Krvava kantri balada

Bilo je deset uveče po lokalnom vremenu u Las Vegasu. U glavnoj ulici, na čuvenom Stripu, upravo je počeo godišnji festival kantri muzike posvećen žetvi. Pevač i gitarista Džejson Aldeon bio je na glavnoj bini kad su se čuli prvi rafali; odmah je prekinuo s pesmom i pobegao iza scene. Većina ljudi u publici je prvo mislila da su u pitanju scenski efekti, a kad su shvatili da neko puca u njih, nisu imali gde da pobegnu, jer su bili stisnuti kao sardine u ograđenom delu ulice.

Policiji je trebalo vremena da utvrdi odakle dolaze rafali – bleštava svetla Vegasa i okolna buka otežavali su im posao, a rasipanje zvuka koji se odbijao o visoke zidove kazina i hotela stvaralo je utisak da pucača ima više. Na kraju se ispostavilo da je bio samo jedan, koji je pucao sa prozora sobe na trideset drugom spratu hotela Mandalej Bej. Bila je gotovo ponoć kada je specijalno opremljen policijski odred pokušao da provali u sobu, ali je pucač pucao kroz vrata i ranio jednog policajca u nogu. Kad su konačno ušli, zatekli su počinitelja mrtvog, navodno od sopstvene ruke. Sa sobom je odneo pedeset devet života, a ranio preko petsto. Moguće je da će taj broj tokom sledećih par dana porasti.

Las Vegas je te noći bio mračan i pust jer je proglašen policijski čas dok se policija nije uverila da je zločinac delovao sam. U prvi mah, svi su bili ubeđeni da je reč o terorističkom napadu: kao američka i svetska prestonica kocke, svakovrsnog bluda i greha, Vegas je primamljiva meta za sve verske fanatike, hrišćanske i islamske podjednako. Brzo se, međutim, ispostavilo da masakr nema veze ni sa religijom ni sa politikom, nego da je reč o nasumičnom pucanju u masu tipičnom za Ameriku. Takvih je događaja samo ove godine bilo preko hiljadu, a ovaj najnoviji izdvaja se samo po rekordnom broju žrtava.

PUŠKE I GITARE: Čovek čiji je leš, okružen gomilom pušaka, nađen u sobi hotela zvao se Stiven Padok, bio je belac, penzioner. Šezdesettrogodišnji Padok proveo je radni vek kao korporativni računovođa, ali je pametnim investicijama u nekretnine zaradio pozamašan novac i pre nekoliko godina se trajno nastanio u Nevadi. Živeo je u nekoj vrsti luksuznog staračkog doma u gradiću Meskitu blizu Vegasa, sa nevenčanom ženom po imenu Merilu Dandi, koja se u vreme masakra zatekla u Japanu. Komšije kažu da je delovao kao prijatan čovek, malo povučen, da je povremeno dolazio u lokalni klub na živu kantri muziku. U Meskitu, zapazili su novinari, nema gotovo ničega osim prodavnica oružja i, ko zna zašto, gitara. „Na istom mestu možete da kupite akustičnu gitaru od mahagonija za 175 dolara i poluautomatsku pušku ruger AR-226 za 749“, navodi londonski „Gardijan“.

U Padokovoj hotelskoj sobi nađeno je ukupno dvadeset tri komada oružja, ali samo jedan pištolj – sve ostalo su bile poluautomatske puške. Za razliku od automatskog oružja, čije je posedovanje strogo zabranjeno civilima, poluautomatsko oružje je u slobodnoj prodaji. Kako bi mušterijama ipak omogućili uživanje u rafalnoj paljbi, dovitljivi prodavci su izmislili spravicu na navijanje koja može da se montira na mehanizam okidača tako da daje efekte automatske paljbe. Izgleda da je Padok imao tu spravicu prikačenu na nekoliko svojih pušaka, a imao je i optičke nišane. Nije, uostalom, ni morao da nišani jer je skoro svaki metak ispaljen u zbijenu masu ispod hotelskog prozora završio u nečijem telu.

