Kraj pušačkog Eldorada

„Da se niko ne usudi na sokaku pušiti ili s čibukom po sokaku hodati, ili pred kafanom Tominom, sproću crkve, pušiti, na bezčestije i nepočitanije crkve“, navodi se u zapovesti koju je davne 1824. potpisao Miloš Obrenović. Ova zapovest bila je prva zabrana pušenja na teritoriji Srbije, ali ne i na teritoriji Evrope. Još 1605. sultan Murat IV naredio je da se svako ko puši duvan, kazni probadanjem nosa, da bi nepunih trideset godina kasnije kaznu drastično povećao: za pušače je 1633. uvedena smrtna kazna! U isto vreme, u Rusiji su pušačima odsecani nosevi, a pušenje je (bez drakonskih kazni, istina) bilo zabranjeno i u Vatikanu. No, koliko god se nekadašnji evropski vladari borili protiv jednog od najraširenijih poroka, čini se da im nije uspelo: iako se iz godine u godinu smanjuje, broj pušača u Evropi i dalje je dovoljan da „uzdrma“ svaki pokušaj zabrane pušenja.

U skoro svim zemljama EU u kojima je drastično smanjena pušačka teritorija, pušači su, s manje ili više uspeha demonstrirali i zahtevali da im se priznaju elementarna ljudska prava, u koja ubrajaju nesmetano uživanje u nikotinu. Na nekim mestima, delimično su uspeli: ove godine, bugarski poslanici izglasali su olakšice na zabranu pušenja na javnim mestima, što je omogućilo vlasnicima manjih lokala da sami odluče da li će se u njima pušiti, dok su vlasnici većih ugostiteljskih objekata obavezni da obezbede odvojene prostorije za pušače i nepušače. Izmene zakona o zabrani pušenja tokom 2009. bili su prinuđeni da izglasaju češki parlament, kao i skupština Hrvatske, koja je na pragu ulaska u EU, ali nikako ne i na pragu slepog prihvatanja evropskih trendova. U Turskoj, u kojoj puši više od 70 odsto stanovnika, borba za pušenje i dalje traje: iako je u toj zemlji pušenje zabranjeno praktično svuda, sem na ulici, Ustavni sud Turske prihvatio je 4. jula 2010. inicijativu da preispita odluku o zabrani pušenja u čajdžinicama.

Jedan od najdužih sukoba između onih koji se zalažu za potpunu zabranu pušenja i onih koji su protiv tako restriktivnih rešenja, dogodio se u Bavarskoj. Ograničenja pušenja u Bavarskoj već godinama su među najoštrijim u Nemačkoj, pa samim tim i u EU. Zahvaljujući pritiscima ugostitelja i pušača, ona su bila donekle ublažena, pa je dozvoljeno pušenje u barovima većim od 75 metara kvadratnih, kao i pod šatrama u kojima se služi pivo na čuvenom Oktoberfestu. To, međutim, nije zadovoljilo stranku zelenih i socijaldemokrate, koji su izdejstvovali referendum o zabrani pušenja. Početkom ovog meseca, 61 odsto izašlih birača glasalo je za zabranu koja se odnosi na sve ugostiteljske objekte, pa i na šatre Oktoberfesta.

Usvajanjem Zakona o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu Srbija se pridružila većini evropskih država u kojima je pušenje na javnim mestima potpuno ili delimično zabranjeno. Zakonom koji je izglasan 5. maja 2010. zabranjeno je pušenje u javnom prevozu, na radnom mestu, „u svakom zatvorenom radnom i javnom prostoru“, kao i u „prostoru koji je funkcionalni deo prostora u kome se obavlja zdravstvena i socijalna zaštita, vaspitanje i obrazovanje, uključujući i dvorišni prostor, kao i otvoreni prostor za pozorišne, bioskopske i druge predstave“. U restoranima manjim od 80 kvadrata vlasnik odlučuje o zabrani pušenja, a u većim objektima dužan je da najmanje polovinu stolova, pultova i šankova rezerviše za nepušače. Istovremeno, Zakon nalaže da u posebnim prostorijama za pušače, ako one postoje, nije dozvoljeno služenje hrane i pića. Pošto je zakonodavac predvideo da se ugostiteljima i svima ostalima omogući 180 dana za prilagođavanje ovim pravilima, a taj rok još nije istekao, Srbija je i dalje Eldorado za pušače: navodno, silni svet iz Makedonije redovno prelazi granicu kako bi na još uvek „slobodnoj teritoriji“ uživao u pušačkim restoranima. U međuvremenu, Srbija je i dalje u vrhu svetskih lista po broju pušača: dnevno se u Srbiji popuši približno 74 miliona cigareta, a status pušača ima 33,6 odraslih građana i građanki. Vrlo je verovatno da će bar neki od njih krenuti tragom Bugara, Hrvata, Turaka ili Bavaraca, pokušavajući da ublaže zakonske odredbe. Za sada ćute. Biće da i ne slute šta im se tačno sprema.

Članak je objavljen u okviru projekta „Vrline života u porodici evropskih naroda“ koji finansira Evropska Unija kroz Medijski fond u okviru evropskih integracija. Objavljivanje članka je omogućeno uz finansijsku podršku Evropske Unije.

Sadržaj ovog članka je isključivo odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije.