Bes nemačkih paora pada na plodno tle opšteg nezadovoljstva građana Vladom i kancelarom Šolcom. Deluje da najmoćniju zemlju Evrope čekaju prelomne godine koje nose i odgovor na pitanje može li radikalna desnica da preuzme vlast i kakva bi onda Nemačka bila
Za „Vreme“ iz Bona
U nedelju 14. januara dve su slike obeležile Nemačku. Na prvoj, desetak hiljada ljudi je u Potsdamu, gradiću južno od Berlina gde živi elita koja prezire vrevu glavnog grada, ali bi ipak da mu bude blizu.
U masi su se našli i kancelar Olaf Šolc i njegova ministarka Analena Berbok – oboje žive u Potsdamu, gde su se na prošlim izborima i direktno kandidovali za poslanike, jedno protiv drugog. Ubedljivo je pobedio Šolc, ali je Berbokova, naravno, ušla u parlament na “sporedna vrata”, preko partijske liste.
Sada su njih dvoje, lica takozvane semaforske koalicije koja je istorijski neomiljena u narodu, bili na protestu “protiv Alternative za Nemačku” i desnih skretanja u zemlji. Vijorile su se zastave raznih partija i inicijativa.
Ljudi su i drugde izašli na ulice, podstaknuti medijskim otkrićima o navodnom master-planu koji su tajno kovali desničari – da se iz Nemačke proteraju stranci i nelojalni Nemci. Protest u Potsdamu trebalo je da prikaže “svetlu Nemačku”, koja stoji naspram “tamne”, kako udarna pera levo-liberalne štampe nazivaju desničare, protivnike migracija ili mera protiv korone.
Na drugoj slici je jednak broj ljudi, desetak hiljada, u mraku, obasjan jedino plamenom velike lomače. Svuda se vijore zastave Nemačke. To je scena u bavarskoj varoši Parkšteten, protest protiv “štetočinske” politike Savezne vlade.
Toliko ljudi uspeo je da okupi jedan jedini čovek, Tomas Vilibald, bavarski komičar-poljoprivrednik sa dva miliona pratilaca na društvenim mrežama. “Siti smo partijskih trabunjanja”, napisao je on pozivajući da se na protest ponesu provijant i nemačke zastave, nikako alkohol.
Govorili su razni “predstavnici društva i stručnjaci”, ali ne i političari. Vilibald je ranije podržao proteste paora koji su prethodne sedmice paralisali dobar deo Nemačke. Ali, mnoge je šokiralo to što je jedan komičar uspeo da okupi ovoliko ljudi na ledini pored vatre.
Zašto u najmoćnijoj zemlji Evrope nezadovoljstvo kulja sa svih strana? I da li će slabašna vlada kancelara Šolca znati da se ispetlja iz toga ili će se možda raspasti pre nego što joj je vreme i poslati zemlju u vanredne izbore i istorijski trijumf desnice?
NAROD PODRŽAVA PAORE
U ponedeljak (15. januar) u Berlinu se simbolično završila “sedmica besa”, sa hiljadama traktora pred Brandenburškom kapijom. Paori su rešeni da istraju u protivljenju Vladinim merama štednje koje treba da idu preko njihovog novčanika.
Pred paorima se pojavio i ministar finansija Kristijan Lindner, koji je izviždan tokom govora u kojem je obećavao manje olakšice za poljoprivrednike. Bilo je to sedam dana protesta kakve Nemačka nije videla – traktori i šleperi sporo su vozili centrom svakog većeg grada, magistralnim drumovima i čak autoputevima.
U nekoliko anketa, između 68 i 85 odsto građana je govorilo da ima razumevanja čak i za radikalne proteste poljoprivrednika. To je tek najnoviji u nizu šamara koje vlada Olafa Šolca dobija i u anketama i na pokrajinskim izborima otkako je stupila na vlast.
Šolc je preuzeo dizgine nakon izbora pre dve godine kad su njegove Socijaldemokrate iznenađujuće nadjačale Demohrišćane. Tada je skovana takozvana semaforska koalicija, nazvana po bojama triju partija – crvena za Socijaldemokrate, zelena za Zelene i žuta za Liberale.
Bio je to pokus, ne samo zato što prvi put u poratnoj istoriji zemlju vodi tročlana koalicija, već i stoga što su posebno Zeleni i Liberali poput rogova u vreći. Šolc zato više liči na mirotvorca nego na kancelara, na čoveka koji selotejpom pokušava da zadrži koaliciju na okupu. Cenu plaća i lično – baš kao što je ovo najmanje omiljena vlada otkako ankete to mere (17 odsto podrške), tako je i Šolc najmanje omiljeni kancelar (19 odsto pozitivnih ocena) od 1997. godine, otkako javni servis meri popularnost političara u redovnoj anketi Dojčlandtrend.
