fotografije: ap
Na jednoj od onih masovnih godišnjih konferencija za medije neki novinar je pitao Vladimira Vladimiroviča Putina hoće li da se ženi ponovo. Ovaj je rekao: "Čekajte da prvo udam bivšu suprugu." Sličan odgovor možda sledi i na pitanje šta će raditi nakon isteka četvrt veka svoje vladavine 2024, dok se nakon smene na čelu vlade i najave promene ustava zapadom širi novi talas putinofobije. Pritom se valja podsetiti kako je u Rusiji zavladao predsednički sistem
U redovnom godišnjem obraćanju Federalnom sobranju (javnim ličnostima i vladajućoj eliti), predsednik Rusije Vladimir Putin je 15. januara inicirao izvesne promene ustava i političkog sistema. Taj predlog je razbuktao maštu mnogih zapadnih komentatora, analitičara i pandita, koji su zaključili da će se Putin 2024. zaista povući sa predsedničkog položaja, ali da će svakako zadržati vlast, jer „diktatori kao on s vlasti ne smeju da siđu“ („Njujork tajms“), jer je „zalepljen za tron“ („Volstrit džornal“) itd. Preko noći je još više porasla „paranoidna putinofrenzija“ (izraz novinara „Raša tudej“ Murata Gazdijeva). Suprotno ruskoj poslovici da se ne prodaje koža pre nego što se ustreli medved, od srede do petka se licitiralo gde bi sve Putin mogao otići kada siđe sa vlasti, a da pritom vlast zadrži.
Putin je na vlasti već dvadeset godina na osnovu Ustava Ruske Federacije iz 1993. čiji član 81 predviđa da predsednik može imati dva mandata zaredom i da posle toga može ponovo da se kandiduje.
U godini u kojoj je izglasan taj ustav, tenkovi Tamanske divizije pucali su po Belom domu, bivšem zdanju Vrhovnog saveta Ruske Federacije. Te događaje i dan-danas jedni opisuju kao „streljanje zakonitog parlamenta“ i gušenje „narodnog ustanka protiv pljačkaških reformi“, a drugi kao gušenje „komunističko-fašističkog puča“ i „spasavanje zemlje od povratka u totalitarnu prošlost“.
NA IVICI GRAĐANSKOG RATA
Sukob predsednika Borisa Jeljcina i Vrhovnog sovjeta izbio je u novembru 1991. kada su data izvanredna jednogodišnja ovlašćenja predsedniku Jeljcinu za formiranje vlade koja nije bila potčinjena Vrhovnom savetu Rusije (Sovjetu).
Time je uspostavljeno dvovlašće tokom koga je parlament pokušavao da zaustavi predsednika, a ovaj davao do znanja ko je hazjain. U januaru 1992. parlament se suprotstavio ekonomskim reformama i „šok terapiji“ vlade Jegora Gajdara, koje je naročito kritikovao predsednik Vrhovnog saveta i stručnjak za međunarodnu ekonomiju Ruslan Hazbulatov. U tom kontekstu pojačavao se i lični sukob između predsednika Borisa Jeljcina, Ruslana Hazbulatova i potpredsednika i general-majora avijacije Aleksandra Ruckoja. Jeljcin je 20. marta 1993. preko televizije objavio da uvodi režim „specijalne uprave“. Deputati odgovaraju simetrično: pripremaju impičment predsednika Jeljcina.
Prema sećanju bivšeg šefa službe bezbednosti predsednika Aleksandra Koržakova, Jeljcin komandantu Kremlja Mihailu Barsukovu predlaže da razradi plan za slučaj impičmenta, po kome će ukaz o raspuštanju Saveta biti u zatvorenom kovertu i ako impičment bude izglasan, iz kabine za prevodioce snažnim glasom treba ga pročitati. Ako deputati odbiju da poštuju volju predsednika, treba im isključiti svetlo, vodu, telefone i kanalizaciju. Ako se odluče na sedeće demonstracije u tami i hladnoći, predviđeno je „izdimljavanje“ iz zdanja. Kanistre sa hlorpikrinom (suzavcem) trebalo je da po komandi razliju oficiri koji su sednicu pratili na balkonima, podseća petrogradski list „Argumenti i fakti“.
