Moć i nemoć crne Amerike

Kad je 2008. godine za predsednika SAD izabran Barak Obama, izgledalo je kao da se san Martina Lutera Kinga počeo ostvarivati, pa se čak naivno proširio na san o SAD kao „postrasnoj naciji“.

Međutim, kraj Obaminog mandata obeležavaju erupcije crnačkog nezadovoljstva zbog policijskog nasilja koje su zahvatile mnoge gradove – od Fergusona (predgrađe Sent Luisa) 2014. do Šarlota u severnoj Karolini 2016.

U Šarlotu (650.000 stanovnika) uvedeno je vanredno stanje i na ulice je izvedena Nacionalna garda nakon što su izbile demonstracije zato što je policija ubila crnog mladića Keita Lamonta Skota. Prema „Vašington postu“, Skot je 173. crni mladić koga je ubila policija od početka godine.

List „Njujorker“ citira podatak iz knjige Kolaps američkog krivičnog pravosuđa Vilijema Stanta, profesora Pravnog fakulteta sa Harvarda, da je na sto hiljada Amerikanaca 1980. bilo oko dve stotine i dvadeset zatvorenika; a do 2010. taj broj se više nego utrostručio – na sedam stotina i trideset jedan. Svaki dan bar pedeset hiljada ljudi – pun Jenki stadion – leži u samici.

Prema podacima američkog ministarstva pravde, jedan od tri crna američka muškarca može očekivati da tokom života ode u zatvor. Afroamerikanci čine oko 13 odsto američke populacije, a od 2014. godine i 35 odsto populacije američkih zatvora.

Učesnici protesta „Crni životi su bitni“ (Black lives matter) ukazuju na to da su crne, braon i siromašne porodice ciljano ostavljene nemoćne u rukama države i da su natprosečno izložene udaru „politike nulte tolerancije“ po zakonima o kontroli nasilnog kriminala. Te zakone je 1994. i 1996. donela administracija Bila Klintona.

DEMOGRAFSKE PROMENE: Kriminalistički podaci su po pravilu u nekoj korelaciji s podacima o socijalnom raslojavanju u SAD. Po prvi put u pisanoj američkoj istoriji ima više siromašne crne dece nego što ima siromašne bele dece, iako u Americi ima tri puta više bele dece nego crne. Trideset osam procenata crne dece živi u siromaštvu. Nezaposlenost Afroamerikanaca dva puta je viša nego nezaposlenost belaca.

Njuz magazin „Tajm“ citira nalaze Instituta za ekonomsku politiku po kojima je jaz između plata belaca i plata crnaca danas veći nego 1979. Prosečni godišnji prihod crnačkog domaćinstva iznosi 35.481, a belačkog 57.355 dolara. Imovinski jaz je drastičniji – 1:13, pa tako imovina prosečnog crnačkog domaćinstva vredi 7133, a belačkog 111.146 dolara. Cene nekretnina odavno su poništile „pravilo“ da kuća ne bi trebalo da košta više od trogodišnje zarade domaćinstva. Mnogi crnci su izgubili kuće. U proteklim godinama došlo je do vidnih migracionih promena.

„Los Anđeles tajms“ piše da crni Amerikanci napuštaju „liberalna središta“ na Zapadnoj obali, na šta su uticale i specifične javne politike u pojedinim gradovima koje su dovele do rasta cena nekretnina, koje više pogađaju crnce nego belce.

Oblast San Franciska je nakon 2000. napustilo mnogo crnog stanovništva (koje čini 5,4 odsto populacije), mada je taj proces posle 2010. zaustavljen. Los Anđeles takođe ima manje crnih stanovnika nego 2000. U Portlandu (3,1 odsto crnci, a 75 odsto belci), crnačka populacija je smanjena za 11,5 odsto za samo četiri godine. Selili su se i iz Detroita, Klivlenda, Flinta i iz Čikaga (odakle je otišlo 177.000 crnaca dvehiljaditih godina, a posle 2010. još 53.000)…

Učešće crnačkog stanovništva povećano je u gradovima s robusnijom ekonomijom srednje klase: u Indijanapolis u centralnoj Americi se posle 2010. doselilo 19.000 crnaca (rast od 6,9 odsto), u Boston na istoku oko 40.000 (10,2 odsto).

Izgleda da se najveći broj crnaca ipak pomerao ka jugu, nadirući u Atlantu (Džordžija), novo kulturno i ekonomsko metropolitsko središte crne Amerike (5,4 miliona stanovnika). U Atlantu se doselilo 150.000 ljudi nakon 2010, ali doseljavali su se i u južnjačke gradove Šarlot, Orlando, Tampa i Nešvil.

U Teksas, Dalas i Hjuston se od 2010. doselilo po oko 100.000 crnaca što čini deseti deo stanovništva. U Majamiju, gde živi veliki broj Latinosa, broj crnih stanovnika je uvećan za 100.000.

Južnjačko crnačko stanovništvo koje je istorijski živelo u ruralnim područjima tu ostaje i danas, pod jakim ekonomskim pritiskom u istim uslovima kao i belo stanovništvo.

