Moderna lomača za jeretike

Jedva se razišao suzavac posle prve večeri protesta (7. jul), a predsednik Srbije već je znao da se iza svega kriju tajne službe. Njegovi će telali „strani faktor“ definisati kao ruski, ali to nije bio jedini Vučićev mig Zapadu. Bio je i drugi, manje uspešan, jer ga je jedva ko primetio.

Predsednik je izjavio da iza demonstracija stoje oni koji su protiv 5G mreže i migranata, i koji misle da je Zemlja ravna ploča pa bi Đordana Bruna i Galileja proglasili ludacima. Rečju, koju Vučić nije izgovorio, nekakvi „teoretičari zavere“.

To je šifra koja se na Zapadu odlično razume i u većem delu globalizovanog sveta ima iste konotacije. „Teorija zavere“ (Conspiracy theory, Verschwörungstheorie) koristi se maltene umesto lekarske dijagnoze, da označi ludake raznih sorta sa kojima ne vredi raspravljati niti ih treba uzimati za ozbiljno.

DEFINICIJA I KONOTACIJA

„Monopol na istinu se uspostavlja i održava jezikom“, piše moj kolega Saša Bojić za „Dojče vele“, u tekstu „Teorija zavere je pogrešan izraz“ kojem ćemo se još vratiti. Ali, da krenemo prvo od jezika:

Zavera (urota, konspiracija) je tajno udruživanje – dakle, najmanje dve osobe – u pripremi, možda i izvršenju, neke radnje na nečiju štetu, a uključuje prikrivanje, obmanu, zloupotrebu poverenja.

Teorija je, u najširem smislu, saznanje o nekom problemu do kojeg se dolazi (racionalnim) razmišljanjem, za razliku od znanja stečenog iskustvom ili eksperimentom.

Zavere su sveprisutne, od dvojice kolega koji se urote da trećeg kolegu ocrne pred šefom, do izmišljotine da armija Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje, kako bi se stekao povod za invaziju na Irak.

Kako zavere postoje, tako je legitimno o njima postavljati teorije. Mnoge od teorija su zaumne, iracionalne, takve da jedva i zaslužuju da se nazovu teorijama. Druge teorije o zaverama su izazovnije, i mogu se smatrati izrazom zdrave skepse u zvanične verzije događaja.

Jer, suprotnost „teoriji zavere“, onako kako je sintagma danas zloupotrebljena, nije istina već zvanična verzija, čiji su autori oni koji u određenoj sredini imaju moć da diktiraju narativ i teže da uspostave monopol nad njim – između ostalog i ocrnjivanjem kritičara. Sumnja, kao osnov naučnog mišljenja, zahteva da se bez predrasuda ispita odnos zvanične verzije i istine. Pri čemu su, u intelektualnom pogledu, braća blizanci oni koji automatski veruju u sve servirane zvanične istine i oni koji ne veruju ni u jednu.

Đordano Bruno je završio na lomači upravo izazivajući zvanične verzije o geocentričnom univerzumu. Da je tadašnja Inkvizicija raspolagala masovnim medijima i nekim nalazima socijalne psihologije, mogla je Bruna da proglasi „teoretičarom zavere“ umesto da plamenom lomače njegovo učenje načini besmrtnim.

ETIKETA KOJA DISKVALIFIKUJE

U modernom značenju se „teorija zavere“ u izvorima na engleskom jeziku pojačano nalazi od pedesetih. O „teorijama zavere“ piše CIA u dokumentu (1967) kojim se suprotstavlja sumnjama u zvaničnu verziju atentata na Kenedija. Tada, čini se, sintagma još nema isključivo pežorativno značenje, ali ima zbirno – sve što odstupa od zvanične verzije ide u isti koš.

Upornim ponavljanjem u pežorativnom kontekstu, sintagma sačinjena od dva legitimna pojma prazni se od značenja. Njena uloga više nije da imenuje i opiše neku pojavu, već da etiketira (slično kao u Srbiji popularni „strani plaćenici“). To važi i onda kada govornik nema zadnje namere, već usvaja sintagmu iz intelektualne lenjosti ili puke navike.

foto: ap

Vlast koja diktira narativ, piše Bojić, tako uz pomoć medija sugeriše da svi označeni kao „teoretičari zavere“ razmišljaju iracionalno i suludo. „Jer, ona tako etiketira i ljude koji veruju u uticaj vanzemaljaca na mozak predsednika države, i analitičare koji dokazuju da su pojedine vlade ili međunarodne organizacije povezane sa mafijaškim strukturama.“

„Na taj način ona i objašnjenja koja su za nju nepovoljna i nepoželjna poistovećuje sa nemogućim objašnjenjima. To je jedna od najgorih diskvalifikacija, jer objašnjenje koje se proglašava, na primer, drskim ili zlonamernim, još uvek je u domenu normalnog. Za razliku od njega, objašnjenje koje je nemoguće je u domenu oštećenja intelekta tj. mentalne devijacije„, dodaje Bojić.

