Kubanska lula mira

Da li je počeo završetak jednog relikta hladnog rata na sedmom samitu Organizacije američkih država u Panama Sitiju, u petak 11. aprila, na kome su čitav sat razgovarali predsednik SAD Barak Obama i Raul Kastro, predsednik državnog saveta i saveta ministara Kube, komandant kubanske vojske i prvi sekretar Komunističke partije Kube. To je prvi razgovor predsednika dve zemlje od 1956, najsadržajniji nakon embarga koji traje od 1960, koji je tokom protekle 54 godine koštao kubansku ekonomiju 1,1 bilion dolara, a američku 1,2 biliona, nakon vojne intervencije i bar osam pokušaja Amerikanaca da ubiju Kastra.

Predsednici 35 država na tom samitu imali su pravo da govore po 16 minuta, a Raulu su dali 48 minuta (SAD su Kubi prvi put posle 1994. dozvolile da prisustvuje samitu, pa je Raulu data mogućnost da nadoknadi propuštene šanse). Govorio je o štetama koje su SAD embargom nanele Kubi i o američkoj okupaciji baze Gvantanamo bej na kubanskom tlu, ali je ipak rekao da za to nije kriv sadašnji američki predsednik.

Tajni pregovori između SAD i Kube o relaksaciji odnosa vođeni su 18 meseci, od juna 2013, uz pomoć Kanađana i Vatikana, nakon što je prvi južnoamerički papa Franja u pismu i tokom jednoličnog susreta ohrabrio Obamu da obnovi pregovore s Kubom.

Barak Obama i Raul Kastro lično su se sreli na sahrani Nelsona Mandele u decembru 2013. u Južnoj Africi, kada je Raul Modesto Kastro Ruz na engleskom rekao: Mr. President, I am Castro.

Usledili su i gestovi dobre volje. Iz kubanskog zatvora oslobođen je Amerikanac Alan Gros, koji je uhapšen 2009. godine i osuđen na 15 godina zatvora zbog zavere protiv kubanske revolucije (instalirao je necenzurisan pristup internetu na Kubi za jevrejsku zajednicu). Dočekala ga je u Majamiju svita senatora.

SAD su oslobodile trojicu obaveštajaca iz grupe nazvane „Kubanska petorka“, iz „mreže osica“, uhapšenih zbog špijunaže u Majamiju i osuđenih 2001.

fotografije: reuters

BBC je tada procenjivao da će obični Kubanci biti zainteresovani za ekonomske mere koje je vlada SAD obećala, a to je pre svega podizanje nivoa emigrantskih doznaka sa 500 na 2000 dolara, što može unaprediti standard onih Kubanaca čija rodbina i prijatelji žive u SAD, a takve doznake prima oko trećina od 12 miliona Kubanaca.

Čuju se pretpostavke da bi oni mogli da razviju porodični biznis i tako pokrenu kapitalizam na Kubi, mada se to sa evropskim emigrantima uglavnom nije dešavalo. Kuba najviše trguje s Venecuelom, a SAD su iza Kanade, Meksika, EU, Brazila i Kine, pa neki smatraju da otvaranje Kube daje šansu i američkim izvoznicima, ali „Forbs“ piše da i ako se odnosi brzo poprave, Kuba neće brzo postati važno tržište za kompanije kakve su Koka-Kola ili Ford. Sa oko 12 miliona stanovnika Kuba nije veća od desetog dela Meksika, od trećine Perua, petine Kolumbije, a mereno nivoom BDP-a, Kuba je na polovini nivoa Meksika, ili trećini nivoa Čilea.

Najavljujući istorijsku promenu odnosa s Kubom, Obama tvrdi da je američka politika ukorenjena u najboljim namerama, ali da je Kastrov režim još na vlasti, da politika izolacije Kube nije funkcionisala u proteklih 50 godina, pa da ne veruje da SAD mogu da nastave istu stvar preko pedeset godina. On, međutim ne očekuje promene u kubanskom društvu preko noći…

Obamu su kod kuće zbog tih pregovora republikanci dočekali na nož. „Njujork tajms“ piše da je senator Marko Rubio, republikanac s Floride, sin kubanskih imigranata koji je najavljivao da će se možda kandidovati za predsednika SAD 2016, tvrdio da je nova Obamina politika još jedna koncesija tiraniji i znak da je Obamina administracija hotimično neupućena u način kako svet funkcioniše, a da je nova politika bazirana na iluzijama i lažima, lažima i iluzijama, te da će veći obim trgovine sa SAD omogućiti Kastrovom režimu da manipuliše tim promenama da bi ostao na vlasti.