Da li će se ta demografska pomeranja i socijalne i rasne napetosti odraziti na izborima? Predsednički kandidat demokrata Hilari Klinton ponavlja da je predsednički kandidat republikanaca Donald Tramp rasista, dok neki politikolozi primećuju da beli glasači kojima se Tramp obraća njegove izjave ne doživljavaju kao rasističke. Hispano glasači koji su tokom kampanje bili u političkom fokusu zbog Trampovih najava da će izgraditi zid prema Meksiku i proterati ilegalce, zbog jezičkih barijera i inferiornog socijalnog položaja slabije su povezani s američkim izbornim sistemom, pa su do sada manje od drugih grupa bili motivisani da izađu na birališta.

REPUBLIKANCI I DEMOKRATE: Republikanci su svojevremeno bili ti koji su „zarobljavali“ crnačke glasove – na početku XX veka oni su mogli da glasaju za Linkolnove republikance koji su u priličnoj meri zaboravljali na crnce tokom rekonstrukcije posle američkog građanskog rata – ili za južnjačke demokrate, koji su u to vreme bili beli suprematisti.

Godine 1912. jedan crnački lider je podržao demokratskog kandidata Vudroa Vilsona iz Vilijamsburga u rasno mešovitoj Severnoj Karolini, ali je većina crnih glasača ostala verna republikancima. Kad je Vilson izabran, žmurio je kad su crni lideri tražili da se sretnu s njim da bi protestovali protiv linčovanja. Uz to, pomogao je i hvalio Grifitov film Rođenje nacije (The Birth of a Nation) u kome je glorifikovan Kju kluks klan.

Crni glasači su se od republikanaca okrenuli ka demokratama u vreme kada je južnjačka crna migracija punila gradove širom srednjeg zapada i severoistoka (Čikago, Detroit, Klivlend, Filadelfija, Njujork), tokom Prvog svetskog rata i potom u vreme Nju dila Frenklina Ruzvelta. Kažu da je tom menjanju strane doprinelo i to što je podrška republikanaca ljudskim pravima bila mlaka.

Kad je pitanje ljudskih prava došlo u fokus, Republikanska partija se pozicionirala kao partija protiv ljudskih prava, što je oličavao Bari Goldovoter na predsedničkim izborima 1964. Demokrata Lindon Džonson je pod pritiskom aktivista tadašnjih slobodarskih pokreta primorao demokrate u Kongresu da donesu novi izborni zakon koji je povećao broj crnih birača na jugu.

Po nekim politikolozima, zahvaljujući toj reformi povećan je broj crnačkih glasova na jugu, a to je obezbedilo marginu za pobedu demokratskih kandidata Džimija Kartera 1976, Bila Klintona 1992. i 1996. i Baraka Obame 2008.

Crni glasači su tradicionalno većinski privrženi Demokratskoj partiji, jer nemaju izbora i ne mogu da zaprete sopstvenim partijskim liderima da će ih napustiti, što politikolog Pol Frimer u magazinu „Tajm“ naziva „izbornim plenom“.

Jedno istraživanje (Suffolk University poll) pak pokazuje da 87 odsto Afroamerikanaca veruje da je Tramp rasista. Istraživanje NBC/Wall Street Journal pokazuje da tek sedam odsto crnaca izjavljuje da će podržati Republikansku partiju…

Kako je ovog leta pisao „Njujork tajms“, odziv crnih birača je od sredine devedesetih povećan za oko 20 procentnih poena, a 2012. tokom izbora koje je dobio Barak Obama u mobilizaciji crnih glasača da se registruju za glasanje znatno su uticale crnačke crkve. Na ishod sadašnjih američkih predsedničkih izbora možda može uticati Obamin apel crncima da izlaskom na izbore čuvaju zaostavštinu prvog crnog predsednika.

VELIKA CRNA DEPRESIJA: Nije, međutim, tako sigurno u kom broju će crnci izaći na birališta. Pošto je Demokratska stranka bila „mnogo odsutna“ kad je u pitanju tema koja tišti crnce – kriminalna nepravda ili optužbe da je crnačka elita prokockala moć koja je građena u decenijama borbe za ljudska prava.

Autor knjige Demokratija u crnom, kako rasa i dalje porobljava američku dušu Edi Klod, koji Obamu naziva „postcrnačkim liberalom“, nalazi da Amerika nije samo u ekonomskoj krizi, već u „velikoj crnoj depresiji“, pa čak piše i da je crnačka elita „saučesnik u smrti crne Amerike“.

Borac za prava crnaca u Americi Malkolm X (ubijen sa 15 metaka iz blizine 21. februara 1965) u svoje vreme je nagovarao crne glasače da se kolektivno uzdrže od glasanja, ako veruju da su njihovi glasovi bačeni uzalud. Dok u nekim gradovima ključa black–lives–matter, Klod Bes obnavlja predlog Malkolma X da Afroamerikanci pošalju poruku da oni nisu ničiji siguran rezervoar glasova, pa da 2. novembra izađu na birališta, da glasaju za svoje lokalne kandidate, ali da mesto na kome se glasa za predsednika ostave prazno. Ta ideja se naziva blank–out campaign, nešto nalik našim „belim listićima“. Neki crni aktivisti smatraju da je ta ideja politički i intelektualno naivna i da se svodi na „izborni nihilizam“.