Malkolm X, sa darom za gorku elokvenciju

Iljasa Šabaz je imala dve godine kada je njen otac Malkolm X (Malkolm Iks) ubijen na početku svog govora na skupu 400 pristalica Organizacije afro-američkog jedinstva u dvorani Odubon (Audubon Theatre and Ballroom), u četvrti Vašington hajts na gornjem Menhetnu. Bio je 21. februar 1965.

Skoro šest decenija kasnije, u petak 16. novembra 2024, ona i drugi članovi porodice podneli su tužbu protiv FBI, CIA i njujorške policije (NIPD) kojom zahtevaju odštetu od 100 miliona za pretrpljeni bol. Tvrde da su američke agencije za sprovođenje zakona znale za zaveru, da nisu sprečile ubistvo.

“Verujemo da su svi oni skovali zaveru da ubiju Malkolma Iksa. Ovo zataškavanje je trajalo decenijama…”, rekao je advokat za građanska prava Ben Kramp prilikom objavljivanja tužbe u memorijalnom i obrazovnom centru “Malkolm Eks end Beti Šabaz” u Njujorku, na mestu gde je ubijen Malkolm Iks, propovednik rasnog ponosa i crnog nacionalizma ranih šezdesetih.

Harizmatični Malkolm Iks je izražavao prigušeni bes, frustraciju i gorčinu Afroamerikanaca od 1955. do 1965. O profilu tog kritičara američkog društva govori naslov dokumentarnog filma Majka Volasa o Naciji islama iz 1959. Mržnja koju je izazvala mržnja.

DETINJSTVO MALKOLMA STJUARTA MALOG

Pre 99 godina, 19. maja 1925. u Nebraski, u Americi, rođen je Malkolm Stjuart Litl kao četvrto od osmoro dece crnačke porodice čiji su članovi bili sledbenici ranog crnačkog nacionalističkog vođe Markusa Garvija i bili meta rasističke grupe Kju Kluks Klan. Njihov dom je spaljen 1929. Dve godine kasnije, kada je Malkolm Litl imao šest godina, njegov otac Erl Litl, baptistički sveštenik, umro je nakon što ga je u nejasnim okolnostima udario tramvaj.

Nakon što je otac ubijen, Malkolm se preselio u Lansing, u Mičigenu. Porodica je bila toliko siromašna da je Malkolmova majka, Luiz Litl, kuvala zelje od maslačka sa ulice da bi nahranila decu. Teret se pokazao prevelikim. Luiz Litl je 1938. smeštena u državnu bolnicu za duševne bolesti, a njegova braća i sestre poslani su kod članova šire porodice. A Malkolm je do 1941. godine bio smešten u dom za maloletnike u Mejsonu, u državi Mičigen. Kao 15-godišnjak, odatle se preselio u deo Bostona Roksberi da bi živeo sa Elom, starijom polusestrom iz prvog braka svog oca.

Malkolm je bio odličan u školi, ali nakon što mu je jedan beli nastavnik rekao da treba da postane stolar a ne advokat, izgubio je interesovanje i ubrzo je završio formalno obrazovanje.

Tokom tinejdžerskih godina preživljavao je na ulici, prodavao kradenu robu i dilovao drogu. Nosio je blistavo odelo i zbog crvenkaste nijanse u kosi postao je poznat kao “Detroit Red”, vođa bande u Roksberiju i u Harlemu u Njujorku.

Uhapšen je početkom 1946. i optužen za tešku krađu, odnosno za posedovanje ukradene robe. Osuđen je na osam do deset godina zatvora.

PREOBRAĆENJE U ZATVORU

Dok je od 1946. do 1952. bio u zatvoru, pod uticajem svog brata Redžinalda, koji je takođe bio zatvoren u koloniji Norfolk, u Masačusetsu, Malkolm se okrenuo učenjima zatočenog vođe Nacije islama Elajdže Muhameda. Započeo je prepisku s njim i provodio je duge sate čitajući knjige u zatvorskoj biblioteci…

Pridružio se Naciji islama, koja je od 1930-ih u svojim učenjima kombinovala elemente tradicionalnog islama sa idejama rasnog jedinstva i održavala strogi kodeks discipline među članovima.