Većine za impičment nije bilo, pa ni plan Barsukova nije realizovan, ali je za 25. april 1993. Savet zakazao referendum „da, ne – ne, da“ na kome je narod podržao Jeljcina, ali i glasao protiv reformi, protiv vanrednih predsedničkih izbora i za nove izbore za deputate. Jeljcin u tom trenutku organizuje ustavno savetovanje u kome učestvuje oko 800 ličnosti. Predlog novog ustava je prihvaćen i poslat u regione radi dobijanja saglasnosti, ali od toga ne biva ništa. Rusija klizi ivicom građanskog rata i taj nacrt ustava ostaje po strani.
Do jeseni Jeljcin odstranjuje sa dužnosti potpredsednika Aleksandra Ruckoja i dok je Ustavni sud o tome raspravljao, donosi ukaz broj 1400 o raspuštanju Vrhovnog saveta. Saznavši da će Jeljcin preko televizije objaviti ukaz o raspuštanju parlamenta, Hazbulatov saziva vanrednu sednicu rukovodstva Vrhovnog saveta. U Beli dom se unose sofe i posteljina. Deputati se spremaju za dugi boravak u zdanju. Nakon što je u 20 časova Jeljcin pročitao ukaz, Domu Saveta isključuju telefone, električnu energiju, vodu i kanalizaciju, a milicija i unutrašnja vojska okružuju zdanje.
Prezidijum Vrhovnog saveta 3. oktobra 1993. u 20.15 časova donosi odluku o smeni Jeljcina, a Ustavni sud je odmah zatim Jeljcinove postupke proglasio neustavnim, a dekret broj 1400 označio kao razlog za momentalno uklanjanje predsednika sa funkcije. Celu noć poslanici na hitnoj sednici koja je, sa kraćim prekidima, trajala devetnaest sati, diskutuju da bi na kraju glasali za prenošenje predsedničkih ovlašćenja na Ruckoja i nova imenovanja. Iz Kremlja i parlamenta stižu isključivi ukazi i naredbe.
Ka Belom domu se sliva masa građana. Oko deset sati noću policija je opkolila moskovsku gradsku većnicu. Garaža Vrhovnog saveta je blokirana. Telefoni su isključeni u parlamentarnom centru na Cvetnom bulevaru.
GRANATIRANJE PARLAMENTA
Na ulicama Moskve zvižde meci. Na Sadovom koljcu gore gume. S moskovske većnice puca mitraljez. Na Arbatu demonstracije. Pojavljuju se snajperisti. Priča se da su u prestonicu stigli „avganistanci“. U Moskvu su pristizali naoružani borci iz Pridnestrovlja i članovi „Ruskog nacionalnog jedinstva“. U Vrhovnom savetu deli se oružje. Ruckoj objavljuje pohod na TV „Ostankino“, koji predvodi general Albert Mašakov. „Ostankino“ drži 460 pripadnika unutrašnje vojske lojalnih Jeljcinu, uključujući elitni odred „Vitez“. Tamo gine 46 ljudi, a 127 biva ranjeno.
Posle bitke za „Ostankino“ Jeljcin proglašava vanredno stanje. U kabinetu generala Pavela Gračova zaseda Savet bezbednosti kome predsedava Viktor Černomirdin i postavlja pitanje: „Šta ćemo raditi?“. Umesto odgovora zavladala je tišina. Tada se čuo predlog da se puca u Beli dom, ali ne po višim spratovima, već po nižim, sa fudbalskog terena. Vojska donosi odgovarajuću municiju. Kada se zapucalo, Ruckoj preko radija „Eho Moskve“ poziva avijaciju da bombarduje Kremlj.
U knjizi Zapisi predsednika Boris Jeljcin piše da 4. oktobra specijalne jedinice „Alfa“ i „Vimpel“ odbijaju da izvrše naredbu o jurišu na Beli dom sve dok iz nepoznatog snajpera nije bio ubijen mlađi poručnik Sergejev. Specijalci su potom zauzeli zdanje i izvezli sve deputate, a Ruckoja, Hazbulatova i njihove saradnike odveli u Lefortovski istražni zatvor. „Avganistanci“ nekuda nestaju.
