Za „Vreme“ iz Rima
„Koliko dugo će Italijani trpeti ovakvu situaciju?“ To jednostavno pitanje najčešće se čuje u kafiću asocijacije Forin pres u centru Rima. Glavni sindikat Italije CGIL (Opšta konfederacija radničkih sindikata Italije) 6. septembra održao je osmočasovni generalni štrajk, a istovremeno cela zemlja brzo uči nove reči popularnog finansijskog žargona. Default, odnosno, nemogućnost izmirivanja novčanih obaveza je nova odrednica u italijanskom jeziku, baš kao i spread, razlike između dobiti od bilo kog ulaganja u italijanske državne obveznice u poređenju sa nemačkim.
Sredinom jula direktor Unikredit banke Federiko Giconi rekao je da je uveren da ta razlika neće biti mnogo veća od tadašnjih 220 poena. U petak 9. septembra, posle još jednog pada italijanske berze (-4,92 procenta), ozloglašena razlika dostigla je 370 poena, približila se najvišoj istorijskoj, koja je početkom devedesetih godina prošlog veka iznosila 400 poena. Situacija se malo popravila kada su prošle nedelje vodeće svetske centralne banke ubacile svež keš u bankarski sistem. Da stvar bude gora, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) revidirala je svoje prognoze o rastu italijanske privrede, koji bi ove godine trebalo da iznosi oko 0,7 procenata. Nastavlja se usporavanje i tako najsporije velike privrede u Evropskoj uniji. Prema podacima OECD-a da je svaki četvrti mladi stanovnik Italije nezaposlen.
Razlika između vrednosti italijanskih i nemačkih obveznica postala je toplomer kojim se meri finansijska i ekonomska groznica zemlje. Groznica koja traje dugo, ali koja dostiže nove, alarmantne visine. Do sredine avgusta, „Vreme“ je o tome izveštavalo, italijanska vlada predvođena problematičnim premijerom Silviom Berluskonijem, pokušavala je da hitno donese zakon o budžetu koji bi smanjio troškove države i povećao prihode za 45 milijardi evra u periodu od 2011. do 2014. Cilj je bio da se do 2014. godine dostigne „nulti nivo“ javnog deficita. U poslednih nekoliko sedmica, original tog teksta pretrpeo je nekoliko promena zbog protivljenja nekoliko društvenih sektora, od nastavnika do poslovnih ljudi, od fudbalera do gradonačelnika i lokalnih zajednica.
SITUACIJA SLIČNA GRČKOJ: Vlada, koja je pokušala da umiri berze po pitanju ekonomske i finansijske disciplinovanosti Italije, nije uspela u tome: njen državni i međunarodni kredibilitet je na najnižem nivou dosad. Jedan izvor iz Ministarstva ekonomije i finansija – kojim je nekada neosporno vladao Đulio Tremonti, Berluskonijev ekonomski mozak, kaže, želeći da ostane anoniman, da se kancelarijama i hodnicima zgrade „širi osećaj predstojeće katastrofe“. Isti izvor rekao je za „Vreme“ pre više od godinu dana, da Vlada ima sve više poteškoća da ubedi čak i italijanske banke da kupuju državne obveznice. „Suočavamo se sa situacijom koja je skoro slična grčkoj, kamatna stopa na državne obveznice se povećava da bi se ubedili investitori da ih kupe“, kaže danas isti izvor. Ovo znači da kada istekne rok na koji su emitovane obveznice, Italija će morati da plati više kupcima, što će biti udar na inače presahle blagajne.
Da bi smirila situaciju na tržištu, Evropska centralna banka (ECB), kupila je tokom poslednja dva meseca italijanske državne obveznice u vrednosti od 55,5 milijardi evra. Ova kupovina jedan je od razloga zbog kog je Jirgen Štark, nemački član upravnog odbora Evropske centralne banke, podneo ostavku prošlog petka, što je opet dovelo do pometnje na evropskim berzama. Sledećeg meseca Mario Dragi, bivši guverner Centralne banke Italije, postaće guverner Evropske centralne banke, i na njega Italija gleda kao na slamku za spasavanje pre nego što zemlja definitivno upadne u ponor. Dragijeva reputacija zagovornika štedljivog budžeta biće pod budnim okom dok bude predsedavao Evropskoj centralnoj banci, a on je jasno stavio do znanja da na njegov mandat u ECN-u neće i ne može da utiče njegova nacionalna pripadnost.
U subotu 10. septembra Dragi je imao sastanak iza zatvorenih vrata sa Đorđom Napolitanom, predsednikom Italije. Napolitano već duže vreme pokušava da disciplinuje već previše nervozne političke stranke. Da bi zakon o restriktivnom budžetu polovinom avgusta prošao, apelovao je na glavnu opozicionu stranku, Demokratsku stranku iz čijih redova i sam dolazi, a opozicija se odazvala na apel tako što je odustala od hiljadu amandmana i predloga, jer bi diskusija o njima usporila izglasavanje zakona u Parlamentu, koji treba da pridobije poverenje Evropske centralne banke i podršku evropskih partnera. Taj zakon je veoma oštar prema običnom narodu i penzionerima. Merama koje je italijanski Senat odobrio utvrđuje se da se PDV poveća na 21 odsto, da se prag odlaska u penziju za žene u privatnom sektoru podigne na 65 godina počev od 2014, što ih izjednačava sa ženama u javnom sektoru, da će ministarstva morati da smanje svoje troškove čak do 8,5 milijardi evra, a lokalne vlasti za još sedam milijardi. Ovaj zakon o budžetu takođe stavlja naglasak na borbu protiv utaje poreza (Italija je zajedno sa Grčkom rekorder u Evropskoj uniji) pa će oni koje uhvate u utaji više od tri miliona evra ili više od 30 odsto od svojih stvarnih prihoda, biti krivično gonjeni i pretiće im zatvorska kazna. Oni koji zarađuju više od 300.000 evra godišnje plaćaće „solidarni porez“ od tri odsto.