Islam, koji su u SAD doneli porobljen afrički muslimani, početkom 20. veka širio se pod uticajem neortodoksne sekte Ahmadijia, koju su osnovali indijski verski vođa Mirza Gulam Ahmad (oko 1839–1908) i šeik Ahmed Fejsal (1891–1980), vođa pokreta crnih muslimana rođen u Maroku.

U Njuarku, u Nju Džersiju je od 1913. postojao maorski hram nauke s kojim je bio povezan trgovac Volas D. Fard (ili Vali Fard Muhamed), koji se pojavio u crnačkom getu u Detroitu u Mičigenu 4. jula 1930. i godinu dana kasnije tamo osnovao hram Nacije islama. Kada je taj hram zatvoren 1934, vođstvo je uspostavio Elajdža Pul, čije je versko ime bilo Elajdža Muhamed (Elijah Muhammad). On je rođen 1897. u ruralnoj Džordžiji koju je, kao i Malkomov otac Erl, napustio bežeći od južnjačkog rasizma i pošao na sever. On je propovedao po osamnaest časova dnevno privlačeći crnce porukom da im islam pruža mogućnost da se osećaju ponosnim.

Njegova učenja su povezivala osnovna načela islama – pokornost Alahu, porodični život, a tradicionalne islamske prakse ponašanja povezivao je sa mitom da je Alah dozvolio beloj đavolskoj rasi da zadrži vlast 6.000 godina, ali da je vreme njene vladavine isteklo 1914.

Po tom mitu, 20. vek trebalo je da bude vreme afirmacije crnaca i stvaranja posebne crnačke nacije koja bi se izdvojila iz država Džordžija, Alabama i Misisipi. Elajdža je ohrabrivao svoje sledbenike da odbace svoja “robovska” imena i koriste muslimanska ili – u većini slučajeva – “Iks”, što znači da ne znaju svoja prava imena jer njihova porodična imena potiču od belih robovlasnika.

Posle izlaska na slobodu 1952, Malkolm se preselio u Detroit i pridružio se Naciji islama u periodu njenog najvećeg rasta i uticaja, i zamenio svoje prezime “Mali” sa “Iks”.

Potiskivana tokom Drugog svetskog rata zbog toga što su njeni sledbenici odbijali vojnu službu, Nacija islama je 1952. imala četiri hrama i samo 400 članova, što je razočaralo harizmatičnog Malkolma. Sa ogromnom energijom (obično je spavao samo četiri sata noću), on je kao propovednik za šest meseci prevalio u automobilu 30.000 milja duž Istočne obale. Propovedao je na ulicama Harlema i govorio na velikim univerzitetima Harvard i Oksford. Protestovao je zbog policijske brutalnosti u Harlemu i Los Anđelesu. Pomagao je u organizovanju hramova Nacije islama u Njujorku, Filadelfiji, Bostonu i u gradovima na jugu. Osnovao je novine “Muhammad Speaks”, koje je štampao u podrumu svoje kuće i od svakog muškog člana Nacije islama zahtevao da proda određeni broj novina na ulici radi regrutovanja novih članova i prikupljanja sredstava.

AKO DIGNE RUKU NA TEBE, POŠALJI GA NA GROBLJE

Malkolm Iks je delovao u vreme kada je posle bojkota u Alabami 1955. u Americi odlučno postavljeno pitanje rasne ravnopravnosti i segregacije. Iako je ropstvo ukinuto (ili okončano) u Engleskoj 1833, a u Americi 1865, po zakonu segregacije koji je 1877. uvela Demokratska stranka, stanovi, bolnice, škole, transport i radna mesta bili su podvojeni na osnovu boje nečije kože. Crnoj deci nije bilo dozvoljeno da idu u iste škole kao bela deca, u autobusima su crnci morali da sede odvojeno. Crnci čak nisu smeli da piju iz istih čašama kao ljudi bele puti.

Za razliku od strategije nenasilja, građanske neposlušnosti i iskupiteljske patnje i integracije kao odgovora na segregaciju, koju je propovedao baptistički sveštenik Martin Luter King mlađi, Malkolm Iks je podsticao svoje sledbenike da se brane svim neophodnim sredstvima.