PAD STANDARDA
Tome je najviše kumovala ruska agresija na Ukrajinu, te sankcije koje su usledile protiv Rusije. Sled događaja mogao bi biti koban za primat Nemačke kao izvozne nacije koja je, na jeftinim ruskim energentima, osvajala svet automobilima, mašinama i hemijskim proizvodima.
Stvar je takva da zvanični Berlin jedva i pita ko je minirao dva gasovoda Severnog toka mada svi tragovi vode u Kijev. To ništa ne menja u izdašnoj podršci Ukrajini koja stiže iz Nemačke. Ali, ako je još prerano da se nemačkoj privredi drži opelo, deluje da se u društvu nešto zbilja menja. Iznurujuće godine kriza – krize evra, Bregzita, izbegličke krize, pandemije i rata u Ukrajini – progrizle su put do džepa građana, narušile staru izvesnost da se u Nemačkoj ipak živi bezbrižno.
U pomenutoj anketi čak 83 odsto građana kaže da stanje u Nemačkoj daje povoda za uznemirenost. Čak trećina smatra da će ovo biti “loša godina”.
Škripac u kojem se maltene od početka vladavine nalazi semaforska koalicija dodatno je stešnjen odlukom Ustavnog suda u novembru. Naime, vlada je nameravala da silne milijarde iz posebnog fonda za borbu protiv posledica pandemije “prepakuje” u fond za energetsku tranziciju. Sud je rekao da to – ne može. Jer, Ustav obavezuje Vladu da ne pravi nove dugove osim u vanrednim situacijama – korona jeste bila takva situacija, ali ta sredstva ne smeju da se troše za drugo.
GDE SE SVE ŠTEDI
Uz nešto mrštenja, vlasti su morale da poslušaju Sud i razjapila se rupa od sedamnaest milijardi evra u budžetu za ovu godinu. Vlada će tako zagađivačima podići cenu tone ugljen-dioksida na 45 evra (planirano isprva da ove godine bude 40). Do vozača će to doći u vidu 1,5 centi skupljeg litra goriva, računa automobilski klub ADAC.
U nizu mera je i postepeno ukidanje subvencija na dizel za poljoprivrednike – zbog čega je pobuna i nastala. Najpre su vlasti još htele da poljoprivredne mašine oporezuju kao i lična privatna vozila, ali se od toga odustalo kad se digla kuka i motika.
Stručnjaci računaju da će seljake ukidanje subvencija na dizel stajati po tri ili četiri hiljade evra godišnje, odnosno jedva procenat-dva od dobiti. Pa ipak, oni su rešili da povuku crvenu liniju. I ne samo oni – na ulicama su uz paore bili špediteri, zanatlije, ribari i ugostitelji.
Prošle sedmice su im se, od srede do petka, pridružile i mašinovođe, kao jedan od najbitnijih jahača apokalipse. Jer, kad ne idu vozovi, onda je Nemačka stvarno u kolapsu. Mašinovođe, koje imaju sindikat izdvojen od ostalih železničara, traže povećanja plata od barem 555 evra mesečno i smanjenje radnih sati sa 36 na 35 sedmično.
Ministar ekonomije Robert Habek imao je sa besom paora umalo blizak susret kad je nekoliko desetina njih čekalo trajekt kojim se vraćao sa odmora na severu zemlje. Trajekt je morao nalevo krug, a to što je ličilo na linč-rulju osuđeno je sa svih strana političkog spektra. Od toga se ogradio i Joahim Rukvid, predsednik moćnog Udruženja poljoprivrednika. On se takođe ogradio od eventualnih “desničarskih elemenata” koji se mešaju u proteste, a na koje je takođe upozoravao Habek. “Mi smo demokrate i kod nas se političke promene, ako su poželjne, dešavaju na biračkom mestu”, rekao je on u ime skoro milion nemačkih poljoprivrednika.
DESNIČARI IZMEĐU JAČANJA I ZABRANE
Proteste paora je podržala i Alternativa za Nemačku (AfD), desničarska stranka koja je na antimigrantskom sentimentu i kontriranju gotovo svakoj politici vlasti došla do 22-24 odsto podrške u anketama.
Za vlasti je pak kao poručena došla vest zbog koje se u Potsdamu i protestovalo. Naime, ovih dana je istraživačka platforma Korektiv objavila da se baš u tom gradu u novembru održao konspirativni sastanak desetak osoba, među njima i četvoro političara AfD. Na sastanku je, navodno, Martin Zelner, poznati ekstremista iz “Identitarnog pokreta”, predstavljao plan “remigracije”. U pitanju je stara desničarska fantazija etničkog i ideološkog čišćenja – Nemačku bi morali da napuste tražioci azila, stranci, ali i Nemci koji nisu “asimilovani”. To jest, koji nisu valjani Nemci.
