Nema milosti za zarobljenike

Rovovi su puni žitkog blata i vode. Sada je kretanje jako otežano i nameće se smanjena dinamika borbi. To se ne odnosi na dronove, koji traže cilj za prerađene bombice.

Na terenu, na 3D printerima se izrađuju plastična krilca i čašica u koju se umetne granata kalibra 30 mm, i ona ide ka zemlji koliko-toliko stabilno i precizno. To je jedna od novotarija koje su otkrile i brzo primenile obe strane. Preciznost bombardovanja je znatno porasla i iz vazduha se love čak i pojedinci koji pokušavaju da se prikriju u nekom rovu.

Jedan recentni snimak pokazao je visoku brutalnost rata do istrebljenja protivnika – Ukrajinci su snimili dronom sa vrlo male visine teško ranjenog borca, ruski izvori tvrde komandira neke od jedinica privatne vojske Vagner, kako pokušava da podigne automatsku pušku i oslobodi se patnji koje bi ga snašle kao zarobljenika. Ubio se, ali to nije bilo dovoljno lovcima sa dronom koji su bacili dve granate da “overe” ruskog borca.

PSEĆA SMRT

Trend malog broja zarobljenika se održava. Ponekad se razmeni nekoliko desetina ljudi, nesrazmerno u odnosnu na broj ljudi na frontu i pretpostavljeni broj onih koji se nađu u situaciji u kojoj su primorani da se predaju. Čini se da se radi o očekivanoj posledici navike obeju strana da se zarobljeni likvidiraju na licu mesta. Mobilni telefoni su i pored sve cenzure sredstvo dokumentovanja u rukama mnogo krvoždenih ili ostrvljenih ratnika, koji u razmenu na društvenim mrežama postavljaju snimke uz koje ide odrednice “nije za mlađe od 18 godina”. Ukrajinci su snimili kako pucaju u leđa i ubijaju deset zarobljenika, koji su nemoćno ležali u blatu i čekali da im se pruži nada za život.

Vagnerovci su montirali kraći dokumetarac o tome šta se dešava onima koji promene stranu u ratu. Prebegao jedan plaćenik i pronašao sreću kod Ukrajinaca, ali zla ratna sreća dovela ga je nazad do bivših kamarada. To se završilo udarcem maljem u glavu. Na pitanje ruskih novinara poslano šefu Vagnera Prigožinu o čemu se radi, on je dostavio odgovor kako misli da se film zove “Psu – pseća smrt”. Pohvalio je rediteljski rad i dodao da se nada da nijedna životinja nije povređena tokom snimanja. Poruka je bila jasna.

Mnogo snimaka sa ruske strane pokazuje nezadovoljstvo mobilisanih, verbalne sukobe sa oficirima, konfuziju. Jedan sveži primer pokušaja da se pošalje poruka o tome šta sledi one koji se ne povinuju naredbama prikazuje smotru mobilisanih u Belgorodskoj oblasti: dva vojna obveznika odbila su da idu u zonu borbenih dejstava i snimljeno je kako vojna policija postupa – grubo su obojici stavili lisice pred svima, tek da se zna kako će se dalje postupati. Krivično delo po članu 322 Krivičnog zakonika – neizvršavanje naredbe. Predviđena sankcija je zatvor ili odlazak u rat u sastavu kazenog bataljona, i to do 24 meseca. Po onim tvrđim ruskim posmatračima rata, ima jedna šansa za neodlučne da se iskažu u Vagneru i jasno je da se u zainteresovanoj javnosti već zna da boravak u takvim jedinicama kratko traje, juriša se na metak ako se naredi.

PREVIŠE PRIČANJA

Nije lako sa mobilisanima koji su otrgnuti voljom države od svakodnevice i poslati u rat; jedan ruski telegram kanal, Два майора, primetio je da “previše mobilisanih na frontu priča previše”. Stav vojske da nema korišćenja mobilnih telefona u realnom životu je ublažen i svi nose nešto, obično neke stare uređaje bez sofisticiranih softvera i lokacije. Ako se ima neki uređaj sa kolekcijom snimaka za sećanje na ratne dane, on se ostavlja na polaznom položaju i dalje se ide samo sa “čistim” telefonom.

U teoriji jedno, u stvarnosti drugo – priča se preko mobilnih mnogo i brižni savetodavci sa ruskih društvenih mreža ukazuju na to da se često ukrajinskoj prišlušnoj službi otkriva dislokacija i naziv jedinice, karakter i količina naoružanja i tehničko stanje, načini maskiranja i smeštaja ljudstva, mesto borbenih položaja i detalji o tome koliko ljudi i kada drži liniju, gde su pojačanja itd. Posebno se otkriva ono što je najteže proceniti – moralno-psihološko stanje.

Zbog atmosfere, citiraćemo kako Rusi gledaju na te nesmotrene ćakule i navode primer razotkrivajućeg blebetanja: “Zdravo ženo! Svi mi, 200 novgorodaca, stigli smo u oblast u blizini nekog sela Malenkoje u N-skoj oblasti, stali smo u rovovima blizu reke na krivini kanala, blizu šume i mi sedimo tu…” Nekada, u JNA, imali su za vojnike serije knjižica, popularnih “brošura”, koje su se bavile raznim temama uključujući tu kako sačuvati sistem veza od neželjenog prisluškivanja. Nije bez razloga JNA na telefone stavljala ono legendarno: “Pazi, neprijatelj uvek sluša”.