IZBORI, AMNESTIJA I USTAVNA OVLAŠĆENJA
Nepunih mesec i po posle krvavih događaja, 12. decembra 1993. godine održan je referendum za usvajanje novog ustava. Istog dana održani su izbori za poslanike u državnoj Dumi i Savetu Federacije. Većina čelnika Vrhovnog saveta i deputati koji su bili u Belom domu tokom napada, osim onih koji su bili u zatvoru Lefortovsko, našli su svoje mesto u aktuelnoj politici, nauci, biznisu i u državnoj službi. Novoizabrani parlament je u februaru 1994. usvojio sveopštu amnestiju.
Kad je Jeljcin 2007. umro, Ruckoj je na sahrani rekao kako se nada da je on pri kraju života shvatio šta se desilo 1993. Tvrdi da on nije ustao protiv njega, već protiv ljudi koji su tada okruživali Jeljcina, a koje je posle izvesnog vremena sve otpustio: Gajdara, Burbulisa, Poltoranina… potom i Koržakova, piše list „Argumenti i fakti“.
Ruslan Hazbulatov se nikada nije sasvim pomirio sa porazom iz 1993. “ Morali smo da pobedimo, ali trebalo je da budemo oprezniji sa glupim saveznicima, nego sa pametnim protivnicima… Ko je terao Ruckoja da juriša na ‘Ostankino’ i da time Jeljcinu odreši ruke za odmazdu?“
Posledica tog poraza je, prema Hazbulatovu, ustav kojim je sva vlast data predsedniku, neke slučajno zaboravljene mrvice vlasti vladi, a parlamentu oduzeta sva moć.
DUMA I VLADA
Tu i tamo ima prebrzih zaključaka da Putinov predlog predstavlja „beskrvnu revoluciju“, prelazak s hiperpredsedničkog na parlamentarni politički sistem. Sam Putin je, međutim, naglasio da Rusija zbog svoje složenosti treba da zadrži predsednički sistem – uz neke bitne korekcije.
Putin, na primer, ustavnom inicijativom predlaže da se prošire ovlašćenja Federalnog saveta. U tom gornjem domu ruskog parlamenta predstavljeni su interesi 85 federalnih subjekata Rusije (22 republike, 46 oblasti, 9 regija, tri federalna grada, četiri autonomna okruga, jedne autonomne oblasti). Po dva su senatora iz svake federalne jedinice, jednog delegira lokalni parlament, a drugog gubernator. Predsednica Federalnog saveta Valentina Ivanovna Matvijenko je treća na listi onih koji bi mogli preuzeti dužnost šefa države za slučaj da je predsednik onemogućen da obavlja dužnost.
Prema Putinovom predlogu, predsednik Rusije će morati da se konsultuje sa gornjim domom o imenovanjima tzv. silovika, funkcionera u oblasti bezbednosti. Osim toga, senatori će moći da otpuste sudije sada ojačanog Ustavnog i Vrhovnog suda u slučaju kada je diskreditovana njihova čast i dostojanstvo, biće konsultovani oko izbora tužilaca kako bi oni postali nezavisniji od regionalnih vlasti itd.
Najbitnija najavljena promena tiče se prenošenja ovlašćenja predsednika u korist parlamenta kada je u pitanju izbor premijera i ministara. Do sada ih je postavljao i smenjivao isključivo predsednik. Duma je samo potvrđivala predsednikov izbor, a ako bi tri puta odbila da to učini, bila bi raspuštena. Predsednik ubuduće ne bi mogao da blokira izbor premijera vlade u parlamentu, već bi taj izbor samo potvrđivao, ali bi zadržao pravo da smeni premijera ili ministre u slučaju da oni krše zakon ili loše obavljaju svoju dužnost. Ovlašćenja Dume su povećana, a ovlašćenja vlade nisu. U Rusiji neće biti „kancelara“, piše „Komersant“.
Šef stručnog saveta Ekspertskog instituta za socijalna istraživanja Gleb Kuznjecov ocenjuje da u novom sistemu neće postojati telo sa „superovlašćenjima“ kakva je do sada imao predsednik, ali da Putinovom inicijativom ovlaštenja predsednika ipak nisu mnogo smanjena.
