Za „Vreme“ iz Bona
Naslovi iz nemačke provincije retko su pozitivni poput onog o „gradonačelniku koji želi više azilanata“. Reč je bila o demohrišćaninu Oliveru Junku, prvom čoveku gradića Goslara u Donjoj Saksoniji, koji smatra da bi veći broj izbeglica oživeo njegovo malo mesto iz kojeg se ljudi češće odseljavaju nego što u njega dolaze.
Lakši način da kakva nemačka varoš ili selo dospe na naslovne strane velegradske štampe je da izbije neki belaj u vezi sa potražiocima azila, izbeglicama, doseljenicima ili građanima migrantskog porekla, kako to birokratski precizno kažu Nemci. Tako je šira javnost čula za Cele kod Hanovera gde su se prošlog oktobra masovno potukli kurdski Jezidi i Čečeni. Ili za Zigen, pola sata vožnje udaljen od Bona, gde su pripadnici privatnog obezbeđenja jednog doma za tražioce azila brutalno tukli one koje je trebalo da štite i sve to uredno dokumentovali kamerama mobilnih telefona. Nova palanka na listi neveselih toponima od subote (4. april) je i Treglic kod Lajpciga – tamo su „nepoznati počinioci“ spalili azilantski dom u koji je uskoro trebalo da stigne 40 izbeglica iz zemalja manje srećnih od Nemačke, poput Sirije i Somalije.
Istina, Treglic je zainteresovao širu javnost još polovinom marta kada je tamošnji gradonačelnik Markus Nirt – koji je inače tu funkciju obavljao volonterski – podneo ostavku zbog latentnih pretnji neonacističke scene. Jednom sedmično je stotinak „zabrinutih građana“ šetalo ovim selom od 2700 duša u znak protesta protiv doseljavanja izbeglica. Šetnje je organizovao jedan lokalni odbornik Nacionaldemokratske partije Nemačke (NPD), neonacističke partije koja već godinama spretno pleše na ivici zabrane (videti okvir) i uspeva da tu i tamo na izborima uđe čak i u poneki pokrajinski parlament. Kada su „zabrinuti građani“ rutu svoje šetnje isplanirali tako da prolazi pored porodične kuće gradonačelnika Nirta, ovaj je bacio peškir, u strahu za bezbednost svoje supruge i sedmoro dece, uz osećaj da su ga političari iz pokrajinske vlasti u Lajpcigu ostavili na vetrometini. Stoga nije teško pretpostaviti iz kojeg su šinjela došle palikuće koje su uništile nesuđeni azilantski dom, no u trenutku pisanja ovog teksta policija jedino pouzdano zna da je požar podmetnut, ali ne zna ko ga je tačno podmetnuo.
EVROPSKE PATRIOTE: Ne treba mnogo pa da se u Nemačkoj probudi sećanje na najcrnji period istorije kada je mržnja prema strancima bila zvanična ideologija, a paljenje jevrejskih prodavnica i kuća veoma poželjno. Poređenje sa tim vremenima bi svakako bilo preterano, ali berlinski levičarski dnevnik „Tagescajtung“ primećuje da je mejnstrim u Nemačkoj osetno pomeren udesno: ono što je dugo važilo za desničarski ekstremizam, danas se uvažava kao sloboda mišljenja. „Šokirani smo svirepošću islamističkih atentatora i terorističkih paravojski i stoga i ne primećujemo kako ih već dugo misaono i verbalno kopiramo. U anonimnom carstvu interneta više nema ustezanja kao na javnim trgovima – tu svako može da zaziva gasnu komoru za sve koji drugačije misle. Tek je mali korak od virtuelne pretnje do realnog podmetanja požara“, piše ovaj list.
Za pomenuto pomeranje udesno zasluge idu pokretu PEGIDA (Evropske patriote protiv islamizacija zapada), koji je od oktobra u Drezdenu svakog ponedeljka okupljao petnaestak hiljada ljudi, a proširio se bio i na druge gradove („Vreme“ 1253). Vatreni govornici ovog pokreta iz nedelje u nedelju nemušto su poručivali šta hoće, ali su vrlo jasno rekli šta neće: otuđene političare, lažljive medije, briselske tehnokrate, ali pre svega neće kriminalne auslendere u svojoj Nemačkoj i na svom Zapadu. Iako su neki od predvodnika protesta osvedočeni notorni nacisti – jedan je morao da se povuče nakon što je otkrivena fotografija na kojoj „iz šale“ pozira zalizan i sa hitlerovskim brkovima – vladajući političari nisu propustili priliku da poruče kako shvataju probleme ovih „zabrinutih građana“. Prva se preporučila sveže formirana stranka Alternativa za Nemačku, koja je već ostvarila dvocifrene rezultate na izborima u tri istočne pokrajine, ali su i pojedini političari vladajućih demohrišćana i socijaldemokrata izjavljivali da „brige“ građana uzimaju za ozbiljno.