Nesumnjivo, i Rusi i Ukrajinci svašta su saznali prisluškivanjem i iz otvorenih izvora. Ukrajincima je jedan od većih problema kako zaustaviti odliv snimaka koji prikazuju neonaciste, jer oni su jako posvećeni prikazivanju svog stava podignutom desnom rukom i raznim tetovažama, amblemima na uniformama i vozilima. Kada vam dosadi ruska priča o nacistima, onda se Ukrajinci pobrinu da vas prodrmaju efektnim svastikama i balkenkreuz-ima (krstovi stranica iste dužine, obično u kombinaciji crne i bele) na tenkovima. Tvrdi se da su iz Hersona uklonjeni strani novinari koji nisu slušali naredbe šta da se ne snima, jer su dokumentovali pronacističku atmosferu među vojnicima i civilima.

Kako zabraniti tako zavodljivo snimanje mobilnima – nikako. Iz rata u Ukrajini ostaće mnogo vizuelnih dokumenata i to je još jedna tehnološka evolucija osim dronova.

ČEKANJE OFANZIVE

Otvoreni izvori obaveštajnih informacija vrlo su važni jer se svašta može pronaći pretraživanjem društvenih mreža. NATO je pomogao Ukrajince i namenskim softverima koji pomažu da se umreže podaci i dođe do korisne analize, na primer o razmeštaju bataljonskih taktičkih grupa sa sveže mobilisanim kadrom. Oči i uši su širom otvorene i sada se prati gde će da se pokaže težište buduće ofanzive, koja se očekuje na obema stranama. Rusi nisu stali ni časa u borbama za Soledar i Bahmut. Mesecima se izveštava o tome šta se dešava oko soledarske fabrike Knauf i bahmutske Ulice Patrisa Lubumbe, ali Rusi su poslednjih nedelja učinili neke pomake u nameri da poluokruže te gradove. Borbe su teške sa obostrano velikim gubicima, kako se to tvrdi u komunikeima. Jedan ukrajinski novinski izveštaj kaže da je u nekoliko dana oko Bahmuta bilo 500 ranjenih. Ako odbrana posustane, promeniće se tabla sa imenom tog grada jer ga Rusi zovu po starome, Artjemovsk, po nekom komunističkom rukovodiocu.

Bitna tema su pojačanja. Na tim važnim pravcima u Donbasu su vagnerovci koji, najblaže rečeno, nisu skloni saradnji sa ruskom vojskom na terenu. Stvorili su imidž da su oni nešto posebno i mnogo bolji od proseka, i sada je teško prihvatiti sadejstvo sa vojskom čije su generale vagnerovci neretko prozivali po imenu i prezimenu kao krivce za poraze i povlačenja. Taj odnos ograničava priliv pojačanja i vagnerovci pribavljaju svoj kadar, doduše, tvrdi se po zatvorima, i ponosno poziraju pripadnici vodova formiranih od kažnjenika koji su dobili priliku da pokažu da su zaslužili slobodu u ratu za državu. Ironično, u Rusiji jača stav čak kod intelektualaca koji nisu za vlasti da treba proglasiti neku vrstu otadžbinskog rata, preduzeti radikalne mere za pridobijanje naroda za borbu jer se ratuje protiv NATO-a, ali kada se krene sa prikupljanjem kadra, prva stanica su kažnjeničke kolonije.

Ruska vojska od rezervista može da formira manevarske jedinice, koje može da pošalje u ofanzivu kada zazimi i tlo se osuši od jesenjih kiša ili zaledi. Može se tada tenkom i čizmom u prodor iako bi vojska verovatno da prezimi u zemunicama.

Ukrajinska ofanziva može da se desi kada pristigne dovoljno džebane i nove tehnike od NATO-a, odnosno ako se to desi. Za sada, čini se da imaju dovoljno samo za održavanje odbrane i preventivna dejstva, toliko da poruče Rusima da drže položaje. Oslobodili su manevarsku rezervu izvlačenjem snaga iz Hersonske oblasti. Rusi sada drže močvarni teren i istočne obale su niže, teške za prilaz. Male su šanse za neku veliku ofanzivu sa forsiranjem široke vodene prepreke. Ukrajinci cene da se može ostaviti neki pristojan minimum za odbranu Hersona i terena uzvodno i nizvodno i na ostale frontove poslali su najmanje osam-devet brigada, dok Rusi i dalje vode diskusije po društvenim mrežama i uz kafe i žestoka pića o tome da li je odluka da se povuku iz Hersonske oblasti teška izdaja, jer je prekršen Ustav, Član 280 Stav 1 o narušavanju teritorijalne celovitosti države, ili se radilo o racionalnom potezu zarad zaštite ljudskih resursa i izvlačenja iz situacije koja je bila teška za odbranu.

General Sergej Surovikin, komandant združene komande snaga koji je pred kamerama prihvatio odgovornost za odlazak iz Hersona, postao je ličnost o kojoj se u provladinim medijima pravi kult. Montirani su čak dokumentarni filmovi sa izjavama njegovih kolega sa akademije o tome kakav je čovek bio u mladim godinama, kao da je reč o nekom novom Žukovu. Neobično je da se pravi mit o nekome ko tek treba da pokaže šta zna, to podseća na nerealna očekivanja, recimo od fudbalskog tima koji ode u Katar i onda čekamo na prvi gol. Možda je bolje da se sačeka razvoj prilika, da se vidi ko može da vodi zimsku ofanzivu i nešto učini na terenu.

Za to vreme, nema ni nagoveštaja da će političari voditi pregovore o primirju sa planom da to i ostvare. Rat se nastavlja i artiljerija je ostala glavni adut obeju strana. Pitanje je samo ko ima više municije. Procenjena letošnja dinamika od 40-50 hiljada ruskih i 6-7 hiljada ukrajinskih projektila na dan, sada je svedena na po par hiljada projektila u svakodnevnoj razmeni vatre.