DISTANCIRANJE OD SOVJETSKE PRAKSE
Na svečanosti sećanja na bitku za Lenjigrad 18. januara predsedniku Rusije Vladimiru Putinu obratio se jedan od ratnih veterana Anatolij Klimov sa molbom da izmeni ili poboljša odredbu o ograničavanju mandata predsednika na dva mandata zaredom tako da bi odluku o prekidu ili produženju delatnosti predsednika doneo narod. Tu molbu veterana koja defakto znači usvajanje doživotnog mandata, Putin, koga prema poslednjim merenjima podržava 68 odsto, a osporava 31 odsto birača, protumačio je kao kompliment i znak zabrinutosti mnogih ljudi za spoljnu i unutrašnju stabilnost Rusije. Ipak je ponovio da bi bilo loše vratiti se u situaciju iz osamdesetih godina prošlog veka kada su državni rukovodioci do konca svojih dana ostajali na vlasti a da pre odlaska nisu obezbeđivali transformaciju sistema.
To nije prvo njegovo distanciranje od sovjetske prakse doživotnog vladanja.
Hoće li Putin opet iznenaditi kritičare tako što će uraditi ono što je najavio?
On namerava da živi, ali ne i da umre na vlasti, konstatuje „Komersant“.
Ruslan Hazbulatov, koji je početkom devedesetih godina kao predsednik Vrhovnog saveta bio aktivni učesnik u izradi nacrta Ustava Ruske Federacije, a sada je šef Odeljenja za svetsku ekonomiju Ruskog ekonomskog univerziteta Plehanov, skeptičan je. U anketi „Komersanta“ on kaže: „Nažalost, pokazalo se da je naš parlamentarni sistem kratkotrajan, za razliku od većine razvijenih zemalja sveta…
Naravno, Rusiji je potreban i punopravni parlament koji bi obuzdao neobuzdane impulse izvršne vlasti, kontrolisao ih i ispravio. Tela lokalne uprave su likvidirana širom zemlje, a sva su poverena gubernatorima koje su imenovali zvaničnici. Ako u zemlji ne postoji razvijeni parlamentarni sistem, ne postoji puna kontrola nad postupcima zvaničnika, onda dolazi do zagušenja u krađi i korupciji, o čemu je šef Računske komore Aleksej Kudrin tek meko izveštavao predsednika. Otuda nizak životni standard, nezadovoljstvo građana. Sa moje tačke gledišta, predsednik ne treba samo da predlaže palijativne mere, već da inicira postepeni razvoj nove verzije Ustava umesto Jeljcinovog nacrta usvojenog u zamenu za verziju glavnog dokumenta ‘streljanog’ 1993. godine, na kome smo radili više od tri godine…“
Često je prebrzo zaključivano kako bi Putin po isteku mandata možda mogao da dođe na čelo Državnog saveta jer je predložio da se ta institucija ojača i da dobije ustavni status pošto nije pomenuta u sadašnjem Ustavu.
Državni savet Ruske Federacije do sada je bio savetodavno-konsultativni skup 85 regionalnih lidera, šefova izvršne vlasti svih regija, izaslanika, rukovodstva Državne dume i Saveta Federacije, kao i bivših guvernera koje imenuje predsednik.
U ruskom predsedničkom sistemu to telo je postojalo od 1991. do 1993. godine i obnovljeno u septembru 2000. godine predsedničkim dekretom. Značaj je imao tokom 2018. godine kada se razgovaralo o novim nacionalnim projektima, tokom kojih je igralo ulogu protivnika vlade. Prema nekim procenama, uloga konstitutivnih entiteta Ruske Federacije će se povećati.
Petrogradski „Komersant“ u tom kontekstu podseća da Državni savet u kome sede guverneri ne može postati nova verzija sovjetskog politbiroa, najvišeg upravljačkog tela u zemlji. Politbiro je činio uzak krug lidera koji mogu da stanu za jedan sto. Državni savet se sastoji od 85 guvernera – previše za stvarno određivanje politike zemlje.
Pored toga, guverneri su uglavnom locirani u svojim regionima i retko mogu dolaziti u Moskvu, a Državni savet se sastaje samo nekoliko puta godišnje.
Može se uvesti funkcija predsednika Državnog saveta, koji će biti jedan od najviših zvaničnika zemlje, ali on neće biti poput sovjetskog generalnog sekretara.
Ako se najavljene ustavne promene sprovedu pre redovnih izbora za Dumu 2021, Putin će nova rešenja moći i sam da primeni. Za sada izgleda da je on započeo izbornu kampanju. Najavu ustavnih promena sledila je ostavka premijera Dmitrija Medvedeva i vlade. Za novog premijera izabrao je dosadašnjeg uspešnog poreznika, široj javnosti malo poznatog Mihajla Mišustina (1966), koji se razume u pare i elektroniku, igra hokej i svira klavir.
