Kraj jedne misterije

Svakom ljubitelju špijunskih romana i sličnog štiva koje se plete oko neke misterije poznato je to pomalo tugaljivo osećanje što je i poslednja kockica došla na svoje mesto, što su sve tajne izašle na videlo. Tako je donekle i sa iznenadnim okončanjem više od tri decenije duge zavere ćutanja oko identiteta „Dubokog grla“, najpoznatijeg „dobro obaveštenog anonimnog izvora“ koji je pomogao tada mladim novinarima „Vašington posta“ Robertu Vudvordu i Karlu Bernštajnu da razotkriju aferu Votergejt, koja je predsednika Niksona osudila na političku propast. Samo su četvorica znala ko je zagonetna ličnost koja se krije iza nadimka koji je do afere Votergejt isključivo budio asocijaciju na zvezdu istoimenog porno-filma.

Za duhoviti nadimak zaslužan je četvrti čuvar tajne, urednik „Vašington posta“ Ben Bredli, koji se klubu zaverenika pridružio nešto kasnije, jer ni sam u to vreme nije znao ko u potaji odaje važne informacije koje su tada mladim novinarima pomogle da na videlo iznesu umešanost Niksonove administracije u aferu. „Vašington post“ je za ovaj novinarski poduhvat dobio Pulicerovu nagradu, a novinari Vudvord i Bernštajn ovenčani su slavom posle knjige Svi predsednikovi ljudi po kojoj je snimljen istoimeni film sa Robertom Redfordom (Vudvord) i Dastinom Hofmanom (Bernštajn) u glavnim ulogama.

PRIZNANjE: Igru pogađanja odlučila je da okonča zagonetna osoba lično – Mark Felt (91), bivši visokorangirani obaveštajac FBI, koji već decenijama povučeno živi u Santa Rouzu u Kaliforniji. Da iz za sada nejasnih motiva bivši obaveštajac nije rešio da se razotkrije u časopisu „Veniti Fer“, Bernštajn i Vudvord bi to učinili tek nakon njegove smrti.

„Ja sam onaj koga su zvali ‘Duboko grlo’“, obelodanio je Felt preko svog advokata, autora teksta koji je Ameriku na trenutak torpedirao u prošlost, i ubrzo je slika starca pored ćerke na vratima svoje kuće u Kaliforniji obišla svet. Činjenica da je mitski lik danas dementni starac raspršila je romantične vizije koje su se u međuvremenu raširile, kako o obaveštajnom tako i o novinarskom zanatu koji su u izvesnom srodstvu. No, ako više i nema dileme oko identiteta misterioznog lika, na videlo isplivavaju mnoge druge nedoumice, pre svega vezane za motiv vremešnog agenta, ali i za to koliko je njegova uloga zapravo bila ključna u otkrivanju istine.

Američka javnost decenijama je tapkala u mraku u pokušajima da razotkrije identitet zagonetne ličnosti, i ti pokušaji pretočeni su u mnoštvo knjiga koje mogu da popune solidnu biblioteku. Zbog knjige proslavljenih novinara, a naročito filma, Duboko grlo je decenijama u svesti Amerikanaca prizivalo sliku tajanstvene osobe u mantilu koja na polumračnom parkingu u Vašingtonu, u oblaku duvanskog dima, saopštava tajne koje novinare gone da grozničavo istražuju tragove do konačnog cilja. Koliko se jako ova slika urezala u svest Amerikanaca vidi se i po tome što je ovaj lik inkarniran i u popularnoj televizijskoj seriji „Dosije X“ u vidu tajanstvenog čoveka sa cigaretom koji tu i tamo posećuje agenta Moldera koji za potrebe masovne kulture ne istražuje političke misterije, već onostrane pojave. Tako je ova mistična figura, preko Vašingtona do Holivuda, doprinela da se ispletu romantični mitovi koji su postali sastavni deo moderne američke mitologije. Novinarska profesija nikad nije uživala veći sjaj u Americi kao tada. Ben Bredli se u svojim memoarima 1995. čak zahvalio Niksonu što je nehotice omogućio njegovoj profesiji da zauzme mesto istinske sile. „Ima fantastične ironije u tome što je čovek koji je toliko prezirao novinare i koji ih nikada nije razumeo učinio toliko za ugled novinarske profesije, a naročito ‘Vašington posta’. U sopstvenom sumraku, on je novinarstvu omogućio da zablista.“