STARE PRETENZIJE: Opsesija Kubom je konstanta američke politike, starija od hladnog rata.

Planovi da se Kuba zauzme, anektira ili kupi od Španskog kraljevstva, mnogo puta su pravljeni tokom američke istorije, jer američki političari su još od sticanja nezavisnosti procenjivali da je Kuba ključ Meksičkog zaliva.

Tomas Džeferson je 1820-ih govorio da SAD treba da iskoriste prvu priliku da zauzmu Kubu, a Džon Kinsi Adams, kao državni sekretar, govorio je da je Kuba otkinuta od Španije, prirodno gravitira prema SAD kao jabuka iz onog Njutnovog zakona prema zemlji.

Do 1877. Amerikanci su već kupovali 83 odsto svih kubanskih proizvoda.

Nakon drugog rata za nezavisnost Kube, američki predsednik Vilijam Mekinli ponudio je da kupi Kubu za 300 miliona dolara. Odbijanje ponude i eksplozija na bojnom brodu Mejn (USS Maine) bili su povod za špansko-američki rat 1898. Tadašnja američka bulevarska štampa, posebno Herstova, raspirivala je ratnu atmosferu, pa je jedan naslov glasio „Kako vam se sviđa Žurnalov rat?“.

Pošto crtač nije više nalazio motiv na terenu, Herst mu je poručio: „Ti završi crtež, a ja ću završiti rat.“

O kraju rata ipak nije odlučivao novinski izdavač Vilijam Randolf Herst. Rat je završen mirom u Parizu koji su obeležili povlačenje Španije kao dominantne sile u Karibima i nastup SAD. Američka „Island of Cuba Real Estate Company“ počela je biznis. Neki distrikti na kubanskoj severnoj obali ličili su više na američke nego na španske naseobine. Kubanska skupština (Kapitolio nasional) u Havani izgrađena je 1929, projektovana je po modelu Kapitol bildinga u Vašingtonu D.C.

Godine 1926. američke kompanije su posedovale 60 odsto kubanske šećerne industrije i kupovale 95 odsto ukupne kubanske poljoprivredne proizvodnje.

Američka vojna uprava je potrajala do 1902, kada je Kuba dobila nezavisnost, ali uz tzv. amandman senatora iz Konektikata Orvila Plata koji je dozvoljavao Americi da u naredne 33 godine interveniše na Kubi ako je to potrebno za obezbeđenje dobre vladavine i pomorskih baza.

SAD su intervenisale u kubanskim poslovima 1906–1909, 1912. i 1917–1922. Kada je 1933. na Kubi svrgnut Gerardo Mačado, američki ambasador u Havani je tražio da Vašington vojno interveniše. Frenklin Delano Ruzvelt, uprkos politici dobrog susedstva (Good Neighbor policy), naredio je da sa Ki Vesta ka Kubi krene 29 ratnih brodova…

General Fulgensio Batista, diktator stila 1930-ih, bio je defakto predsednik Kube u dva mandata (1940–1944. i 1952–1959) tokom kojih je Kuba bila u tesnoj kooperaciji sa SAD. Njegov drugi mandat je navodno povezan s pučem planiranim na Floridi, a pod pokroviteljstvom američkog predsednika Harija Trumana, koji je Batistin povratak na vlast pozdravio i ekonomski podržao.

To je bilo doba kompletne dominacije SAD u kubanskoj ekonomiji, mnoge američke korporacije su gutale sve oko sebe, često uz upotrebu korupcije i provizije za Batistu, a Havana je postala i sigurna kuća za američki organizovani kriminal, pa i domaćin mafijaške Konferencije u Havani 1946. Eksploatacija i dominacija i Batistina korupcija proizvodile su nezadovoljstvo.

Fidel Kastro je sa grupom istomišljenika 26. jula 1953. godine poveo revolucionarni pokret zasnovan na nacionalizmu, antiimperijalizmu, reformaciji i borbi protiv Batistine diktature. Oko 300 Kastrovih drugova je napalo Batistinu kasarnu Monkada u Santijago de Kubi, ali većina gerilaca je pobijena, a Kastro sa još nekolicinom njih zatvoren. Na suđenju je tvrdio da će ga istorija osloboditi. U zatvoru je ostao do 1955. godine, a kad je oslobođen, otputovao je prvo u SAD, a potom u Meksiko, gde je organizovao revolucionarni pokret nazvan „26. jul“ zajedno sa svojim istomišljenicima među kojima je bio i Če Gevara, Komandante.

