Više od 300.000 ljudi napustilo je poslednjih godina svoje zemlje i sada radi u Nemačkoj, gde se brine o starijima i bolesnima. Za Nemačku je to dobro – a da li je i za same te negovatelje? Mnoge zemlje se bore za njihovu radnu snagu, piše DW.
Naučnici koriste izraz međunarodna industrija migracija. Migracija radne snage u sektoru nege visoko je profesionalizovana, naglašava za DW Štefan Kordel, koautor studije sa Univerziteta Erlangen–Nirnberg. Javni i privatni subjekti, pa čak i pojedinačne bolnice ili starački domovi, nadmeću se za kvalifikovane medicinske sestre, a i za pripravnike. Reč je o ekonomskim interesima, kaže Kordel.
Njegov kolega Tobijas Vajdinger koji je takođe radio na studiji kaže da u ekstremnim slučajevima to izgleda ovako: „Agencija za zapošljavanje traži od nas da pošaljemo pet ‘komada’ migranata za sledeću godinu obuke. Ako se jedan vrati u svoju zemlju porekla, onda jednostavno traže da se isporuči sledeći. Naručili smo pet, pa želimo pet.“
Bolnice i na društvenim mrežama pokazuju koliko su im važni ljudi migrantskog porekla koji su deo njihovog tima. Bez migracija, sektor medicinske nege u Nemačkoj bi se urušio, utvrdila je Savezna agencija za zapošljavanje: „Gotovo svaki četvrti zaposleni u domovima za starije i nemoćne nema nemačko državljanstvo“, navodi agencija.
Sveukupno gledano, svaka peta medicinska sestra dolazi iz inostranstva. I sve ih je više: kvalifikovanih radnika nedostaje, mnoge medicinske sestre odlaze u penziju, a druge napuštaju profesiju zbog preopterećenosti.
Kako se snalaze medicinske sestre s migrantskom pozadinom?
Pored novih medicinskih sestara iz inostranstva, u bolnicama i ustanovama za negu starijih osoba rade kvalifikovani radnici koji imaju nemačke pasoše, ali i migrantsku pozadinu. Tu su i izbeglice, na primer iz Sirije ili Ukrajine. Svi oni obezbeđuju da bolesni i stariji ljudi u Nemačkoj dobiju negu – za sada, jer ta potreba naglo raste u društvu koje stari.
Kako se snalaze u Nemačkoj? Da li im je ovde dovoljno dobro da ostanu?
Interdisciplinarni tim istraživača na Univerzitetu Fridrih–Aleksander (FAU) Erlangen–Nirnberg proučavao je kako uspostaviti održivo zapošljavanje medicinskih sestara s migrantskom pozadinom. Anketirali su medicinske sestre, menadžere u bolnicama i ustanovama za negu, administratore, škole za učenje jezika, savetodavne centre, agencije.
U studiji pod naslovom Učešće medicinskih sestara s migrantskom pozadinom istraživači slikovito prikazuju šta je važno za njihovu dobrobit – i na radnom mestu, i u svakodnevnom životu van posla.
Razočaranje u Nemačkoj
U mnogim zemljama porekla, školovanje za medicinske tehničare ne odvija se prvenstveno kroz strukovno obrazovanje, kao u Nemačkoj. Oni koji nisu bili pravilno informisani, tek u Nemačkoj shvate da, umesto obavljanja medicinskih zadataka, značajan deo vremena provode u osnovnoj nezi – poput pranja pacijenata ili pomaganja pri obrocima. U njihovim matičnim zemljama to često rade članovi porodice ili posebni negovatelji.
Razočaranje je ogromno kada obrazovane medicinske sestre s Filipina shvate da u Nemačkoj ne smeju da daju intravenske injekcije ili da umeću katetere, kaže za DW Mjan Deveza-Grau iz organizacije filipinske dijaspore FilNets e.V: „One to ne mogu da razumeju. Pitaju se: ‘Zašto ja to ne mogu da radim?’“
Učenje nemačkog – teško razumljivi dijalekti
„Moram mnogo da učim nemački uveče. Zato nemam vremena. Vikendom moramo da pripremamo za ispit i kurs nemačkog. A nedeljom moramo da idemo na kurs nemačkog“, kaže jedna pripravnica iz Vijetnama opisujući svoju svakodnevicu tokom obuke. Na taj način gotovo da ne ostaje vremena za društvene kontakte. Uz to, ima i mnogo birokratije. Zbog toga su mentorske podrške i razumevanje među kolegama još važniji.
