Najnepopularniji kandidati ikada

Nakon što je Donald Tramp izbacio iz igre sve svoje protivnike i nametnuo se kao predsednički kandidat republikanaca, dok čitate ovaj broj „Vremena“ završena je sezona predizbora i u Demokratskoj partiji. Vrlo je moguće da se u međuvremenu i Berni Sanders, nakon što je konačno priznao svoj poraz u trci za stranačku nominaciju, već pridružio najvažnijim ličnostima Demokratske partije koji su stali iza Hilari Klinton i njene predsedničke kandidature.

Na primeru podrške koju je proteklih dana dobila od Baraka Obame, Džoa Bajdena i borbene i na jeziku veoma oštre senatorke Elizabet Voren, najbolje se vidi šta znači stranačka lojalnost. Jer, Hilari Klinton je najnepopularniji kandidat Demokratske partije u istoriji. Jedina uteha za sve one koji je podržavaju ili koji će je podržati jeste da je Donald Tramp još nepopularniji od bivše državne sekretarke.

Tako je od trenutka kada je Hilari Klinton prošle sedmice došla do potrebne većine delegata koji će za nju glasati na stranačkoj konvenciji u julu u Filadelfiji, nezvanično počela kampanja u kojoj predsednički kandidati vode mrtvu trku oko toga koga Amerikanci manje vole, ili čak više mrze.

Prema istraživanju koja je televizija En-Bi-Si sprovela u drugoj polovini maja, gotovo 60 odsto Amerikanaca je reklo da ili ne voli ili mrzi Hilari Klinton; tri procenta više to je reklo za Donalda Trampa. U ovom trenutku, dakle, četvoro od desetoro građana SAD kaže da poštuje ili voli kandidatkinju Demokratske partije, a tek 36 odsto to kaže za kandidata Republikanske partije.

ENTUZIJAZAM I DOGMA: Nameće se logično pitanje: kako je ovo dvoje takmaca uopšte došlo u priliku da od sugrađana traže da obavljaju najvažniju funkciju u državi? Ključni deo odgovora leži upravo u tek završenoj sezoni predizbora. Na njima je u protekla četiri meseca glasalo blizu 60 miliona građana (oko trideset miliona u okviru svake stranke). S obzirom na to da su stranački predizbori ustrojeni tako da na njima uglavnom mogu da glasaju registrovani članovi stranke, stranački preferencijali onih koji su glasali na predizborima daju samo deo slike opšteg raspoloženja birača u SAD: ovogodišnja izlaznost ne dobacuje ni do polovine od blizu 130 miliona građana SAD koji su glasali na predsedničkim izborima pre četiri godine, a i to je, opet, bio tek deo onih koji su 2012. imali pravo glasa. Glasače na predizborima, pokazuje istraživanje, krasi visoka motivisanost, solidna verziranost u političke prilike, ali i, u određenoj meri, visok stepen nekritičnosti prema favoritu.

Hilari Klinton je od starta kampanje nametnula svoje nesporne odlike – iskustvo na javnim funkcijama, poznavanje spoljne politike i nameru da nastavi Obaminim putem, čak i da mu nadogradi zaostavštinu. Tramp je, sa druge strane, izvukao kao adute nepripadanje vašingtonskim političkim elitama i rešenost da im pomrsi konce, svoje bogatstvo i otuda uspešnu karijeru u biznisu, te ukazivanje na probleme (ekonomija, imigracija) koje tište prosečnog građanina.

Dogmatski prihvaćeni kvaliteti kandidata, u sinergiji sa entuzijazmom i strastvenošću glasača, uspešno su odolevali negativnim kampanjama protiv Trampa i Klintonove, za čiji osnov su uzimani ili gafovi (za Trampa je, nažalost, primereniji neki jači izraz) ili pak već poznate afere. Početnoj seriji trijumfa pripomogao je značajno i kalendar predizbora: kako je proces odmicao, sve je više bilo onih koji su, kako nalaže tradicija, „uskočili u poslednji vagon“, odnosno svoj politički stav premeravali neumitnosti epiloga izborne trke.

Sami glasači na stranačkim predizborima, međutim, ne mogu da obezbede pobedu na predsedničkim izborima, matematika je tu odavno jasna. Negativni stav prema Trampu i Hilari Klinton, zapravo, dobrim delom potiče i od onih koji na predizborima nisu mogli da glasaju, a koji čine značajni deo glasačke populacije na svakim izborima u SAD – u pitanju su oni koji ne pripadaju ni Demokratskoj, ni Republikanskoj stranci. Za vrhove obeju stranaka primarni cilj u ovom trenutku nije samo da pod jednim skutom obuhvate glasače koji su pokazali sklonost stranci, bez obzira na to za kog kandidata da su glasali tokom predizbora, već i da na svoju stranu privuku one kojima se ne mili da, u zvaničnim registrima, budu identifikovani sa bilo kojom strankom. Njih je, uzgred, tek nešto manje nego registrovanih republikanaca i demokrata zajedno.