U decembru 1956. oni stižu na Kubu brodom Granma preko plaže Los Kolorados, pa se gerilska akcija širi preko planine Sijera Maestre i do januara 1959. Kastrov pokret kruni nadmoćnu Batistinu armiju, dobija podršku većine, uz uspostavljanje kontrole nad školama, fabrikama duvana, šećeranama, putevima i raskrsnicama, pa posle niza gerilskih akcija, bitke za Santa Klaru i generalnog štrajka revolucionari 8. januara ulaze u Havanu.

Amerikanci su se posle vajkali što nisu sa više oružja pomogli Fulgensija Batistu, američkog čoveka u Havani koga je revolucija iz 1959. oterala u egzil: „Ipak je on naš kučkin sin!“ Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je na kraju priznao novu kubansku vladu.

Prvi akt revolucionara bila je odluka o ograničenju agrarnog maksimuma na 402 hektara. Amerikanci su bili nezadovoljni zbog agrarne reforme i nacionalizacije 190.000 hektara u posedu američkih kompanija.

Svaki put kada su kubanske vlasti nacionalizovale američku imovinu, SAD su preduzimale kontramere. U oktobru 1960. došlo je do prekida svih diplomatskih odnosa. SAD su prestale da snabdevaju Kubu naftom, a Kastro u SSSR-u počinje da kupuje naftu, a da prodaje šećer, voće, kaučuk… Uzima i zajam od 100 miliona dolara.

Kubanska vlada naređuje rafinerijama koje su kontrolisale kompanije Shell, Esso Standard Oil da ne prerađuju sovjetsku naftu, ali ove pod pritiskom Vašingtona odbijaju. Kastro odgovara nacionalizacijom rafinerija. SAD prestaju da kupuju kubanski šećer. Kastro nacionalizuje najpre 383, pa još 160 američkih preduzeća na Kubi uključujući banke i šećerane, kubansku telefonsku kompaniju i elektroenergetsku korporaciju.

List „Boston gloub“ je ove godine pod naslovom „Kubo, duguješ nam sedam milijardi dolara“ objavio listu 50 američkih najvećih kompanija među onima koje ispostavljaju prema Kubi 5.913 odštetnih zahteva (tu se pominju ExxonMobil, Coca-Cola, Procter and Gamble, Goodyear, Firestone, General Motors, Texaco Inc, Starwood Hotels & Resorts Worldwide, North American Sugar Industries, United Fruit Sugar Co., West Indies Sugar Corp., American Sugar Co. itd.).

AMERIČKE INVAZIJE: Jednu od dramatičnijih kriza proizvela je američka invazija u Zalivu svinja (Invasión de Bahía de Cochinos). Ričard Nikson, koji je u vreme predsednikovanja Ajzenhauera bio potpredsednik, rukovao se, kao potpredsednik SAD, sa Fidelom Kastrom 21. aprila 1959, kada je ovaj neposredno nakon kubanske revolucije posetio SAD i položio venac pred spomenik Linkolnu.

Kastro je tokom te posete najavio reformske planove, a SAD su odmah počele da uvode postepene restrikcije i da rade na obaranju Kastra.

Predsednik Dvajt Ajzenhauer je 1960. odobrio 13,1 milion tadašnjih dolara vredan plan CIA da se svrgne Kastro. CIA je sponzorisala, obučavala, opremala, naoružala i bombarderima podržala paramilitarnu grupu Brigada 2506, vojno krilo kontrarevolucionarnog Demokratskog revolucionarnog fronta kubanskih emigranata koje je pripremano na Floridi.

U martu 1960. tenzije su povećane posle eksplozije na fregati La Koubre u havanskoj luci u kojoj je poginulo 75 ljudi, a Fidel Castro za to optužio SAD. Kubanci su imali obaveštajne podatke o tome da se priprema invazija, upozorio ih je i sovjetski KGB, a i Radio Moskva na engleskom jeziku objavio je vest da za nekoliko dana sledi američka intervencija.