“Ne postoji ništa u našoj knjizi, Kuranu, što nas uči da patimo mirno. Naša religija nas uči da budemo inteligentni. Budite mirni, budite ljubazni, poštujte zakon, poštujte svakoga; ali ako neko digne ruku na tebe, pošalji ga na groblje”, govorio je u novembru 1963. u Detroitu.

Nije se slagao sa idejom Martina Lutera Kinga mlađeg o Americi u kojoj će crnci i belci živeti zajedno. Tvrdio je kako je u pitanju više od građanskog prava da se sedi u restoranu ili čak da se glasa – najvažnija pitanja po njegovom mišljenju su: crnački identitet, integritet i nezavisnost, zasebna nacija crnaca.

MALKOLM IKS I KASIJUS KLEJ

Malkolm Iks je zahtevao da Nacija islama postane aktivnija u rasprostranjenim protestima za građanska prava umesto da bude samo kritičar sa strane, što je 1963. dovelo do razdora između njega i Elajdže Muhameda, a potom bio i jedan od razloga za napuštanja Nacije islama.Kada je Malkolm Iks nazvao ubistvo predsednika Kenedija 1963. “slučajem kokošaka koje su se vraćale kući da se izležu”, Elajdža Muhamed mu je naredio da poštuje period ćutanja od 90 dana.

Tokom perioda prinudne tišine Malkolm Iks je boravio na farmi boksera Kasijusa Kleja, olimpijskog pobednika, sa kojim je bio prijatelj. U to vreme Kasijus Klej se spremao za istorijski meč sa teškašem Sonijem Listonom 1964, koga je pobedio nokautom u šestoj rundi i postao svetski šampion. U međuvremenu je prešao u islam, promenio ime u Muhamed Ali, odbio da ide u rat u Vijetnamu, zbog čega su mu oduzeli titulu, koju će kasnije u epskim mečevima osvajati ponovo…

U to vreme, Malkolm Iks se dodatno razočarao saznavši da su od šest ličnih sekretarica Elajdže Muhameda koje su se porodile, dve podnele tužbe protiv njega za utvrđivanje očinstva. Napustio je Naciju islama u martu 1964. godine.

Tokom svog hodočašća u Meku te godine, doživeo je drugo preobraćenje i prihvatio sunitski islam usvajajući muslimansko ime el-Hadž Malik el-Šabaz.

Nakon nekoliko putovanja na Bliski istok i Afriku nastavio je da osuđuje rasizam u Americi, ali je uvideo mogućnost jedinstva sa belim muslimanima koje je sreo u inostranstvu.

Prilikom naredne dve posete Africi 1964. obratio se “Organizaciji afričkog jedinstva” (Afrička unija od 2002), koja je promovisala međunarodnu saradnju i ekonomski razvoj.

Godine 1965. osnovao je sekularnu “Organizaciju afro-američkog jedinstva” radi internacionalizacije nevolja crnih Amerikanaca.

“Nikada ne možemo dobiti građanska prava u Americi dok se naša ljudska prava prvo ne vrate. Tamo nikada nećemo biti priznati kao građani dok prvo ne budemo priznati kao ljudi”, rekao je u jednom intervjuu u avgustu 1964. u vreme kada se odrekao separatističkih uverenja i Nacije islama.

Tada se pomirio i s Martinom Luterom Kingom mlađim, koga je ranije napadao.

Tih nemirnih godina u SAD nečija duga ruka je, međutim, stizala aktiviste i tribune i na radikalnoj i na pacifističkoj strani pokreta za ljudska prava. U četvrtak, 4. aprila 1968, u 18.01, dok je stajao na balkonu sobe 306 na drugom spratu motela “Loren” u Memfisu, propovednika nenasilne borbe za rasnu integraciju Martina Lutera Kinga ubio je više puta osuđivani belac koji je hteo da se preseli u rasističku Rodeziju Džejms Erl Rej.

