Ksenofobija na putu u Brisel

Sve doskora tradicionalna desnica u Evropi bila je marginalizovana. Partije koje su imale izražen nacionalistički ili antievropski, rasistički ili antisemitski prizvuk nisu bile politically correct, te su ih kako socijaldemokratske tako i konzervativne demohrišćanske vlade brižljivo držale podalje od vlasti. Predstavljanje tvrdih desničarskih ideja nije bilo prihvatljivo ni za veliku većinu medija. Desničarske partije su životarile negde na rubu političkih i društvenih zbivanja. Galama bi se digla tek kada bi tu i tamo neonacisti ili skinhedsi negde prebili Cigane ili Arape, zapalili dom za tamnopute izbeglice ili oskrnavili poneko jevrejsko groblje. Tada bi političari i mediji prekorno zavrištali, policija bi izvršila nekoliko racija, uhapsila ponekoga i to je uglavnom bilo sve što se tiče nastupa desnice u javnosti.

Stvari su se poslednjih godina drastično promenile. U mnogim evropskim zemljama tvrde desničarske partije izmilele su iz senke političke nekorektnosti na svetlost dana. U Austriji desno populistička Slobodarska partija „lošeg momka“ Jerga Hajdera deli vlast s konzervativnom Narodnom strankom. U italijanskoj vladi pored partije Forca Italija Silvija Berluskonija nalaze se postfašistička, desno-konzervativna, antievropska Nacionalna alijansa kao i separatistička Liga za sever Umberta Bosija koja bi Italiju najradije očistila od stranaca. U Portugalu su čak konzervativne socijaldemokrate obrazovale vladu s Narodnom strankom desnog populiste Paola Portasa, koji se pored ostalog zalaže za najoštrije zakone protiv imigranata.

Interesantna pojava je da sa ujedinjenjem Evrope očigledno sve više raste strah za očuvanje nacionalne čistote rodne grude. U Danskoj je desno-populistčka Narodna stranka Pia Kjergarda sa osvojenih 12 odsto glasova treća po snazi politička snaga. Desničari skoro ubijenog Pima Fortijna su sa 23 poslanička mandata u parlamentu drugi po snazi u Holandiji, kao i desno-populistička Stranka napretka Karla Hagena u Norveškoj. Narodna stranka Kristofa Blohera je u Švajcarskoj na izborima 1999. zahvaljujući parolama i kampanji protiv stranaca, Evropske unije i Ujedinjenih nacija postala najjača partija u zemlji. Trenutno je s jednim ministrom zastupljena u sedmočlanoj švajcarskoj vladi. U Francuskoj nacionalni su Front i Žan-Mari Le Pen već godinama jedna od perjanica evropske desnice.

Formula za uspeh desničarskih partija u Evropi je jednostavna: recesija je sve primetnija, standard opada, nezaposlenost raste; bilo je samo potrebno uperiti prstom na strance „koji oduzimaju radna mesta i hleb poštenim domaćim radnicima“ – što im navodno omogućavaju liberalne, socijaldemokratske vlasti – i uspeh je bio zagarantovan. Socijalno-populistčke parole pale su na plodno tlo, a ako bi se i omakla neka previše rasistička ili antisemitska opaska, ako bi neko, kao Hajder, i suviše revnosno branio „dobru politiku zapošljavanja u Hitlerovoj nacionalsocijalističkoj Nemčkoj“ – pa ko će još da traži dlaku u jajetu.

Austrija je paradni primer za to kako su jednoj desno-populističkoj, antievropskoj partiji, sa izrazitim programom protiv stranaca i čestim rasističkim i antisemitskim ispadima, širom otvorena vrata u salone evropskih vlada.

Hajderovi slobodarci su jačali iz godine u godinu. Kada se sadašnji austrijski kancelar Volfgang Šisel našao pred izborom da li da potpiše „pakt s đavolom“ i sruši višedecenijsku dominaciju socijaldemokrata ili da prihvati „veliku koaliciju“ u kojoj bi igrao podređenu ulogu, on se opredelio za Hajdera. U početku je Austrija u kojoj je Hajderu bilo omogućeno da participira u vlasti bila izložena velikom pritisku Evropske unije, glasni protesti su se čuli sa svih strana, u Briselu su najavljeni bojkot i izolacija Austrije iz evropskih tokova, međunarodne sankcije. A zatim se prašina slegla, prevladalo je mišljenje da, eto, volja birača u jednoj zemlji članici EU-a mora da se poštuje. Hajder i njegovi ministri su postali ravnopravni članovi velike evropske porodice.