Paramilitarna Brigada 2506 je na Kubu upućena 17. aprila 1961. iz Gvatemale. Nakon što su američki avioni s lažnim kubanskim oznakama bombardovali kubanske aerodrome, 1400 paramilitaraca podeljenih u pet pešadijskih bataljona i jedan padobranski iskrcali su se na plaži Giron u Zalivu svinja.

Imali su početni uspeh protiv kubanske milicije.

Brigada 2506 je, međutim, za tri dana razbijena akcijom kubanske vojske kojom je komandovao lično Fidel Kastro. Zanimljivo je da je Tanjug bio prva agencija koja je javila da je invazija skršena 20. aprila 1961.

Većina paramilitaraca strpana je u kubanske zatvore i javno ispitivana. Kenedi je bio primoran da pregovara o puštanju iz zatvora 1189 zarobljenika, za šta su SAD isplatile Kubi 53 miliona dolara u hrani i lekovima.

Pobednik na američkim predsedničkim izborima 1960. Džon F. Kenedi dao je saglasnost za tu invaziju nakon što je površno informisan o planu. Posle pobede je rekao da pobede imaju mnogo očeva, a porazi su siročići bez oca, a da on ipak prihvata odgovornost. Pokrenuo je niz istraga koje su otkrile manjkavosti planiranja operacije, a možda i produbile jaz između Kenedija i vojnih vrhova. Istraga o njegovom ubistvu u Dalasu 22. novembra 1963. nije dala konačan rezultat, a u mnogobrojnim teorijama zavere pominje se i kubanska veza. Kažu da neki od veterana iz Zaliva svinja, članovi jedinice Alfa 66, i danas u južnoj Floridi vežbaju, iako imaju po sedamdeset godina.

Kao predsednički kandidat, Kenedi je kritikovao Ajzenahauerovu politiku podrške Batistinom režimu, jednom od najkrvavijih u Južnoj Americi, kao pogrešnu, previše vezanu za interese privatnih kompanija. Međutim, kao predsednik, on je nastavio s trgovinskim embargom zabranivši finansijske transakcije i trgovinu s Kubom svim robama sem nesubvencionisane hrane i lekova.

Komandante Če Gevara je posle sloma invazije zahvalio Kenediju na intervenciji, poručivši da je to ojačalo kubansku revoluciju, koja je u početku bila više oslonjena na nacionalnu ideologiju, a kasnije dobila marksističko-lenjinističku boju.

Če je posle napustio ministarski položaj i lično radio na izvozu revolucije. Zarobljen je u antigerilskoj akciji i streljan u Boliviji, kažu uz pomoć bolivijske jedinice koju je trenirala CIA a savetovao kubanski emigrant Feliks Rodrigez. Slikan mrtav ličio je na Hrista i postao je pobunjenička ikona.

KULMINACIJA HLADNOG RATA: Najteži momenat u Karibima bila je ipak Kubanska raketna kriza 1962. koja je eskalirala kada su američki izviđački avioni U2 fotografisali sovjetske instalacije raketa srednjeg dometa koje mogu da nose atomsku bojevu glavu. Amerikanci su zaveli pomorsku blokadu Kube, a sovjetski brodovi su se približavali…

Sporazum je postignut u poslednji čas. Hruščov je povukao rakete s Kube, Kenedi iz Turske, a izgleda da su se SAD obavezale da neće napasti Kubu.

Za mandata američkog predsednika Lindona B. Džonsona napetost je nastavljena, uprkos tome što je Kastro uputio pismo Džonsonu pozivajući na dijalog. Nije jasno da li je Džonson naredio da se „izda pasoš za tatu“, to jest da se u Boliviji ubije zarobljeni Če Gevara.

Kastro, koji je na vest o smrti Če Gevare pred milion ljudi u Havani tri sata govorio o njegovom revolucionarnom liku, 1970-ih i 1980-ih još je pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi i u Africi (Angola, Etiopija).

Posle neuspele invazije u Zalivu svinja 1962. Amerikanci su planirali još jednu neuspelu operaciju da se svrgne Ortsac (Kastro čitano unazad). Između 1960. i 1965, zabeleženo je inače takvih osam raznih planova, ali Fidel Alehandro Kastro Ruz Kompadre nadživeo je devet američkih predsednika.