Naložio mu je da sprovodi oko šest milijardi dolara godišnje težak poseban socijalni program (pomoć siromašnima, takozvani materinski kapital, besplatni topli obroci za sve učenike od 1. do 4. razreda osnovne škole, mere za podsticanje nataliteta).
Dramatično je podsećao na to da je 1999. u Rusiji odnos broja žena i novorođene dece bio 1:1,16, što je nepovoljnije nego 1943. za vreme Velikog otadžbinskog rata, kada je taj odnos bio 1: 1,3. Stope nataliteta su u međuvremenu porasle do 1,7 da bi ponovo počele da padaju verovatno kao eho demografskog kolapsa devedesetih godina.
Nakon sprovođenja nepopularne penzione reforme rejting Medvedeva je bio veoma nizak. U decembru 2019. godine njega je podržavalo samo 38 odsto ispitanika, a procenat onih koji ga osporavaju popeo se čak na 61. U februaru 2007. godine Medvedeva je podržavalo 54 odsto anketiranih, a protiv njega je bilo 33 odsto.
Neki su zaključili da je Medvedev žrtveno jagnje, neki da je izveden na rezervnu klupu radi „ispiranja“. Ta „rezervna klupa“ je, međutim, na veoma osetljivom mestu. Putin ga je postavio na mesto potpredsednika saveta bezbednosti kome predsedava predsednik Rusije. Putin je 1999. godine pre nego što ga je Jeljcin izabrao za naslednika bio sekretar tog tela, koje okuplja najvažnije državne funkcionere (predsednik, premijer, ministri sile, ministar spoljnih poslova…).
Često je pominjano da je Narazbajev u Kazahstanu nakon odlaska sa predsedničke funkcije zadržao kontrolu predsedavanjem u kazahstanskom Savetu bezbednosti i sa funkcije šefa vladajuće partije i kao nosilac specijalne funkcije vođe nacije – elbasi. To mesto se takođe pominje kao moguća sledeća Putinova stanica, ali je pitanje da li u njemu moć izabranog predsednika može da bude manja od moći bivšeg predsednika. Medvedev je ostao na čelu Jedinstvene Rusije koja je u novembru 2019. godine istakla cilj da na izborima osvoji kvalifikovanu većinu.
Od 52 političke partije registrovane u Rusiji, bez prikupljanja potpisa na izborima može učestvovati onih 13 koje su na prethodnim izborima dobile po najmanje tri odsto glasova. Ako bi ponovila svoje najbolje rezultate sa prethodnih izbora, Jedinstvena Rusija bi mogla da računa na 51,42 odsto glasova (po nekim drugim analizama oko 45 odsto).
Prema publikaciji „Dug put u Dumu“, u parlament bi mogle da uđu: Komunistička partija Ruske Federacije (18,02 odsto); Liberalno-demokratska partija Rusije (12,53 odsto); Pravedna Rusija (7,68 odsto), Komunisti Rusije (4,35 odsto), Ruska partija penzionera za socijalnu pravdu (4,01 odsto) Patrioti Rusije (3,92 odsto) i Komunistička partija socijalne pravde (3,85 odsto). Sa 2,93 odsto partija Jabloko bi ostala ispod crte…
Predsednički izbori u Hrvatskoj zakazani su za 29. decembar, a sve su prilike da će Zoranu Milanovićevu glavni protivnik biti Dragan Primorac, kandidat kog je podržao vladajući HDZ. Da li iko može da stane na put najpopularnijem političaru u Hrvatskoj u pokušaju da obezbedi novi predsednički mandat
Trenutno je oko 15 odsto danske teritorije je pod šumom, tačnije 640.835 hektara. Ali uz najavljene planove, koji čekaju formalno odobrenje parlamenta, ove brojke bi mogle znatno da porastu
Dugo je Socijaldemokratska partija Nemačke (SPD) raspravljala o tome ko bi bio bolji kandidat za kancelara: Olaf Šolc ili ministar odbrane Boris Pistorijus. Sada je Pistorijus objavio da ne želi da bude kandidat
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