AfD se ogradila od toga sastanka saopštivši da ga nije organizovala niti na njega pozvala. Iako je na sastanku bio lični referent stranačke šefice Alis Vajdel, ona kaže da o tome ništa nije znala, a ni da referent nije znao da će Zelner tamo govoriti.
Alternativi za Nemačku nad glavom visi mogući postupak za zabranu rada, na koji poziva sve više drugih političara. Doduše, to je na dugom štapu i pitanje je da li bi sud pristao da celu stranku označi spremnom na protivustavno delovanje iako u njoj ima ekstremnih elemenata.
I sada su se oglasili najradikalniji predstavnici partije otvoreno navodeći da je “remigracija” njihov cilj. To nije ništa drugo, kažu, nego ono što javno govore – da Nemačka mora da protera odbijene tražioce azila. “Vratićemo strance u njihove domovine. Milione njih. To nije tajni plan. To je obećanje”, napisao je na mreži Iks poslanik AfD Rene Špringer.
Tome na istoj mreži kontrira kancelar Šolc. “Ko ovde živi, ovde radi i prihvata temeljne vrednosti naše demokratije – taj je jedan od nas. Bez obzira na poreklo i boju kože. Tačka”, napisao je on nakon vesti da su lingvisti izabrali termin “remigracija” za anti-reč godine.
To je jedna od retkih stvari na kojima Šolc može da poentira ovih dana, mada je pitanje u kojoj meri.
OPASNI KOKTEL ILI ZAMAJAVANJE
Dok nedeljnik “Špigel” piše da su protesti paora došli u doba opšte frustracije vlašću, te da faktor radikalnih desničara daje otrovan koktel, drugi misle da su priče o desničarima samo tlapnje.
“Kao da su seljaci, zanatlije i šoferi previše glupi da imaju svoj stav, kao da su produžena ruka ekstremista. Očito političari semaforske koalicije još nisu ukapirali da su oni sami problem, a ne demonstranti. Milioni građana su duboko razočarani vladom”, piše najtiražniji tabloid “Bild”.
Ove godine idu izbori u tri istočne pokrajine – Brandenburgu, Saksoniji i Tiringiji – i u svakoj je AfD najjača u anketama sa 32 do 36 odsto podrške. U poslednje dve pokrajine stranke savezne vladajuće koalicije ne mogu da dobace ni do dvadeset odsto – u zbiru.
U dilemi da li bi desničari uskoro mogli da preuzmu vlast dosta će se pitati Demohrišćani koji su najjača stranka u celoj zemlji, prema anketama. Popularnost im se oporavlja pod stranačkim šefom Fridrihom Mercom – bogatašem, tvrdim konzervativcem koji se vazda protivio bivšoj kancelarki Angeli Merkel i karijeru gradio kao menadžer investicionog fonda Blekrok.
Do sada su ostale stranke oko AfD-a pravile sanitarni kordon (vidi “Vreme” 1701, “Desničari u naletu”) odbijajući svaku saradnju. Ali, pitanje je koliko će Merc sebi odsecati tu mogućnost iako ona nosi rizike.
Kao što je pitanje kada će postati nemoguće formirati neku pokrajinsku ili čak saveznu vlast bez AfD-a, a da to opet ne ode na vodenicu desničara. U stilu “eto, opet se svi ujedinjuju u kojekakve koalicije samo da bi sprečili nas da vladamo”. Tek, više ne pali podela na “svetlu” i “tamnu” Nemačku koja je forsirana u jeku izbegličke krize. Sve manje ljudi je sramota da glasaju za AfD i da to javno kažu.
NADE U JEDNU LEVIČARKU
Izvesne nade se polažu u Saru Vagenkneht, koja je tek pre koji dan osnovala sopstvenu partiju nimalo skromnog imena “Savez Sara Vagenkneht”. Ta najpopularnija nemačka levičarka je posle godina trvenja napustila stranku Levice sa još nekoliko saradnika.
Vagenknehtova je pisala bestselere o tome kako je levica na Zapadu otišla dođavola kad je počela više da brine o klimi i političkoj korektnosti nego o radničkim pravima, kad joj je glavna klijentela, umesto radnika, postao urbani sloj ljudi koji voze bicikl i piju kapućino sa sojinim mlekom. Tu stranku, koja još nije počela stvarno da radi, ankete već vide na nekih 4-5 odsto glasova, što je više od srozane Levice. Neki politikolozi bi se zakleli da je Sara Vagenkneht namirisala duh vremena ovim eksperimentom u kojem će insistirati na krajnje levoj ekonomskoj i socijalnoj politici, ali biti društveno konzervativna.
