Nedavno sam ponovo odgledao film „Anora“, nezavisni film sa budžetom od skromnih šest miliona dolara. Osvojio je pet Oskara ove godine, uključujući nagrade za režiju, scenario i glavnu ulogu. Dvadesetpetogodišnja Mikey Madison glumi Anoru, prostitutku iz Njujorka koju bogati sin ruskog oligarha želi da oženi.
Film je tačka preseka između kinematografske umetnosti i globalnog fenomena prostitucije i trgovine ljudima, problema povezanog sa ekonomskom nejednakošću, migracijom i organizovanim kriminalom. Filmska akademija je, svesno ili ne, otvorila diskusiju: šta znamo o prostituciji u svetu? Odakle dolaze žene prinuđene na seksualnu eksploataciju? Koje sile teraju mlade žene, često maloletne, na ulicu?
Svetska skala problema
Prema istraživanju fondacije Scelles i najnovijim podacima Ujedinjenih nacija, u svetu postoji između 40 i 52 miliona osoba zaposlenih u sekualnoj industriji. To je broj koji premašuje stanovništvo većine evropskih zemalja pojedinačno. Od tog broja, skoro 80 do 90 odsto su žene, a šokantno: tri četvrtine svih prostitutki je uzrasta između 13 i 25 godina.
Prema nekim procenama, trgovina ljudima je sada jedan od najprofitabilnijih organizovanih kriminala na svetu, koja generiše više od sto pedeset milijardi dolara godišnje. Dve trećine njenih žrtava, ili dvadeset pet miliona ljudi, nalazi se u Istočnoj Aziji i Pacifiku, prema Globalnom indeksu ropstva fondacije Walk Free iz 2016. godine.
Svega oko 16 odsto osoba u seksualnoj industriji tvrdi da su se za taj rad opredelile dobrovoljno. Ostali su primorani, prevareni ili su žrtve organizovanog kriminala. Kada govorimo o trgovini ljudima, što je često sinonim za prinudnu prostituciju, brojevi su još strašniji. Između 2019. i 2022. godine, broj identifikovanih žrtava trgovine ljudima porastao je za 25 odsto globalno.
Odakle dolaze: Mapa bola i siromaštva
Azija i Pacifik čine epicentar trgovine ljudima. Najveći broj žena i devojaka koje bivaju seksualno eksploatisane dolazi iz zemalja sa nižim dohotkom i niskom ekonomskom mobilnošću. U tom regionu, prema Internacionalnoj organizaciji rada, postoji 29,6 miliona žrtava prinude: više od polovine globalnog broja. Posebno problematični su Jugoistočna Azija, gde je Tajland već godinama poznat kao glavna destinacija za žrtve iz Kambodže, Laosa i Mjanmara.
Kambodža i Tajland su posebno označeni kao zemlje koje snabdevaju dečju pornografsku industriju. Procenjuje se da ta industrija generiše od tri do 20 milijardi dolara godišnje. Devojkama iz ruralnih, osiromašenih zajednica u Kambodži često bivaju obećani poslovi u fabrikama ili domaćinstvima, samo da bi bile prebačene u seksualnu industriju ili prisilno udate za strance.
U Indiji, glavnoj destinaciji za trgovinu ljudima u Južnoj Aziji, 60 odsto ženskih žrtava je mlađe od 16 godina. Nepalske žene čine veliku grupu: 1,5 miliona Nepalaca je u riziku da upadne u lanac trgovine, a većina ih završi u Indiji kao krajnjoj destinaciji. Čak 90 odsto dece iz Bangladeša koja budu prodata za seksualni rad biva prebačeno u Indiju.
U Filipinama, različite vojne grupe, uključujući Moro buntovnike i komuniste, aktivno regrutuju decu, često prisilno, u borbene, ali i neborbene svrhe.
Istočna Evropa: Novi front od 1990-ih
Rušenje Gvozdene zavese i raspad Sovjetskog Saveza nisu doneli samo slobodu. Oni su doneli ekonomski haos koji je pogodio milione žena. Ukrajina je sada druga najveća izvoznica žena za prostituciju u Evropi, nakon što su ekonomska nestabilnost, korupcija i nedostatak mogućnosti zapošljavanja milione žena bacili na ulicu. Ukrajinke se sada nalaze na putanjama trgovine do Rusije, Poljske, Turske, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Libanona, Češke, Italije, Portugala, Nemačke, Austrije, Kipra, Grčke, Srbije, Crne Gore, Španije i Mađarske.
Slična situacija je u Moldaviji, Belorusiji, Letonji i drugim post-komunističkim zemljama. Istraživanja pokazuju da su žrtve uglavnom žene starosti 18-25 godina, bez dece, često iz disfunkcionalnih porodica obeleženih alkoholizmom, zlostavljanjem i finansijskim problemima.
Posebno zbunjujuće i strašno je to što su mnoge žene uvučene u lanac od strane drugih žena. U Moldaviji je tokom 2004. godine 61,8 odsto žena regrutovano od strane drugih žena. Često su žene izvršiteljke i same bile nekadašnje žrtve trgovine ljudima kojima je sad naređeno da se vrate kući i regrutuju još žena, ili žene koje su podlegle Stokholmskom sindromu i identifikaciji sa agresorom nakon dužeg perioda zlostavljanja.