S „oreolom“ u javnosti, kakav imaju kandidati republikanaca i demokrata, pobedu na predstojećim izborima odneće ona stranka koja bude uspela da svog kandidata predstavi kao „manje zlo“, pre svega među stranački neopredeljenim biračima.

PUKOTINE U STRANKAMA: Možda i teži posao od toga biće ubeđivanje svih aktivnih frakcija u obe stranke u izglednost sopstvenih kandidata. Razlozi za pukotine u strankama, koje se više i ne kriju od javnosti, u dobrom delu korespondiraju sa negativnim sentimentima koje glasači prema predsedničkim kandidatima uporno iznose u svim istraživanjima javnog mnjenja. U tome za sada ubedljivo prednjače viđeniji ljudi, ali i donatori Republikanske partije.

Njihovo oklevanje da bez rezerve stanu iza Trampa prosto ne dobija priliku da bude preinaičeno u zajedničko delovanje. Ono što su zamerali Trampu tokom kampanje za osvajanje nominacije, umesto da utihne, dobija na potvrdi: ako to nije obračun sa „neprijateljskim“ medijima (ukidanje akreditacije „Vašington postu“ za praćenje Trampovih predizbornih skupova), onda je to insistiranje na zabrani ulaska muslimanima u SAD (nakon masovnog pokolja u klubu u Orlandu), ili brojanje krvnih zrnaca sudiji koji vodi slučaj protiv njega i megatramp univerziteta (Amerikanac meksičkog porekla), uz, dabome, tradicionalno pominjanje izgradnje „prelepog zida“ na granici sa Meksikom i „konačnog rešenja“ za problem s imigrantima.

Za korišćenje Tvitera najradije bi mu poručili ono što i rivalka – „ugasi nalog“. U krugovima onih republikanaca koji i dalje ne mogu da podrže Trampa, poput predsedničkog kandidata iz 2012. Mita Romnija, vlada uverenje da latentni i sve otvoreniji rasizam, ksenofobija, mizoginija, teško kontrolisani temperament, a u odsustvu zrelo promišljenih i održivih predloga budućih politika – nisu dobri za Ameriku i Amerikance, pa tako ni za republikance na novembarskim izborima.

OSOBA KOJA NE ULIVA POVERENJE: Na potpuno drugi set pitanja budućim glasačima morala bi da odgovori Hilari Klinton. Armija glasača njenog rivala u predizborima Bernija Sendersa grdno joj zamera da je osoba koja ne uliva poverenje, što i veći deo američke javnosti ističe visoko na lestvici njenih mana. Ali, dok Sendersovi hipster-socijalisti u njoj, kao ovaploćenju status kvoa, i njenim manama ostrašćeno prepoznaju prepreku korenitim promenama, ostatak Amerikanaca pažljivo vaga da li osoba koja pledira na najvišu funkciju u zemlji sme sebi da dozvoli konformizam nauštrb kršenja bezbednosnih protokola (službena komunikacija preko privatnog servera u vreme dok je bila državna sekretarka) ili, navodno, svesno obmanjivanje javnosti oko okolnosti pogibije američkog ambasadora u Bengaziju, takođe u vreme dok je bila državna sekretarka.

Morala bi takođe da objasni da li su njeni sadašnji svetonazori posledica evolutivnog sazrevanja ili pak reakcija fokus grupa (istopolni brakovi, veća minimalna satnica za zaposlene, dostupnije obrazovanje, odnos prema Trans-pacifičkom trgovinskom sporazumu…). Ili da li je u aktivnostima Klinton fondacije, pa i u poslovnim aranžmanima njenog supruga, bilo interesa koji su bili u konfliktu s javnom funkcijom koju je obavljala?

Kada odbija da obelodani transkripte govora za Goldman Saks, za koje je između 2013. i 2015. plaćena 21 milion dolara, Hilari Klinton se poziva na to da nije bila jedina koja je prihodovala od govora pred bankarima Vol strita. Od nje Sandersovi birači, koje najpre mora da pridobije, pa i svi ostali koji prema njoj gaje makar zrno simpatije, ne traže da se pravda zbog talenta za unosnim poslovima. Ali, odbijanjem da se distancira i prekine flertovanje sa onima koje dobar deo Amerike smatra kumovima ekonomske krize koja se i dalje oseća, Hilari Klinton sama u svoju kandidaturu ugrađuje ciglu po ciglu nepoverenja i zabrinjavajuću dozu neizvesnosti u pogledu njenih poteza po eventualnom ulasku u Belu kuću.

Amerika je izborom Baraka Obama pokazala da je spremna za velike promene. Eventualni izbor prve predsednice u američkoj istoriji mogao bi da bude potvrda tog pravca, ali koristiti taj slogan u kampanji („igra na žensku kartu“, kako bi to podrugljivo rekao Tramp) mogao bi da ima efekta među američkim građankama samo kada bi velika većina njih radila na visokoplaćenim radnim mestima. To, međutim, nije slučaj. Čini se da je najveći problem za Hilari Klinton da razume zašto joj, i pored svih napora, toliki broj Amerikanaca i dalje ne veruje.