Momentum je izgleda povoljan za predstavljanje predrasuda kao briga. Nikada od Drugog svetskog rata na svetu nije bilo ovoliko izbeglica kao danas, Ujedinjene nacije izbrojale su 50 miliona, a ko zna koliko još ima neizibrojenih. Većinom su u pitanju muslimani koji su pobegli od drugih muslimana: šiiti od sunita ili obratno, umereni suniti od koljača Islamske države i njoj sličnih grupa – sve zgodno za stereotip o „varvarskom“ islamu. Slabo tu pomaže i podatak da Nemačka ove godine računa sa 300.000 tražilaca azila, da joj ionako zbog negativnog prirodnog priraštaja domicilnog stanovništva trebaju doseljenici, da Švedska, Malta ili sirijski sused Liban primaju mnogo više izbeglica po glavi stanovnika ili u odnosu na državni budžet. I još nešto: ekonomska kriza kao izgovor kako, eto, ni nama nije sjajno pa gde ćemo još da hranimo dođoše. Uzgred, tu ekonomsku krizu je Nemačka davno prebrodila, privreda umereno raste, zaposlenost je nezapamćena, a budžet je izbalansiran tačno na pozitivnoj nuli.
SVE JE ŠAJSE: Ipak, ne ćuti ni pristojniji deo društva. Gotovo svaka šetnja „zabrinutih građana“, među kojima je sumnjivo mnogo obrijanih glava i istetoviranih ruku, biva ispraćena daleko masovnijim kontramitinzima. I nakon paljenja zgrade u Treglicu na ulice je izašlo 300 meštana da izrazi svoju podršku azilantima koji će svakako doći, jer se „dolazak azilanata ne može odložiti ili sprečiti krivičnim delom“, kako je za Dojče vele rekao demohrišćanin Gec Ulrih, lokalni političar zadužen za pitanja izbeglica. „Evo i danas sam dobio veliki broj mejlova u kojima me vređaju i prete da će u borbi protiv izgradnje izbegličkog kampa biti preduzeti dalji koraci“, rekao je u nedelju Ulrih, kojem je dodeljena i policijska zaštita. „Mislim da to nema mnogo veze sa Treglicom, već da je desničarska scena odbrala ovo mesto kako bi pokazala snagu. Bio je to test za javnost i građane u ovom delu zemlje, koji je trebalo da pokaže da li država može da se suoči sa tolikim otporom“, dodaje on.
Jasno je da će, u ozbiljnoj zemlji poput Nemačke, na kraju nadvladati državni monopol sile, ali nije da političari nisu pokušali i argumentima da umire nezadovoljnike. Pokušaji obično prođu rđavo, konstatuje lokalni „Libeker nahrihten“, jer desničari „veruju u ono u šta žele, iako činjenice govore suprotno“. To u šta oni veruju zabrinjavajuće je slično sa onim u šta veruju „zabrinuti građani“, recimo, Obrenovca ili Banje Koviljače kada se protive prihvatnim centrima u svojim mestima. „To su klasični strahovi o kojima čujemo i u velikim gradovima: porast kriminala, da mlade žene i majke više neće smeti same na ulicu, da će pasti cene nekretnina – dakle, čitav repertoar rasističkih predrasuda“, kaže o tome Matijas Kajlholc, evangelistički pastor iz Treglica, za „Zidojče cajtung“.
Kako u praksi izgleda sučeljavanje argumenata i predrasuda, lepo je u jednoj reportaži iz Treglica opisao „Frankfurter algemajne cajtung“. Političari su, neposredno pred podmetanje požara, pokušali da objasne građanima da je Nemačka i moralno obavezna da prihvati azilante, da nije tačno da te ljude ovde čekaju baš med i mleko, da jednom azilantu uz smeštaj mesečno sleduje 337 evra, dok je socijalna pomoć za Nemce najmanje 399. Posle svih tih činjenica, sa galerije se javio jedan građanin, predstavio se kao Roni i rekao: „Azilanti na tacni dobiju sve od A do Š, svako sranje! Svako sranje! Ovde ljudi žive pod mostom i ne dobijaju ništa. Iako su Nemci! Pa kakvo je to sranje!?“ Inače, mladi Roni je do sada izbeglice i strance mogao da vidi samo na televiziji. U njegovom selu ih ima tačno – nula.
Nacionaldemokratska partija Nemačke osnovana je 1964, zastupa ekstremno desne stavove i zalaže se za reviziju istorije u pogledu nemačke krivice za Drugi svetski rat. Prvi pokušaj da se partija zabrani pokrenula je 2001. vlada Gerharda Šredera, ali je Ustavni sud 2003. odbio zahtev jer je utvrđeno da su pokrajinske službe za zaštitu ustavnog poretka među neonacistima imale plaćene informante od kojih su neki bili i u samom vrhu NPD-a. Nakon što je otkrivena dugogodišnja serija neonacističkih ubistava stranaca, pokrajinski ministri unutrašnjih poslova su 2012. postavili novi zahtev za zabranu NPD – ovaj put bez podrške Savezne vlade i Bundestaga, gde je preovladalo mišljenje da zahtev nema šanse za uspeh. Polovinom marta ove godine je Ustavni sud tražio dodatne dokaze da nemačke tajne službe više na svojim platnim spiskovima nemaju vodeće ljude NPD-a. Ukoliko se takvi dokazi dostave do 15. maja, velike su šanse da NPD bude konačno zabranjen.
izvor: wikipedia