Svetsko prvenstvo u fudbalu: Vizne zabrane, skupe ulaznice, klima i Donald Tramp

Svetsko prvenstvo u fudbalu još pre početka izaziva oštre kritike i pokreće pitanja o Trampu, FIFA i posledicama po klimu, podseća Dojče vele.

1. Zar FIFA ne bi morala da bude politički neutralna?

U mesecima uoči Svetskog prvenstva u fudbalu za muškarce 2026. često je kritikovano to što Svetska fudbalska federacija, FIFA, pod vođstvom predsednika Đanija Infantina, pokazuje neobičnu bliskost sa Donaldom Trampom.

Između ostalog, tokom žreba za Svetsko prvenstvo uručio mu je „FIFA nagradu za mir”. Ovo posebno osmišljeno priznanje bilo je praktično zamena za to što je Trampu uskraćena Nobelova nagrada za mir, za koju je smatrao da je najbolji kandidat. Infatino je sedeo na bini s crvenim MAGA kačketom na glavi prilikom predstavljanja Trampovog Saveta za mir.

Prema sopstvenom statutu, FIFA bi trebalo da bude politički neutralna. Međutim, Infantino svoju ulogu sve više interpretira politički, stvarajući utisak da namerno povezuje međunarodnu sportsku politiku sa državnim interesima.

Dodatne tenzije nastaju zbog činjenice da su SAD u ratu sa Iranom. Do sada se nikada nije desilo da se domaćin Svetskog prvenstva nalazi u vojnom sukobu sa nekim od učesnika turnira.

2. Zar ne bi trebalo da svi navijači imaju priliku da gledaju svoj tim?

Pravila za ulazak u SAD takođe izazivaju oštre kritike: zbog pooštrenih viznih pravila, navijači iz nekoliko zemalja učesnica praktično su isključeni. Za Iran i Haiti važi potpuna zabrana ulaska za gledaoce – u zemlju mogu da uđu samo timovi i stručni štabovi.

Navijači iz Senegala i Obale Slonovače takođe nemaju skoro nikakve šanse, jer su turističke vize za njih uglavnom suspendovane. Jedan od razloga je taj što su u prošlosti mnogi putnici iz ovih zemalja ostajali u SAD duže nego što je dozvoljeno.

Američka vlada je u jednom trenutku uvela i depozit od čak 15.000 dolara za posetioce iz određenih zemalja, koji bi im bio vraćen tek nakon napuštanja zemlje. Ova mera je, doduše, ukinuta za mnoge vlasnike ulaznica neposredno pre početka turnira, ali ona slikovito pokazuje u kojoj meri bezbednosna i migrantska politika oblikuju ovaj turnir.

Agresivna imigraciona politika SAD i moguće akcije imigracione službe (ICE) dodatno unose nesigurnost. Američka vlada pre turnira nije želela da isključi mogućnost kontrola ili hapšenja čak i oko samih stadiona. Organizacije za ljudska prava zbog toga upozoravaju na „efekat odvraćanja“ – posebno za navijače iz migrantskih zajednica, od kojih su neki već izjavili da radije odustaju od puta na prvenstvo zbog straha.

3. Da li jedna ulaznica zaista sme da košta 690.000 dolara?

Prodaja ulaznica za Svetsko prvenstvo 2026. smatra se ekstremno komercijalizovanom. Već su i zvanične cene na samom početku prodaje bile veoma visoke: za mnoga mesta traženo je nekoliko hiljada dolara, dok su premijum karte za finale prvobitno koštale oko 11.000 dolara.

Međutim, FIFA je po prvi put uvela takozvano „dinamičko određivanje cena“ (Dynamic Pricing), zbog čega se cene naglo menjaju u zavisnosti od potražnje – pa tako, čak i unutar iste faze prodaje, navijači plaćaju različite sume za identična mesta.

Na sve to nadovezuju se i izveštaji da su kupci birali određenu kategoriju ili poziciju na stadionu, a na kraju dobijali mesta u lošijim sektorima. Organizacije navijača i udruženja za zaštitu potrošača zbog toga optužuju FIFA za naduvane cene, manjak transparentnosti i nepoštenu prodaju, pa su čak podneli i žalbu Evropskoj uniji. Generalna tužilaštva Nju Džerzija i Njujorka najavila su istragu o sistemu prodaje karata FIFA.