Po svedočenju sveštenika Džesija Džeksona, to se desilo u trenutku kada je Martin Luter muzičaru Benu Branču rekao da se pobrine da na sledećem maršu lepo odsvira Take My Hand, Precious Lord.

foto: herman hiller

PANDEMONIJUM U PLESNOJ DVORANI ODUBON

Malkolm Iks je ubijen tri godine pre Martina Lutera Kinga mlađeg.

Kada se 21. februara 1965. u plesnoj dvorani Odubon u četvrti Vašington hajts na gornjem Menhetnu obratio skupu od 400 ljudi, u poslednjim redovima se čuo povik: “Izvadi ruku iz mog džepa, crnčugo!”

“Smirite se, braćo”, bile su Malkolmove poslednje reči.

Prema izveštaju “Njujork tajmsa”, od 22. februara 1965. “bradati ekstremista rekao je samo nekoliko reči pozdrava kada je oko tri popodne odjeknula pucnjava. U dvorani Odubon je izbio pandemonijum”. Muškarci, žene i deca saginjali su se ispod stolova i polegali po podu, a trudna žena 39-godišnjeg Malkolma Iksa i četiri ćerke našle su zaklon ispod stolica u prvom redu.

Policijski kapetan Pol Glejzer rekao je “Njujork tajmsu” da je Malkolma ubio 22-godišnji Tomas Hagan koristeći dvocevnu sačmaricu kalibra 12 sa skraćenim cevima i kundakom.

Dok je Hagan pucao na Malkolma, Ruben Frensis iz Brioinksa, Malkolmov sledbenik, izvukao je automatski pištolj kalibra .45 i pogodio Hagana u levu butinu. Optužen je za zločinački napad i kršenje Salivenovog zakona kojim je u Njujorku zabranjeno nošenje bez dozvole malog oružja koje se može sakriti.

Policija je spasla ranjenog i pretučenog Hagana, čiju je nogu neko slomio snažnim udarcem đonom i odvela u zatvorsko odeljenje bolnice Bevi, gde ga je čuvalo desetak policajaca.

Nešto pre ponoć́i tog dana on je, prema tadašnjem izveštaju “Njujork tajmsa”, optužen za ubistvo. Evidencija FBI-a pokazala je da je Hagan, čije je pravo ime Talmadž Hejer, bio hapšen 7. novembra 1963. zbog posedovanja ukradene imovine.

Po drugim izveštajima, u trenutku kada je sačmaricom pogođeni Malkolm pao unazad, dvojica crnaca koji su započeli galamu, prišli su i pucali u njega – jedan iz revolvera .045, a drugi iz poluatomatskog pištolja “luger”. Odbacivši oružje, pobegli su kroz uspaničenu masu ljudi.

Preliminarna obdukcija je pokazala da je Malkolm umro od “višestrukih rana od vatrenog oružja”. Iz njegovog tela izvađeni su meci dvaju različitih kalibara, kao i zrna sačmarice.

Zbog ubistva Malkolma Iksa uhapšena su tri pripadnika Nacije islama: pomenuti Tomas Hagan (takođe zvani Talmadž Hejer, kasnije poznat kao Mudžahid Abdul Halim), Norman 3 Iks Batler (Muhamed Aziz) i Tomas 15 Iks Džonson (Halil Islam).

Tokom suđenja 1966. Hagan je priznao zločin i pod zakletvom svedočio da su Islam i Aziz nevini, ali druge saučesnike nije imenovao. Hagan je osuđen na doživotnu robiju, a druga dvojica na po 20 godina zatvora.

Slučaj su godinama pratile sumnje. Okružni tužilac Menhetna Sajrus Vens mlađi je 18. novembra 2021. odustao od optužnice protiv Muhameda Aziza, koji je u međuvremenu 1985. pušten na uslovnu slobodu u 83. godini. Sajrus Vens je odustao i od gonjenja Halila Islama, koji je inače bio oslobođen 1987. Do svoje smrti u avgustu 2009. tvrdio je da je nevin.

Uslovno je pušten 2010. i Hagan (alias Hajer) koji je, kao i Aziz, odbacio učenje Nacije islama dok je bio u zatvoru, prešao u sunitski islam i uzeo ime Mudžahid Halim.