Po sličnoj šemi i u drugim zemljama su doskora beznačajne desne partije došle na vlast. Nekoj demohrišćanskoj partiji bio bi potreban koalicioni partner kako bi mogla da obrazuje vladu bez levih snaga, a zajednička ksenofobija bila bi dovoljno čvrsta karika za obrazovanje vlasti.

Generalno, evropska socijaldemokratija gubi jedne izbore za drugima. Jednim delom zbog toga što je pod vlašću socijaldemokrata došlo do recesije i pada standarda, a drugim što je posle raspadanja istočnog bloka EU bila preplavljena imigrantima iz istočne Evrope, te je tradicionalno tolerantnija imigraciona politika evropske levice naišla na sve veće negodovanje birača. Toni Bler se doduše još drži u Engleskoj, a u Nemačkoj bi bilo pravo čudo da se kancelar Gerhard Šreder posle izbora na jesen ove godine održi na vlasti. Opet, uopšteno gledano, ugrožena evropska socijaldemokratija upala je u zamku. Da bi se prilagodila novim trendovima i dodvorila biračima, često bi napuštala izvorna načela socijaldemokratije: liberalnu, izrazito socijalnu politiku, „oporezivanje bogatih“, socijalnu pomoć za siromašne i toleranciju prema uplivu stranaca, visoke budžete za zbrinjavanje i asimilaciju imigranata. Naravno da levica desnicu nije mogla da pretekne sa desna i umesto da osvoji nove glasove, izgubila je delimično svoje tradicionalno biračko telo koje je razočarano počelo da glasa za Zelene ili Liberale. To je bilo kao kada se svojevremeno Slobodan Miloševic odrekao Radovana Karadžića i Republike Srpske, a Zoran Đinđić pragmatično, ali bezuspešno koketirao s Palama ne bi li izvornika nacionalizma pretekao s nacionalističke strane.

Nagli uspeh desničarskih partija zatekao ih je nespremne za savremene evropske integracione tokove. U početku antievropski nastrojena desnica morala je da prihvati ujedinjenje Evrope kao svršen čin i da pronađe način da ojača svoj uticaj i institucionalizuje ga u Briselu.

Hajder je shvatio da je jedino rešenje neka vrsta međunarodnog povezivanja evropske desnice po principu „desničari svih zemalja ujedinite se!“. Pre desetak dana Hajder je pozvao svoje „ksenofobične“ kolege iz Italije i Belgije u Austriju da razrade taktički plan.

Prvi pokušaj desničarskih poslanika u evropskom parlamentu posle izbora 1999. da pod vođstvom Le Pena obrazuju „tehničku frakciju nezavisnih kandidata“ propao je presudom evropskog suda u Luksemburgu 2001: Frakcija bez zajedničkog političkog programa prema poslovniku parlamenta nije dopuštena.

Sledeći izbori za evropski parlament održaće se 2004. godine, pa je desničarskim partijama ostalo malo vremena da se dogovore oko „minimalnog, zajedničkog političkog programa“ kako bi mogle da budu priznate kao frakcija. Za sada su u igri austrijski slobodarci, italijanska Liga za sever i belgijski Vlams blok, ali su vrata otvorena i za druge desničarske partije.

Za obrazovanje frakcije u evropskom parlamentu potrebno je najmanje 18 poslanika iz tri različite zemlje. Frakcije imaju mnoge prednosti u odnosu na nezavisne poslanike: dobijaju mnogo više novca i mogu mnogo lakše da utiču na odluke u parlamentu. Nezavisni poslanici, za razliku od poslanika frakcija, ne mogu da budu na čelu odbora i delegacija.

Pregovori oko toga koje će desničarske partije obrazovati zajedničku frakciju još traju. Predsednik Vlams bloka Frank Vanheke samouvereno je izjavio da desnica sigurno može da računa na dvadeset odsto poslanika u evropskom parlamentu posle sledećih izbora.

Postepeno instutucionalizovanje ksenofobije unutar Evropske unije nikako ne ide u prilog Srbiji, kojoj je preko potrebno pročišćenje od prethodne decenije. Eto još jednog dobrog izgovora da se niko na vlasti ne pozabavi gresima koji su pod vođstvom Miloševića počinjeni u ime ovog naroda.