MODERNI MIT: S druge strane, mit koji provejava kroz aferu Votergejt, naročito potaknut nakon filma, podseća na mit o Davidu i Golijatu, o tome kako su se mladi novinari suprotstavili nepravdi, i pomognuti dobročiniteljem i gonjeni pravdoljubivošću odbranili američke vrednosti utkane u Ustav, da ni predsednik tako moćne države nije izvan i iznad zakona. Ne treba zaboraviti da je prljav veš koji je počeo da isplivava tokom raspleta afere Votergejt naveo Niksona da 1974. godine podnese ostavku, jer je bilo jasno da bi ga pravni proces primorao da funckiju napusti još ukaljanijeg ugleda. U procesu je osuđeno čak 40 službenika njegove administracije za krivokletstvo i slična krivična dela. Prema tome, u glavama građana vremenom je okoštala pojednostavljena verzija događaja – po kojoj su dvojica zagriženih novinara oterala sa vlasti jednog predsednika. Vudvord i Bernštajn za ovakav imidž najpre treba da zahvale Robertu Redfordu. U stvarnosti su mnogi novinari, tužioci i službenici doprineli da se kockice slože, ali samo su trojica znala čija je bila ruka vodilja.

Vremenom su razni novinari i autori do te mere puštali mašti na volju u pokušaju otkrivanja identiteta „Dubokog grla“ da su se pojavile najrazličitije spekulacije, od toga da je tajanstveni vodič Henri Kisindžer, tadašnji šef diplomatije, ili Aleksandar Hejg, Niksonov šef kabineta, do toga da „Duboko grlo“ ne postoji, i da je izmišljen za potrebe knjige i filma, da bi cela afera bila uzbudljivija. Većina ozbiljnijih analitičara polako je počela da veruje da se iza „Dubokog grla“ ne krije jedna, već niz različitih osoba, koje su malo po malo u svojim kontaktima sa novinarima dovele do raspleta afere. Što je, bez obzora na otkriće, u neku ruku i tačno, jer su se Bernštajn i Vudvord, sledeći tragove, oslanjali na više osoba i više izvora, kao što i priliči novinarskom poduhvatu ovolikog značaja. I drugi novinari sledili su svoje tragove, koji su, malo po malo, u krešendu primorali Niksona da se povuče.

DOBRO ZA PROFESIJU: Senzacionalno otkriće za profesiju stiglo je u pravi čas, u trenutku kada se protiv novinara nedeljnika „Tajm“ Meta Kupera i novinarke „Njujork tajmsa“ Džudit Miler vodi krivični postupak koji ih može odvesti i u zatvor, jer odbijaju da odaju poverljive izvore u vladi za svoja saznanja. Treba podsetiti da je i nedavni skandal zbog male vesti u „Njuzviku“ o tome da su zatvorski čuvari u Gvantanamu skrnavili Kuran pred muslimanskim zatvorenicima, nije samo zaoštrio tihi rat koji se trenutno u Americi vodi između administracije i liberalnih novinarskih krugova, već je naveo profesiju da preispita korišćenje anonimnih izvora, jer se vest temeljila na jednom takvom. Rat Amerike protiv terorizma ni izbliza nije okončan, pa raste pritisak i na profesiju da odustane od svetog pravila zaštite svojih izvora.

Bredli je iskoristio svoj ugled i priliku nakon dobrovoljnog obelodanjivanja identiteta „Dubokog grla“ da ovo pravilo uzme u zaštitu, a samim tim i dvoje ugroženih novinara, rekavši javno da „ovo iskustvo dokazuje da anonimni izvori, ukoliko se pravilno koriste mogu i te kako da budu od koristi za društvo“, a vlastima poručio da bi im bilo bolje „da dobro razmisle pre nego što novinare strpaju u zatvor“.

Nagađanja i kopanja po tome ko bi mogla biti tajanstvena ličnost vodila su i do samog Felta, jer je on u to vreme bio drugorangirani u FBI, ali je to uvek ubedljivo poricao. Vudvord i Bernštajn su se sa svoje strane u knjizi pobrinuli da dobrano zametnu tragove, tako da javnost nije znala ni od koje vladine institucije da počne potragu – pravosuđa, CIA, FBI, Bele kuće… Čak ni članovi njegove porodice do pre koju godinu nisu znali da žive pored ličnosti prilično važne za savremenu američku istoriju. Bez obzira na to, iznenadni izlazak na scenu tajanstvene ličnosti pokvario je zabavu, jer je razvejan jedan od poslednjih mitova moderne Amerike. To je kao da vam neko na pola romana Agate Kristi saopšti da je batler ubica, ili da se Supermen zapravo zove Klark Kent.