Ove mere, zajedno sa još mnogo drugih rezova i novih nameta (kao što je porez na novac koji gastarbajteri šalju svojim porodicama) predviđaju uštedu i dodatni priliv novca u budžet u visini od 50 milijardi evra.
RASTUĆI NEMIR: Politička posledica uvrtanja ruku i cenkanja iza zatvorenih vrata, koji prate donošenje ovog zakona o budžetu, za ovu vladu jeste rastući društveni nemir. Ema Marčegalja, predsednica velike asocijacije privrednika Konfindustrija, prošlog petka pozvala je vladu da podnese ostavku. Sindikat CGIL održao je veliki štrajk, a ostale dve federacije (mnogo manje od prve) radničkih sindikata, UIL (liberali) i CISL (katolici), koji su do sada podržavali vladu, suočavaju se sa sve većim pritiskom svojih članova.
Berluskoni je usamljeniji nego ikada iako on kaže da je ovaj zakon o budžetu čudo i da je njegova većina još uvek dovoljno jaka da dočeka kraj mandata 2013. Istina je, međutim, da je glavni koalicioni partner njegove stranke Severna liga takođe pod pritiskom svojih pristalica, koje su počele da zvižde svojim nacionalnim vođama čak i kad drže zvanične govore na severu zemlje gde tobože imaju većinu. Na drugoj strani političkog pejzaža, opozicione stranke, od Demokratske stranke do katoličke Unije demohrišćana i centra, zahtevaju hitne vanredne izbore. Berluskoni se čvrsto drži vlasti, a privatni i politički skandali ga proganjaju i u ovom mučnom periodu.
Prošle sedmice magazine „Espreso“ objavio je novi prisluškivani razgovor između Berluskonija i jednog novinara optuženog za korupciju. U razgovoru, novinar Valter Lavitola – trenutno ga policija traži da odgovori na optužbe u korupcionaškom slučaju u koji je takođe upleten Berluskoni – pitao je premijera šta da radi u vezi sa tom istragom. Čuje se kako Berluskoni predlaže Lavitoli da se ne vraća u Italiju. Smatra se da je Lavitola trenutno u Bugarskoj. U drugom razgovoru, a Berluskoni je demantovao da je u njemu učestvovao, čuje se kako kaže da razmišlja da „napusti ovu usranu zemlju“. Doslovce.
Da stvari budu gore, 13. septembra trebalo je da se sretne sa napuljskim državnim tužiocem koji trenutno vodi istragu protiv Đanpjera Tarantinija, biznismena iz južne regije Apulije. Trantini je čovek koji je, navodno, dovodio prostitutke visoke klase na Berluskonijeve divlje žurke u njegovim vilama na Sardiniji i u mestu Arkore blizu Milana. Sudeći po tužiteljima, Berluskoni je isplatio Tarantiniju 500.000 evra odjednom, a onda mu je plaćao po 20.000 evra mesečno. Njihova pretpostavka je da su ove sume rezultat Tarantinijeve ucene. Berluskoni kaže da „niko njega ne može da ucenjuje“ i da su te sume samo „poklon“ prijatelju sa finansijskim problemima. Trebalo je da odgovori na pitanja tužilaca, ali sastanak sa Evropskom komisijom u Strazburu o zakonu o budžetu zgodno je zakazan baš na dan predviđen za saslušanje.
Strani dopisnici celu situaciju vide kao mešavinu dugo najavljivane tragedije i komedije pune iznenađenja. Pitaju se koliko dugo će Italijani trpeti ovu predstavu. Za sada, neke male grupe su pokušale da organizuju proteste poput protesta Besnih (Indignados), koji su potresali Španiju prethodnih meseci, ali bez mnogo uspeha. Tokom popodneva onog dana kada je CIGL organizovao generalni štrajk, nekoliko desetina aktivista odlučilo je da ostane u šatorima na centralnom trgu Navona u Rimu. Zadržali su se samo nekoliko sati dok je Senat glasao za Nacrt zakona o budžetu. Sledeće jutro, trgom Navona opet su dominirali ushićeni turisti i prodavci suvenira. Slične inicijative dešavaju se i u drugim delovima Italije i pozivi na akciju šire se brzo putem interneta i društvenih mreža, ali za sada ne dostižu kritičnu masu neophodnu za građansku reakciju. Samo nekoliko hiljada ljudi pojavilo se u subotu 10. septembra u centru Rima na protestu protiv političkog sistema koji je organizovao Bepe Grilo, komičar koji je postao politički aktivista. Još manje ljudi bilo je na drugom protestu koji su istog dana zakazali besni ljudi „Indignati“ i još neki građanski pokreti. Pregršt šatora je podignuto na travnjaku ispred jedne od najčuvenijih crkava u Rimu, San Đovani u Lateranu. Trava je suva posle leta bez kiše. Suva je i društvena trava u zemlji. Međutim, još nema varnice.
Sa engleskog prevela Aleksandra Đerić
