Od pada Berlinskog zida 1989. nije bilo takvih tektonskih poremećaja koji će ostaviti trajne posledice na čitav svet kao što je to bilo protekle 2011. Godina za nama je po mnogo čemu istorijska prekretnica. „Arapsko proleće“ iz fundamenta je uzdrmalo i promenilo Severnu Afriku i Bliski istok. Koliko god neuralgičan, toliko i sa svojim tradicionalnim sukobima i čvrstim, autokratskim režimima koji su sarađivali sa zapadnim silama, do ove godine relativno predvidiv region, obreo se u haosu posve nepredvidivih „demokratskih revolucija“. Defakto vojne diktature kojima su decenijama vladali isti vladari, turističke destinacije koje su se sve više otvarale prema Zapadu, našle su se na nepoznatom terenu manje ili više slobodnih demokratskih izbora. U prvi plan izbile su islamističke partije, organizacije i grupe, koje su posle decenijskog ugnjetavanja žedne vlasti. Zapadne sile bile su zatečene brzinom kojom su se masovni protesti sa Tunisa proširili na Egipat, Libiju, Siriju, Jemen… Režim u Tunisu je brzo pao, a kada je predsednik Egipta Hosni Mubarak bio prinuđen da podnese ostavku, bio je to signal i podstrek za sve nezadovoljne u arapskom svetu da je do tada nezamislivo zaista moguće – da se nedodirljivi vladari sruše na ulici. Pad Mubaraka, koji je važio kao faktor mira i stabilnosti u regionu, svojevrstan je simbol za kraj arapskog sveta, kakav je do tada postojao. Dok besni građanski rat u Siriji, do sada najkrvaviji deo potresa koji se od početka godine valjaju arapskim svetom bio je građanski rat u Libiji, čijem je ishodu kumovao NATO, a koji se završio javnom egzekucijom Momara el Gadafija.
Finansijska kriza, koja se pretvorila u dužničku krizu i krizu Evropske unije, jeste drugi fenomen, ili požar, ili pak istorijski obrt, koji je zahvatio čitav svet. Finansijska disciplina i automatske kazne za budžetske prestupnike koje je Nemačka nametnula EU dovele su do podele unutar Unije. Niko sa sigurnošću ne može da tvrdi da će do sada dogovorene mere biti dovoljne da se kriza pripitomi, da će evrozona opstati u svojim dosadašnjim okvirima, a sigurno je da će morati da se menja Evropski ugovor to jest EU kakva je do sada postojala. Premijer prezadužene Grčke Jorgos Papandreu dao je ostavku, a isto je učinio šef italijanske vlade Silvio Berluskoni. S obzirom da Evropska komisija propisuje i kontroliše budžete obe države, baš kao i u slučaju Španije i Portugala, ovo je presedan ustupanja suvereniteta evropskih država briselskim tehnokratama. Po mišljenju redakcije „Vremena“, upravo je Berluskoni, koji je svojim ekscentričnim ispadima obeležio jednu dekadu evropske politike, simbol za nedaće koje su strefile EU.
Norveški masovni ubica Anders Brejvik ostavio je jedinstven krvavi trag u protekloj godini, a da sve ne bi bilo baš tako crno, na našoj listi našao se i argentinski fudbaler Lionel Mesi, koji je posle Pelea i Maradone fudbalu dao neku novu dimenziju.