Metode regrutovanja su različite, ali često se svode na prevaru. U Albaniji, 48,3 odsto žena je regrutovano kroz obećanja braka. U Rumuniji, trgovci su ciljali ranjive devojke tako što su ih upoznali, obećali im ljubav i pažnju, sve dok ne bi stekli njihovo poverenje.
Afrika: novi front
Prema novom izveštaju Ujedinjenih nacija iz decembra 2024. godine, Afrika je postala novi epicentar problema, a do sada je bila često zanemarivana u istraživanjima. Međutim, sada je jasno da žrtve iz Afrike imaju najveći broj mogućih destinacija gde mogu biti eksploatisane: najmanje 162 različite nacionalnosti biva prebačeno u 128 različitih zemalja krajnje destinacije, od čega 31 odsto uključuje zemlje Afrike.
Nigerija je bila posebno problematična. Procenjuje se da je između 2015. i 2024. godine oko 21.000 nigerijskih žena i devojaka preprodato u Italiji. Žrtve uglavnom dolaze iz dela zemlje zvanog Edo State, gde su razvijene mreže trgovine i razvijena je čitava kultura eksploatacije. Nigerijske žene se kreću kroz komplikovane putanje: često prvo u Libiju, a zatim preko Mediterana u Italiju.
Kolumbija, Venecuela i Paragvaj su glavni izvori žrtava u Latinskoj Americi, gde je trgovina vezana za migrantske krize i ekonomske kolapse. Prema UNODC-u (United Nations Office on Drugs and Crime), u Centralnoj Americi i Karibima, 89 odsto žrtava trgovanja su žene i devojke vrbovane za seksualnu eksploitaciju u barovima, noćnim klubovima, tajnim privatnim stanova ili iza veb-kamera.
Evropska unija: Nemački vs. Nordijski model
Evropska unija nema jedinstveni pristup prostituciji. Svaka članica ima svoje zakone. Neke zemlje, kao Nemačka, Holandija, Austrija i Grčka, prostituciju su legalizovale u određenoj meri. U Nemačkoj je od 2002. godine prostitucija legalna i regulisana, što je trebalo da omogući seksualnim radnicama da se registruju, da budu osigurane, da uživaju prava zaposlenih.
Međutim, istraživanja pokazuju paradoks. Prema izveštaju Evropske unije, stopa prostitucije u Nemačkoj je između 30 i 40 puta veća nego u Švedskoj, gde je model različit.
Švedska je 1999. godine implementirala takozvani „Nordijski model“: kriminalizuje se kupac seksa, a ne prodavac. Argument je bio da se prostitucija može razumeti kao izraz rodne nejednakosti i da je kriminalizacija kupca način da se smanji potražnja. Rezultat? Švedska ima značajno nižu stopu prostitucije i trgovine ljudima od zemalja poput Nemačke.
Francuska, Švedska, Irska, Norveška, sve su implementirale Nordijski model ili nešto slično. Međutim, u Holandiji, gde je legalizacija bila posebno progresivna, „trgovina i dalje cveta iza fasade legalizovane prostitucije,“ prema dokumentima aktivista.
SAD: Federalni haos
U SAD-u je prostitucija ilegalna na federalnom nivou, osim u ruralnim okruzima Nevade. To znači da žene koje se prostituišu ne mogu biti zakonom zaštićene: ne mogu izvestiti policiju o nasilju bez rizika zatvora, ne mogu pristupiti zdravstvenim uslugama bez stigme, ne mogu imati radne ugovore.
Procenjuje se da u SAD-u postoji između jednog i dva miliona osoba zaposlenih u seksnoj industriji. Njih 75 odsto su žene. 25 odsto su maloletne, a prosečna dob kada osoba prvi put proda seksualne usluge je 17 godina.
Više od 80 odsto osoba zaposlenih u seksnoj industriji u SAD-u izveštava da su doživele fizičko nasilje. Samo 16 odsto iznosi podatak da je u seksualnoj industriji prema svom izboru. Znači, 84 odsto je barem u određenoj meri prinuđeno ili prevareno.
Stopa smrtnosti među seksnim radnicama u SAD-u je 459 na 100.000 osoba, čak 5,9 puta veća nego u opštoj populaciji. To je skoro duplo više nego stopa smrtnosti među ribarima na Aljasci, što je tradicionalno smatrano jednim od najopasnijih poslova.
Novi front: Digitalizacija
U poslednjih deset godina, digitalne platforme su potpuno promenile dinamiku prostitucije. Između 2010. i 2020. godine, broj onlajn oglasa za seksne usluge u SAD-u se povećao za preko 80 odsto. OnlyFans, platforma za erotksi sadržaj sa pretplatom, postala je u mnogome „privatni regulatorni model“ za digitalni seksualni rad. Nešto što države nikada nisu ponudile.