Paradoks borbe protiv AfD-a je u tome da se dobrim delom vodi upravo oružjem desničara. Šolc je bio vicekancelar Angele Merkel, žene kojoj će ostati nadimak “izbeglička majka” jer je 2015. godine tobože “otvorila granice” za izbeglice koje su išle Balkanskom rutom.
Danas, Šolc i ostatak vladajuće koalicije skupa zagovaraju oštriju izbegličku politiku. Ovog četvrtka (18. januar) u Bundestagu bi trebalo da bude usvojen zakon koji olakšava deportacije i kojim se produžava deportacioni pritvor sa deset na 28 dana. Zvanični Berlin u velikom stilu pregovara sa zemljama odakle obično potiču migranti i daje im primamljive ponude kako bi opet primale svoje državljane natrag.
Istovremeno bi trebalo da bude usvojen zakon nakon kojeg će se do nemačkog državljanstva dolaziti brže i lakše, u pravilu već posle pet godina legalnog boravka u zemlji. Prvi put će biti dopušteno dvojno državljanstvo pa tako, recimo, građani Srbije neće morati da se odriču državljanstva Srbije kako bi uzeli nemačko.
Poruka ta dva zakona je jasna – manje izbeglica, više radne snage. Stručnjaci računaju da Nemačka ne može da održi svoje blagostanje bez barem pola miliona doseljenika godišnje, ali takvih koji će odmah zasukati rukave.
HOĆE LI ŠOLC BITI PROPALI KANCELAR
Pitanje je da li će Šolc na funkciji dočekati da vidi išta od plodova zakona koje sada gura. U Berlinu se glasno pominje mogućnost prevremenih izbora, veoma retke pojave u modernoj Nemačkoj. Poslednji put je to viđeno kad je Gerhard Šreder “skratio mandat” 2005. godine, pa je tesno izgubio od Angele Merkel na prevremenim izborima.
Ali, dok se Šreder tada još mogao nadati da će begom u nove izbore kupiti sebi još četiri godine na vlasti, za Šolca se to teško može reći. Njegove Socijaldemokrate u anketama ne prelaze 15 odsto podrške, Zeleni su na 13 odsto, Liberali u borbi sa cenzusom.
Kako kažu neki poznavaoci berlinske čaršije, koaliciju na okupu drži upravo strah od fijaska na izborima. Ali, pritisak u svakoj od stranaka je veliki, a red onih koji bi da smene njihove lidere poduži.
Kad se podvuče crta, Nemačka je ušla u vremena kakvim se nije nadala. Umesto Angele Merkel, žene koja je umela da i krize predstavlja kao dosadnu i rutinsku stvar, na čelu zemlje je “Šolcomat”, čovek robotskih osobina kome je teško da ubedi građane u bilo šta.
Javni servis ZDF mu u jednom komentaru preporučuje da skupi petlju i građanima lepo kaže da je kriza, da je prošlo vreme blagostanja i da svi moraju da stegnu kaiš.
“Život je inače stvar sa više rizika nego što smo mi Nemci mnogo godina mislili. Deluje da u svetu ništa više nije sigurno, opasnosti više ne vrebaju nego dolaze, pa se preterano šire iritacija i raspoloženje propasti. Od toga profitiraju samo politički populisti”, piše ZDF.
Upitno je da li će kancelar Šolc prihvatiti savet. Nakon protesta paora i sa trenutnim rejtingom, on nije u poziciji da narodu propoveda kako još godinama treba trpeti dok ne dođe neki bolji život.
U senci novog sukoba na Bliskom istoku, nastavljaju se borbe i na ukrajinsko-ruskom frontu. Moskva je potvrdila da je izvela masovne udare na ukrajinsku vojnu i energetsku infrastrukturu
Ko zapravo oblikuje budućnost ratovanja - države ili tehnološke kompanije
Iran je u prvim danima sukoba lansirao stotine balističkih raketa i hiljade dronova, ali tempo napada opada. Dok Izrael tvrdi da je uništio veliki deo iranskih lansirnih rampi, stručnjaci upozoravaju da Teheran i dalje raspolaže značajnim arsenalom i strategijom produžavanja rata
U ovoj epizodi Glasova pobune za Intervju Vremena, Zoran Kesić govori o tome da li su se stekli uslovi da njegova emisija „24 minuta” pređe na RTS
„Mirotvorac“ Tramp je pokrenuo novu vojnu akciju, a Andrej Ivanji, Sloba Georgijev i Filip Švarm traže logiku u toj odluci i analiziraju haos koji je taj potez izazvao.
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Ćacilend 6. marta slavi prvi rođendan. Naprednjačka okupacija Pionirskog parka govori sve o režimu Aleksandra Vučića. I mnogo o onima koji se protiv njega bune
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