Poznih 1960-ih i ranih 1970-ih posle otmica aviona i drugih incidenata pokazala se potreba za kakvom-takvom saradnjom dve zemlje, pa su od 1974. neki američki zvaničnici tu i tamo odlazili na Kubu. U mandatu Džimija Kartera SAD i Kuba su otvorile kancelarije za vezu u Havani i Vašingtonu, koje obavljaju najnužnije poslove (United States Interests Section u Havani je formalno deo diplomatske službe Švajcarske).

Karter je kao bivši predsednik posetio Kubu, što je bila prva poseta tog ranga Kubi posle 1928.

Godine 1980. nakon što je 10.000 Kubanaca provalilo u ambasadu Perua tražeći politički azil, Kastro je objavio da svako ko želi može da napusti Kubu. Oko 125.000 Kubanaca je tada otišlo u SAD, ali Kastro je bez saglasnosti američke vlade u tu masu azilanata uključio i političke osuđenike, ekonomske emigrante, duševne bolesnike i kriminalce, za tu priliku oslobođene iz kubanskih zatvora.

U januaru 1999, malo pre nego što će narediti bombardovanje Srbije, američki predsednik Bil Klinton je olabavio restrikcije za putovanje na Kubu. On se 2000. rukovao s Fidelom Kastrom u sedištu UN i nešto prozborio, po svedočenju Medlin Olbrajt, bez sadržaja. („No substance, as I understand it.“)

Odnosi su ponovo zategnuti tokom mandata Džordža Buša mlađeg, koji je, možda i zbog izbornog značaja Floride, na kojoj živi većina od dva miliona kubanskih emigranta, govorio: „Mi ne čekamo da se Kuba oslobodi, mi radimo na tome“, i poslao Kondolizu Rajs na sastanak Komisije za pomoć slobodnoj Kubi koja je formirana 2003.

Nakon što je Fidel Kastro 2008. objavio da se povlači i predaje vlast bratu Raulu, SAD su najavile da će zadržati embargo, a u Majamiju su svake nedelje prerano javljali da je Fidel Kastro umro.

POKUŠAJ OTVARANJA: Uz konstataciju da se poluvekovna politika izolacije Kube pokazala kao neuspešna, Obama, koji je navodno dobio polovinu glasova kubanskih Amerikanaca, veruje da će više postići pomažući Kubi da se otvori.

On je već ublažio neke sankcije, olakšao putovanje na Kubu tri generacije kubanskih Amerikanaca, liberalizovao je odredbe o telekomunikacijama koje treba da omoguće brže i lakše internet veze za Kubu, a zauzvrat je tražio da Kuba sprovede političke promene i unapredi zaštitu ljudskih prava. Za 45 dana možda će predložiti i da Kuba bude skinuta s američke liste zemalja koje podržavaju terorizam.

Obama pokušava da relaksira odnose s južnoameričkim državama u kojima postoji antiameričko antiimperijalističko raspoloženje, mada američka politička elita pokazuje da je frustrirana ne samo zbog Kube već i zbog izbora lidera koji nisu po američkom ukusu: u Nikaragvi, Venecueli, Ekvadoru, pa čak i u Panami, domaćinu samita.

„Poštujem Obamu, ali mu ne verujem“, izjavio je predsednik Venecuele Nikolas Maduro, koji je na samitu kritikovao američko imperijalističko uplitanje u poslove nezavisnih država i tvrdio da ima podatke (koje nije izneo) da američka ambasada u Karakasu priprema puč i atentat na njega.

Ipak, i on je rekao: „Mi nismo protiv SAD, mi smo antiimperijalisti. Ja obožavam Erika Kleptona i Džimija Hendriksa…“ Britanski „Gardijan“ konstatuje da je ta izjava bar delimično netačna: Clapton is British…

Obama je izbegao da se rukuje s Madurom, ili je bilo obrnuto, a glavna vest iz Paname ipak je glasila da su se Barak Obama i Raul Kastro složili da se ne slažu baš u svemu.

Nekada se to kod nas zvalo miroljubiva koegzistencija. Predsednica Brazila Dilma Rusef pozvana je da poseti Vašington, mada je njena poseta 2013. otkazana zbog toga što su Amerikanci prisluškivali njene komunikacije, i mada se kod kuće suočava s opozicionim demonstracijama, koje simpatišu američki mediji.

Neki od izveštaja sa tog samita nose naslov „Nova era u Americi“, ali novine, kao što se zna, često preteruju.