Svega nekoliko nedelja pre početka turnira, mali broj utakmica bio je potpuno rasprodat. Najjeftinija karta za finale na sajtu FIFA je 28.maja iznosila 8.625 dolara. Osobe u invalidskim kolicima morale su da izdvoje najmanje 10.350 dolara za pristupačno mesto. Poslednje slobodno mesto u prvom redu, tik uz korner-zastavicu, ponuđeno je za neverovatnih 690.000 dolara.

Pored zvanične prodaje, FIFA vodi i sopstvenu platformu za preprodaju karata, na kojoj zarađuje procenat od svake transakcije – ukupno 30 odsto. Kritičari naglašavaju da su finansijski interesi očigledno u prvom planu i da su mnogi navijači zbog visokih cena praktično onemogućeni da prisustvuju.

4. Zar na Mundijalu ne bi trebalo da se takmiče samo najbolji timovi?

Na Svetskom prvenstvu 2026. prvi put će učestvovati ukupno 48 umesto dosadašnjih 32 tima. Zbog toga broj utakmica raste sa 64 na 104. Stručnjaci i mnogi navijači kritikuju ovo proširenje, smatrajući da bi ono moglo da sroza sportski kvalitet jer učestvuje više slabijih ekipa.

Istovremeno, olakšan je prolazak u nokaut-fazu, jer dalje ne idu samo dve prvoplasirane ekipe iz ukupno dvanaest grupa, već i osam najboljih trećeplasiranih timova.

Pošto će ubuduće umesto 16 čak 32 tima prolaziti grupnu fazu, prvi put će se igrati šesnaestina finala. To povećava opterećenje za igrače, kao i troškove za navijače – dok za FIFA ovo proširenje otvara nove mogućnosti za još veće prihode.

Pojedini posmatrači u ovoj reformi vide politički motivisanu odluku: od dodatnih mesta profitiraju pre svega manji savezi čiji glasovi imaju veliku težinu u strukturi FIFA. To budi sumnju u to da li su sportski kriterijumi bili u prvom planu, ili je predsednik FIFA Infantino progurao proširenje prvenstva pre svega kako bi osigurao svoju bazu moći unutar svetske federacije.

5. Da li je to stvarno održivo i ekološki prihvatljivo?

Iako se FIFA deklarativno zalaže za održivost i zaštitu životne sredine, Svetsko prvenstvo 2026. nalazi se na udaru oštrih kritika zbog posledica po ekologiju. Studije procenjuju da bi turnir mogao da proizvede više od devet miliona tona CO₂, pre svega zbog ogromnih udaljenosti između gradova domaćina i velikog broja letova.

To odgovara ukupnoj godišnjoj emisiji CO₂ koju proizvede mediteransko ostrvo Kipar sa oko 1,25 miliona stanovnika i preko četiri miliona turista godišnje. Organizacije za zaštitu životne sredine zato govore o potencijalno „najštetnijoj po klimu“ Mundijalu u istoriji.

Problem se nastavlja i na samom terenu: mnogi stadioni se nalaze van gradova i loše su povezani sa javnim prevozom. Tamo gde veze postoje, cene su drastično skočile: za kratku vožnju vozom do stadiona „MetLife“ kod Njujorka trebalo je platiti i do 150 dolara (umesto uobičajenih oko 13 dolara).

Nakon žestokih protesta navijača, organizatori su popustili i odredili paušalnu cenu prevoza od 98 dolara. Šatl-bus sada košta 20 umesto prvobitnih 80 dolara.

Oni koji dolaze automobilom takođe plaćaju više na mnogim lokacijama: parking košta od 75 do 300 dolara po utakmici. Srećom, kod većine stadiona sa skupim parkingom postoji pristupačnija javna alternativa. Jedini izuzetak je Boston.

Kritičari u nedostatku ponuda i ovakvim cenama vide kontradiktornu sliku: uprkos obećanjima o zaštiti klime, sama struktura turnira primorava mnoge navijače na putovanja koja štete okolini – i istovremeno ih čini još skupljim.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!