Pripravnici i negovatelji pohađaju kurseve nemačkog jezika u svojim matičnim zemljama i sa sobom donose jezičke certifikate. Ali često dugo čekaju pre nego što mogu da uđu u Nemačku. A u nekim regionima Nemačke ljudi govore dijalektima koje je teško razumeti. Istraživači sa FAU preporučuju da se uz posao ponude i ciljani kursevi jezika. U tom cilju, institucije bi mogle regionalno da se umrežavaju.
Smene za mame – to je dobro za sve
Neke promene u organizaciji medicinske nege mogle bi da olakšaju život svima, kažu istraživači. Na primer, postoje timovi za ranu smenu u kojima se insistira da svi pacijenti budu okupani do 8:30 ujutru, kako bi tim mogao da napravi pauzu. Ako negovateljka mora da odvede svoje dete u vrtić, a pritom ne može da se osloni na porodicu jer živi u inostranstvu, ona može da počne da radi tek u 8:30.
Pa zašto ne uvesti kasnije početke smena za mame ili tate? To bi pomoglo i roditeljima bez migrantske pozadine, a bili bi zadovoljni i pacijenti koji vole da duže odspavaju.
Diskriminacija i rasizam
„Koji biste savet dali nekome iz inostranstva ko želi da radi u negovateljstvu u Nemačkoj“, pitali su istraživači zaposlene u toj oblasti. Žena iz Gvineje, koja u Nemačkoj živi više od deset godina i sad već ima nemačko državljanstvo, odgovorila je sledeće: „Da će sigurno doživeti rasizam.“
Studija pokazuje da to nije izolovan slučaj. Bolnice i domovi za stare i nemoćne, kako se navodi u istraživanju, ulažu napore u podizanje svesti među svojim zaposlenima. Međutim, to se teško može reći za pacijente i njihove porodice. Tobijas Vajdinger kaže: „Ako osoba kojoj je potrebna nega kaže: ‘Neću da se crnac brine o meni’, onda stvari postaju teške.“
Diskriminacija manjina postoji u svim oblastima života, kao što pokazuju i druge studije – u državnim institucijama, javnom prevozu, na ulici ili na tržištu nekretnina. A od društva u celini zavisi da li će se negovatelji osećati prijatno, kaže Štefan Kordel. „Iskustva diskriminacije i rasizma utiču na odluku da li će neko ostati – ili napustiti ustanovu, mesto stanovanja, pa čak i samu Nemačku“, kaže on.
Filipinski negovatelji takođe su zabrinuti zbog desničarskog populizma, kako kaže Deveza-Grau. Neki od negovatelja kažu: „Pokušaću. Ako ne uspem, otići ću negde drugde.“ Kanada ih, na primer, aktivno regrutuje.
Nega u Nemačkoj – ostati ili krenuti dalje?
Ljudi žele da budu prihvaćeni i da se osećaju kao kod kuće, navodi se u studiji: „Ostaću tamo gde je mojoj porodici dobro. Tamo gde me ne maltretiraju, gde imam prijatelje.“
Istraživači s FAU Erlangen–Nirnberg univerziteta preporučuju više umrežavanja između donosilaca političkih odluka, posrednika i ustanova za negu – posebno s ljudima koji su sami imigrirali. Filipinske organizacije takođe to žele, kaže Mjan Deveza-Grau: „Mnogo se razgovara o kvalifikovanim radnicima koji su došli – ali s njima niko ne razgovara.“
Danas je mnogima jasno da je potrebna ta tzv. kultura dobrodošlice, primećuje istraživač Vajdinger. „Ono što još uvek nedostaje jeste kultura koja podstiče ljude da ostanu. Postići uključivanje, integraciju i zadržavanje migranata – to je maraton“, kaže. A cilj je, kako dodaje, „stvoriti atraktivne dugoročne radne i životne uslove, uzimajući u obzir specifične potrebe migranata. Tek tada možemo stvoriti atraktivne uslove za rad i život za sve.“
Izvor: DW