OBRAČUN ILI NAMEŠTALJKA

Nepuna dva sata nakon ubistva Malkolma 21. februara 1965, u pet popodne, Sanford Garelik, pomoćnik glavnog inspektora njujorške policije, rekao je da je “ovo, čini se, rezultat dugogodišnje svađe između sledbenika Elajdže Muhameda i ljudi koji su se otcepili od njega, na čelu sa Malkolmom Iksom”.

“Njujork tajms” je tada izveštavao da je “vitki, crvenkastokosi, šest stopa visoki Malkolm, sa darom za gorku elokvenciju protiv onoga što je smatrao belom eksploatacijom crnaca, raskinuo u martu 1964. sa crnim muslimanskim pokretom pod nazivom Nacija islama, na čijem je čelu bio Elajdža Muhamed”.

Pre ubistva, Malkolmu je prećeno smrću. U februaru 1965. na njegovu malu zidanu kuću u Ist Elmherstu, u Kvinsu, bačena je bomba. Izvesni Džejms Iks je, međutim, sugerisao “Njujork tajmsu” da je Malkolm sam bacio zapaljive bombe kako bi dobio publicitet.

Persi Saton, Malkolmov advokat, rekao je da je Malkolm Iks počeo da nosi pištolj jer se plašio za svoj život i da je telefonom obavestio policiju da to čini iako nije imao dozvolu.

Pomoćnik glavnog inspektora Tejlor je, međutim, rekao da Malkolm nije bio naoružan kada je ubijen. A policijski kapetan Glaser je tvrdio da je Malkolmu od 27. januara nuđena policijska zaštita u sedam različitih prilika, ali da je svaki put odbio čuvare.

Kasnije su pominjani mnogi detalji i o tome da je Malkolm Iks prisluškivan; da su uhapšena dva njegova telohranitelja; da su u sali bila samo dva pripadnika obezbeđenja – i jedan tajni agent FBI koji nije pomogao u sprečavanju ubistva; da je FBI snimio razgovor u kome Elajdža Muhamed nekom kaže da otkine glavu Malkolmu Iksu kada ga sretne, itd. itd.

U poslednjoj deceniji života Elajdže Muhameda, u pokretu Nacija islama bilo je još nasilja. Pripadnici Nacije su 1973, na primer, napali Hanefijski muslimanski centar u Vašingtonu, koji je osnovao Hamas Abdul Kalis, bivši vođa Nacije, i ubili njegovu decu, ostavivši ženu paralizovanu.

Posle smrti Elajdže Muhameda 1975. kontrolu nad Nacijom islama preuzeo je njegov sin Volis (kasnije uzeo ime Varit Din Mohamed). Postepeno je odbacio raniju rasnu i nacionalističku doktrinu i Naciju islama preimenovao u Svetska zajednica islama na Zapadu, a 1978. u Američku muslimansku misiju, koja 1985. njegovom formalnom ostavkom raspuštena.

DUGI ODJECI

Moćni govori Malkolma Iksa, koji su plašili većinu bele Amerike i uzbuđivali mnoge crne Amerikance, impresionirali su i prijatelje i neprijatelje i odjekivali su dugo nakon njegove smrti. Slušanje snimaka njegovih govora inspirisalo je 1969. formiranje organizacije crnih vojnika “Ujedinjeni protiv rata u Vijetnamu”.

Govoreći o tome da bi crnci trebalo da se usredsrede na poboljšanje sopstvenih zajednica, a ne da teže integraciji, on je doprineo i profilisanju crnačkog pokreta “Blek pauer” (Black power, Crna moć), čiji su se aktivisti 1960-ih i 1970-ih usredsredili na borbu protiv vekovnog poniženja, demonstrirali rasni ponos i crnačko samopouzdanje, slavili crnačku istoriju i kulturu, odbacivali rasizam i imperijalizam širom sveta, a kasnije isticali panafrikanizam, jedinstvo svih ljudi afričkog porekla…

Pisac i aktivista za ljudska prava Džulijus Lester smatra da je Malkolm Iks više od bilo koje druge osobe bio odgovoran za rastuću svest i novu borbenost crnaca.