Međutim, digitalizacija ima i prednosti i probleme. Seksualni radnici mogu direktno komunicirati sa kupcima bez posrednika, što smanjuje uticaj ovih struktura. S druge strane, onlajn oglasi ostavljaju digitalni trag koji policija može da koristi.
Digitalne platforme otvaraju vrata i naprednijim oblicima kontrole. Prema istraživanjima, algoritmi na platformama za webcam prostituciju favorizuju mlađe, bele žene: one su vidljivije, one dobijaju više klijenata, one zarađuju više. Platforme prikupljaju osetljive podatke: brojeve dokumenata, lokaciju, istoriju plaćanja, broj lajkova. Čak i nakon što korisnik zatvori račun, podaci mogu biti čuvani do šest meseci kao dokazi, ili kao potencijalna ucena.
Problemi su se produbili maja 2025. godine, kada je švedski parlament proširio kriminalizaciju na digitalni seksualni rad, uključujući webcam, kreiranje erotskog sadržaja, sve oblike digitalnog seksa. To je inovacija koja će, prema aktivistima, imati efekte globalno: žene će se plašiti da rade čak i u zemljama gde je legalno, jer ne znaju čiji zakon će ih sustići, čija jurisdikcija će im pokucati na vrata.
Trenutno postoji tri osnovna pristupa prostituciji, i sva tri su, na svoj način, neuspešna.
Sto dve zemlje kriminalizuju prostituciju. Osamdeset šest zemalja je legalizovalo ili dekriminalizovalo. Teorija je bila da će regulacija omogućiti zdravlje i sigurnost, da će žene moći da idu kod lekara, da će biti osigurane, da će biti bezbedne. Problem: istraživanja pokazuju da više prostitucije znači i više trgovine ljudima. Legalizacija ne rešava problem, već ga maskira lepšim imenom.
Jedanaest zemalja primenjuje Nordijski model: kupac je kriminalizovan, prodavac nije. Teorija je da će se smanjiti potražnja, što će smanjiti ponudu. I funkcioniše bolje od ostala dva pristupa, ali ni to nije savršeno rešenje.
Pozivi na dekriminalizaciju
Najnovija istraživanja iz 2024. i 2025. godine, uključujući panel diskusiju na konferenciji AIDS 2024, sve glasnije pozivaju na punu dekriminalizaciju (i kupca i prodavca) sa jednom ključnom razlikom: zakoni protiv trgovine ljudima ostaju na snazi, stroži nego ikad.
Argument je jasan: kriminalizacija povećava nasilje nad seksualnim radnicama, od strane policije i od strane klijenata, gura ih u podzemlje gde ne mogu da pristupe zdravstvenim uslugama, gde ne mogu da prijave nasilje, gde umiru u tišini.
Dr Tlaleng Mofokeng, UN specijalni izvestilac za pravo na zdravlje, istakla je kako kriminalizacija posebno pogađa crne, autohtone i LGBTQ+ seksualne radnice, onemogućavajući im pristup obrazovanju, pravdi i zaštiti od HIV-a. Dekriminalizacija, tvrde stručnjaci, može zaštititi ljudska prava uklanjanjem strukturnih barijera koje perpetuiraju nasilje. Novi Zeland je bio prvi koji je to pokušao 2003. godine, a sledile su Belgija, Danska, Španija i Ruanda.
„Anora“
„Anora“ će ostati nezaboravni film ne samo kao umetničko delo, već i kao indikator trenutka u kojem je svetska javnost počela da uviđa ono što je godinama bila skriveno: da je prostitucija globalna kriza povezana sa bogatstvom i siromaštvom, da su žene i devojke žrtve sistema koji im je nametnut i da će biti potrebno puno vremena, istraživanja, regulacije i empatije da se problem reši.
Sada je trenutak da se o tom problemu govori, piše i razmišlja.
„Anora“ je dobila pet Oskara. I možda, samo možda, neko je u tom trenutku pomislio: a šta je sa pravim Anorama? Šta je sa pedeset dva miliona žena koje nisu u filmu? Koje ne dobijaju Oskare? Koje dobijaju samo batine, bolesti i smrt?
Film neće rešiti problem. Oskar neće nahraniti gladne. Neće izlečiti bolesne. Neće vratiti ukradene živote. Ali film može da otvori oči. Može da pokrene razgovor. Može da tera ljude da pitaju: kako smo došli dovde? Kako smo stvorili svet u kom pedeset dva miliona ljudi prodaju tela jer nemaju šta drugo da prodaju?
I možda, samo možda, taj razgovor jednog dana dovede do rešenja. Do sistema koji ne primorava žene na prostituciju. Do sveta u kom dete od trinaest godina ide u školu, a ne u bordel.
Do tada, gledaćemo filmove. Delićemo Oskare. I pravićemo se da ne vidimo ono što se dešava iza kamere. Iza ekrana. Iza zatvorenih vrata.
Ali milioni žena ne mogu da se prave. Jer za njih nema režisera koji viče „Rez!“. Nema kraja smene. Nema happy enda.
Samo tela. Samo krv. Samo tiha smrt u sobi koju niko ne gleda.
Autor je psiholog