Padokov brat Erik, koji živi na drugom kraju Amerike, na Floridi, rekao je novinarima da je potpuno zaprepašćen onim što je Stiven uradio. „Nisu ga interesovale ni politika ni religija, a glavni hobi mu je bio poker u visoke sume. Znam da je imao nekoliko pušaka, ali se nije oduševljavao oružjem“, rekao je. I pored skupog hobija, nema znakova da je Padok bio u dugovima, niti da je imao neki drugi ozbiljan problem u životu. I pored toga što mu je otac (koga nikada nije upoznao i koji je davno umro u zatvoru) bio pljačkaš banaka, nijednom se nije sukobio sa zakonom. Stoga će motiv, bar kako stvari zasad stoje, ostati zagonetka.

SMRTONOSNI ZAREZ: Ako se ne zna motiv, zna se uzrok: to su mnogima neshvatljivi američki zakoni o posedovanju i nošenju oružja, koji dozvoljavaju gotovo svakom, uključujući osuđivana lica, mentalne bolesnike i decu, da lako i brzo dođu do vatrenog oružja. Ti zakoni, koji variraju od države do države, počivaju na nakaradnom tumačenju Drugog amandmana američkog Ustava, a taj amandman izvorno glasi: „Dobro regulisana milicija, koja je neophodna za očuvanje slobodne države, pravo ljudi da drže i nose oružje, ne smeju se kršiti.“ Ako vam ovo zvuči pomalo konfuzno, to je zato što jeste. Već više od dva veka vrhunski američki pravni umovi spore se oko interpretacije ovog kratkog teksta, a najsporniji su jedna reč i jedan zarez.

Reč „milicija“, koja će najpre zbuniti domaćeg čitaoca, u stvari nije sporna jer se odnosi na narodne straže koje su tokom rata za nezavisnost imale važnu ulogu u borbi protiv Engleza, pa su pisci amandmana očigledno želeli da se ta tradicija nastavi. Sporno je, međutim, šta su podrazumevali pod „državom“ – saveznu državu ili njene federalne jedinice. Američki Vrhovni sud je kroz nekoliko presuda podržao ovo drugo tumačenje, iz čega proizlazi da savezna vlada, Kongres i Senat ne treba da se bave kontrolom oružja u posedu građana, već je to stvar „slobodne države“.

Zarez koji odvaja prvi deo amandmana koji se odnosi na miliciju od drugog, u kome se govori o pravu na držanje i nošenje oružja, posebna je priča. Jedni tvrde da su te dve stvari povezane, što bi značilo da građani imaju pravo da nose oružje samo ukoliko su u sastavu „dobro regulisane milicije“. Za druge, koji su u većini, a kojima se priklonio i Vrhovni sud, zarez znači da su pisci amandmana gledali na to pravo kao na posebno, te stoga neprikosnoveno.

Kada se tome doda izuzetno moćan lobi Nacionalnog udruženja za puške (NRA) koji spaja proizvođače, prodavce i korisnike ličnog naoružanja, postaje jasno zašto nijedna savezna administracija (a mnoge su pokušavale) nije uspela da uvede kakvu-takvu kontrolu prodaje i sistem dozvola za nošenje oružja. Rezultat ovakvog pristupa je da je broj ljudi stradalih u masovnim pucnjavama u ovom veku odavno nadmašio broj poginulih u svim ratovima koje su Sjedinjene Države vodile od 1776. do danas.

PUŠKOM NA PUŠKU: NRA svoju odbranu opšte dostupnosti svakojakog oružja zasniva na dva slogana. Prvi kaže da „Oružje ne ubija ljude, nego ljudi ubijaju ljude“. To je u izvesnom smislu tačno, ali današnja tehnologija dozvoljava ljudima da ubijaju ljude sa dosad neviđenom efikasnošću, što se vidi iz broja žrtava u Vegasu.

Drugi omiljeni slogan je „Jedino što može da zaustavi naoružanog lošeg momka je naoružani dobar momak“, čime se stvara utisak da je posedovanje oružja najbolji način da se građani zaštite. Na festivalu u Vegasu je one noći bilo nešto preko dvadeset hiljada ljudi od kojih su ogromnu većinu nesumnjivo činili „dobri momci“. S obzirom na to da Nevada spada u najliberalnije države kad je reč o nošenju oružja, razumno je pretpostaviti i da su mnogi od njih bili naoružani. To nijednu od pedeset devet žrtava nije spasilo, ali proizvođači i prodavci oružja već trljaju ruke – posle svakog ovakvog masakra, narod hrli u prodavnice da se dodatno naoruža. Baš im je krenulo.