Na delu je urođena potreba ljudi za pojednostavljenjima, mentalnim ladicama sa spremnim natpisima. Olake etikete nas pošteđuju kompleksnosti i dubljeg promišljanja, možda i suočavanja sa sopstvenim zabludama. Kada je neko proglašen „fašistom“, „komunjarom“, „jugočetnikom“, „izdajnikom“ ili „teoretičarom zavere“ – odreda rečima otetim od izvornih konotacija – on završava u odgovarajućoj ladici, gde za njega imamo spreman alat za obračun.

SVE U ISTOM KOŠU

Karsten Forberger u eseju za nemački onlajn-magazin „Multipolar“ piše o tri vrste teorija koje se, bez dalje provere, opisuju kao „teorije zavere“. Prvo, o tajnim upravljačima svetom (Jevreji, Iluminati, Bil Gejts…), od kojih je jedna podloga antisemitizma i Holokausta. Drugi tip teorija su, piše Forberger, „pseudonaučna naklapanja“ (ljudi-gušteri, ravna Zemlja, vakcine ubijaju…).

foto: ap

I treći, ključni tip – svrstan uz prethodna dva samo kako bi s njima bio uvaljan u iste konotacijske prezle – teorije o pojedinim događajima kao plodu zavera. Tu Forberger ubraja sve rupe i nelogičnosti u zvaničnim verzijama o napadima 11. septembra, policijsko zataškavanje serije ubistava koje je u Nemačkoj izvela neonacistička trojka NSU, ili bilo koji aspekt pandemije korona virusa ili reakcija na nju.

Pojam „teorije zavere“, piše ovaj autor, postaje još oštrija presuda od pojma „jeretik“. „Jer, ne radi se samo o stigmatizaciji neistomišljenika, već i o sredstvu da se eskivira nužna sadržinska diskusija o tome da li su tačne pretpostavke na kojima se temelji vladajući narativ.“

Ni autor ovog teksta ne spada u Samarićane sa beskrajnim strpljenjem za svaku zaumnu teoriju ili budalaštinu. Među ljudima koje mejnstrim đuture označava kao „teoretičare zavere“ nužno će biti i zaista izgubljenih slučajeva, nedostupnih za argumente. Onih koji su dogmatski način verovanja samo maskirali oblandama racionalnosti.

Čitaocu neka bude toplo preporučen dokumentarni film Behind the Curve (2018), o družini američkih ravnozemljaša, uglavnom simpatičnih ljudi koji tragaju za pripadnošću i gorljivo veruju u svoju racionalnost. Žele i naučnim eksperimentom da dokažu da je Zemlja ravna, ali kako im pokusi koje sami izvode baš ne idu naruku, oni ih odbacuju kao nedovoljno precizne i nastavljaju da veruju.

Drugim rečima, ograničeni prostor da se iznese mišljenje ponekad vapi za kraticama, recimo sintagmom kojom bismo obuhvatili i raspopa što trabunja o vatikanskoj gej zaveri, i političara koji tvrdi da maske ne štite od virusa, i tobožnje zaštitnike životinja koji govore o planu da se srpsko stanovništvo zameni migrantima.

Međutim, da li je postojanje takvih opravdanje da se izrazom „teorija zavere“ mlati u širokom luku? Kolika je kolateralna šteta? Ako bolje razmislite, koliko ste puta i sami razmatrali teoriju koja bi vas u dominantnom narativu simbolički svrstala u ustanovu zatvorenog tipa? „Od 5.45 uzvraćamo vatru“, rekao je Adolf Hitler u čuvenom govoru 1. septembra 1939, tvrdeći da se Nemačka samo brani od poljske agresije. Oni koji bi tada u Nemačkoj tu zvaničnu verziju doveli u pitanje – dakle isto „teoretičari zavere“ – verovatno bi ostali bez glave.

Do pojave Edvarda Snoudena sa sve dokazima, teorije da američke tajne službe prisluškuju pola sveta odbacivane su kao „teorije zavere“. Srpski režim je do pre samo nekoliko sedmica mogao kao „teorije zavere“ da otpiše priče o friziranju epidemiološke statistike. I tako dalje.

Moć jezika i ponavljanja jeste u tome da formulacije usvajamo i onda kada ne prolaze osnovnu logičku proveru. Kao što je i ovaj autor ko zna koliko puta upotrebio sintagmu „teorija zavere“, ne razmišljajući dovoljno ili tragajući za izrazom koji tobože svi razumeju. Svaki put je to bila nenamerna prevara čitalaca, jer izraz „teorija zavere“ ne znači baš ništa osim etikete.