenzus od društvenih sektora koji se protive Berluskonijevoj politici kada je reč o dva pravca koje je za sada pratio: „bezbednost“ i „pravda“. Ono što je čudno, još jednom, jeste to što ovaj hor predvodi bivši istražni sudija.

O političkoj karijeri Antonija di Pjetra može se napisati ceo esej – on je devedesetih bio jedan od vodećih tužilaca u setu istraga pod imenom „Čiste ruke“, koji je kasnije doveo do kolapsa italijanskog posleratnog političkog sistema. Često opisivan kao naivan i populista, zbog svog tona i manira koji nisu baš „uglađeni“, Di Pjetro ipak glasno udara u doboš zbog „nepravičnosti“ vlade. Njegov najnoviji, kontroverzan podvig bile su demonstracije u Rimu, na istorijskom Trgu Navona, održane u subotu 8. jula.

„SRAMNI ZAKONI„: Čak i u sedam sati uveče temperatura u Rimu bila je iznad 30 °C. Postalo je još toplije kada se 50.000 ljudi (nezvanična procena) okupilo na Trgu Navona. To je bio prvi „No Cav dan“ (gde je Cav skraćenica za Cavaliere, odnosno Berluskonija). Na demonstracije je pozvala grupa intelektualaca okupljenih oko časopisa „MicroMega“. Sve je izgledalo kao verzija pokreta „Đirotondi“, koji je tokom prve epohe Berluskonija, od 2001. do 2006. godine uzalud pokušavao da revitalizuje vođstvo tadašnje koalicije levog centra. Razlog za okupljanje bio je isti: „sramotni zakoni“ koje je Berluskoni tada – kao i sada – pokušavao da progura kroz parlament. Glavna meta okupljanja bila su dva nova zakona: takozvani Lodo Alfani (nešto kao „Alfanijev zakon“, nazvan po ministru pravde) i takozvani Zakon o prekidanju suđenja. Prvi zakon propisuje da se osobe koje se nalaze na četiri najviše državne pozicije (predsednik države, premijer, predsednik skupštine i predsednik Senata) ne smeju biti pravno gonjene za vreme trajanja njihovih mandata. Drugi zakon utvrđuje granicu, 30. jun 2002. godine: suđenja i istrage za krivična dela počinjena pre tog datuma biće suspendovane. Razlog koji se krije iza ove čudne ideje, po mišljenju vlade, jeste taj što italijanski sudovi imaju toliko suđenja da se prioritet mora dati „najsvežijim“ predmetima i krivičnim delima koja izazivaju „društvenu zabrinutost“. Činjenica da sam Berluskoni čeka suđenje u jednoj od brojnih istraga koje se bave njegovom imperijom medija i nekretnina, izazvala je pravu lavinu kritika. PD je bio spreman da optuži premijera za „lični interes“ u pravosudnim pitanjima, ali nije došlo do frontalnog sukobljavanja. Veltroni i dalje misli da je moguće ostvariti dijalog s Berluskonijem o većim institucionalnim reformama koje su, po njemu i po Berluskoniju, zemlji preko potrebne. Tako se lopta našla u rukama Di Pjetra. I on ju je brzo uhvatio. Odlučio je da podrži demonstracije na Trgu Navona, koje su podržali i Marko Travaljo, (vodeći novinar koji je za svoje glavno sredstvo odredio hirurško ispitivanje Berluskonijevih novina, Andrea Kamileri, najprodavaniji italijanski pisac), i Bepe Grilo, komičar koji je postao popularni vođa, i koji je pre nekoliko meseci organizovao V dan, gde V znači vaffanculo, neprevodiva, ali univerzalno poznata italijanska reč. U ovom slučaju reč na „v“ bila je namenjena svim političarima, i levo, i u centru i desno. Tog rimskog popodneva na bini je bila i Sabina Gucanti, još jedan komičar, koja je bila cenzurisana tokom prve Berluskonijeve vlade.

RASISTIČKA PLIMA: Grilo i Gucanti su ti koji su izgovorili najjače reči. Grilo je optužio predsednika Republike Đorđa Napolitana da „spava“ pred zakonima koje Berluskoni pokušava da usvoji. I još: Napolitano se, prema Grilu, sve više predaje rasističkoj plimi koja se podigla usled uzimanja otisaka prstiju Romima i ostalih zakona koje parlament razmatra u cilju jačanja kontrole nad „ilegalnim“ emigrantima. Gucanti je otišla još dalje. Tvrdila je da je Mara Karfanja, bivši model, imenovana za ministarku za jednake mogućnosti zbog seksualne veze sa samim Berluskonijem. Onda se Gucanti okrenula papi Benediktu XVI i napala, prilično nepristojno, homofobičnu politiku Katoličke crkve i blagoslov njegove ekselencije „varvarstvu“ Berluskonija i njegove vlade prema emigrantima i Romima. Njeni komentari („Nadam se da će kada umre, papa biti tamo gde zaslužuje, u paklu, gde će ga mučiti gej i vrlo aktivni đavoli“ – doslovni citat) momentalno su izazvali talas osuda i „zgražavanja“ koji je, naravno, potekao od vlade i vladajućih stranaka, ali, čak i više, od PD-a i opozicije. Međutim, slabo je primećeno u raspravi sutradan da je velika većina ljudi koji su demonstrirali aplaudirala i smejala se ovim komentarima. Takođe je slabo primećeno, ili je, još bolje, bilo u drugom redu komentara koji su punili italijanske novine 9. jula, da su demonstracije na Trgu Navona bile protiv Berluskonija isto koliko su bile i protiv ponašanja trenutne opozicije.

Di Pjetro se povukao. Već sledećeg dana pokušao je da se ogradi od najžešćih komentara, ali čim je nekako shvatio da stav PD-a negativno utiče na raspoloženje onih koji su protiv Berluskonija, ipak je rešio da zauzme čvrst stav. Tako je predizborni savez između Di Pjetra i PD-a sada raskinut. I vrlo je moguće da se na osunčanom trgu stvaraju obrisi nove opozicije. Unutar njih ima isto onoliko kontradikcija koliko ih ima u PD-u u Berluskonijevoj vladi: stav „prvo pravda“, koji otelotvoruje sam Di Pjetro u koliziji je sa stavom „prvo jednakost“, koji potiče iz levog krila Trga Navona, ispunjenog glasačima nezadovoljnim PD-om ili siročićima „radikalne levice“ koja je iz parlamenta nestala nakon izbora održanih 14. aprila.

Kada i ako se politička borba fokusira na ekonomska i socijalna pitanja na jesen, videćemo da li će ovaj pokret moći da artikuliše svoj bes u politički održivu platformu. U međuvremenu, prvi radnički protest protiv vlade izabrane nakon kampanje koja se bazirala na sloganu „prvo bezbednost“ potiče iz redova zaposlenih u policiji i oružanim snagama. Ovo je signal da u zemlji gde su ekonomski podaci svakog dana sve gori postoji nevidljiv nemir koji ključa. I jesen će biti veoma vruća, mada to neće biti zbog globalnog otopljavanja.