Ko stanuje, vredi

Za „Vreme“ iz Bona

„Dolazi li to socijalizam?“, zapitao se jedan nemački list ovog aprila. Naime, u Berlinu je pokrenuta peticija da grad-pokrajina prisilno otkupi stanove od firmi koje poseduju i izdaju više od 3000 stambenih jedinica pa da te stanove izdaje povoljno. Za nemačke prilike zvuči kao kafanska ideja hipsterske levice, čija je Berlin nezvanična svetska prestonica. A zapravo je u pitanju pokazatelj da je prekardašilo.

U poslednjih deset godina se glavni grad od eldorada jeftinog i ludog života pretvorio u džentrifikovanu mašinu za pravljenje para u koju se godišnje doseli 50.000 ljudi. A više ljudi znači rast potražnje, a rast potražnje slobodna ruka tržišta pretače u rast cena i masne profite. Za samo jednu deceniju stanarine su u proseku udvostručene.

Priča je stara, tabori podeljeni na „zle kapitaliste“ i „komunjare“, ali je vic u tome što je velika većina građana na strani ovih drugih – naposletku, svako mora negde živeti, a to negde je u Berlinu u 85 odsto slučajeva iznajmljeni krov nad glavom.

Inicijativa cilja gigantske stanodavce poput firme Dojče vonen koja poseduje 164.000 stanova, od toga 70 odsto u Berlinu. Ukupno je 250.000 berlinskih stanova u rukama tako velikih kompanija.

„Oni su glavni uzročnik što kirije u Berlinu tako mnogo rastu“, rekao je pokretač inicijative Ruzbeh Taheri. „Koncerni rade sve moguće da podignu stanarine i ne reaguju ni na proteste društva ni na ponude političara za razgovor. Zato smo mislili – ako ni na šta ne reaguju, moraće da se nađe radikalno rešenje.“

Taherijevo radikalno rešenje koštalo bi već zaduženi grad između sedam i trideset milijardi evra. Pare bi, kaže on, došle iz kredita koji bi Berlin vraćao od stanarina.

Oni koji su i dalje mislili da je sve to kafanska ideja hipsterske levice otreznili su se najkasnije kada su pravna služba nemačkog Bundestaga i eksperti berlinskog Senata dali mišljenje da je socijalizacija stanova u privatnom vlasništvu i te kako moguća i u skladu sa nemačkim Osnovnim zakonom. Štaviše, moguće je da lokalna samouprava otkupi stan po znatno nižoj ceni od tržišne.

„Kako se manjkav stambeni prostor može pravedno podeliti? Ili, patetično: kome pripada grad? To je možda najvažnije socijalno pitanje ovog vremena“, piše magazin „Štern“ koji se nikako ne može ubrojati u levičarske časopise. Ključna reč je ovde „podeliti“ – to već zvuči kao planska privreda. Kao da je svima jasno da tržište ne radi, to jest da radi na način koji vodi raslojavanju gradova, proterivanju sirotinje i eksploziji nezadovoljstva.

Kako se došlo dotle da i lider nemačkih Zelenih Robert Habek, čovek koji vodi, prema trenutnim anketama, najjaču stranku u zemlji i mogao bi postati kancelar, kaže da se mora ići na socijalizaciju ukoliko druge mere ne pomognu? Zašto se u poslednjih godinu dana množe novinski napisi u kojima se stanarine nazivaju „tempiranom socijalnom bombom“?

SVI OSEĆAJU CENU TLA

Više od polovine stanovnika Nemačke živi pod kirijom, to je daleko najveći procenat u Evropi. Kirije su otišle u nebesa – Berlin tu čak nije ni u prvih pet.

U Minhenu je prosečna cena kvadrata za iznajmljivanje skoro 18 evra – i to ne u najboljim kvartovima, već u celom gradu. Dakle, stan od sto kvadrata dođe 1800 evra bez režija. Slede Frankfurt sa 14 evra po kvadratu, Štutgart sa 13,5 i onda gradovi u kojima je kvadrat oko 12 evra: Frajburg, Majnc, Ingolštat, Hamburg, Berlin, Hajdelberg, Vizbaden…

Gvozdeno pravilo glasi da jedno domaćinstvo, ukoliko želi da živi pristojno, ne sme izdvajati više od trećine zarade za troškove stanovanja. Studija Fondacije „Hans Bekler“ je pokazala da u velikim gradovima 40 odsto domaćinstava daje više od te sume. Čak 1,3 miliona domaćinstava u Nemačkoj oterano je u siromaštvo jer im nakon plaćanja kirije ostaje manje novca nego da primaju socijalnu pomoć.

Jedan od razloga za bum kirija je očit – građevinsko zemljište je ograničeni resurs. Stari je vic nemačkih agenata za nekretnine da kod kupovine stana ili kuće treba voditi računa samo o tri stvari: lokaciji, lokaciji i lokaciji. Godišnje se samo iz vrednosti tla izvuče profita u vrednosti od 150 milijardi evra, računa Dirk Ler sa Univerziteta u Triru. „Nijedan vlasnik nije stvorio vrednost tla na kojem se nalazi nekretnina“, rekao je on za DW.

Cena zemljišta na najtraženijim lokacijama čini 70 odsto cene nekretnine. Stručnjaci tvrde da se sada ni privatnicima ne isplati da grade spartanske stanove koje bi jeftino iznajmljivali – tako niču čitavi kvartovi zabranjeni za sirotinju, u kojima i srednja klasa stenje pod pritiskom kirija.

Prema podacima iz prošle godine, u Nemačkoj ima čak 600.000 neupotrebljenih građevinskih dozvola – zemljište je prvoklasna roba za špekulante koji, ne radeći baš ništa, čekaju da cene još skoče. Tako, dok okolo traje klanica za pronalaženje koliko-toliko povoljnog stana, usred metropola poput Minhena zvrje prazne parcele. Gradska uprava Ulma je tako nešto već sprečila – sve zemljište je u vlasništvu grada, a ko ga otkupi mora da gradi i ne sme da prodaje zemljište.

Drugi razlog je kolaps javne stanogradnje. Od devedesetih se verovalo da se Nemačka demografski smanjuje, to je još bila era Helmuta Kola kada su demohrišćani bili čvrsto rešeni da zemlja ne sme postati useljenička poput npr. Kanade. Upravo su ovih dana napustili ovu zabludu i Nemačka je dobila prvi „useljenički zakon“ u istoriji koji stupa na snagu sledeće godine.

No zabluda je imala cenu. Državni i gradski stanovi su masovno prodavani privatnim firmama, danas u zemlji ima svega 1,1 milion socijalnih stanova. Procene kažu da fali dva miliona stambenih jedinica. Četvrta vlada Angele Merkel koja nekim čudom još uvek traje obavezala se na gradnju stotina hiljada socijalnih stanova, a još je u prošlom izdanju takozvane Velike koalicije demohrišćana i socijaldemokrata dogovorena „kočnica za kirije“.

Ukratko, stan sme da bude najviše deset odsto skuplji od „uobičajene cene u kvartu“. Ali kako je sve u Velikoj koaliciji postalo truli kompromis gde dve nekada divovske, a danas sve manje partije ne žele da popuste jedna drugoj, tako beše i ovde. Od te „kočnice“ je izuzeta novogradnja, kao i stanovi koji su već bili skuplji ili ih vlasnik opsežno renovira – to je inače zgodan izgovor da kućevlasnik izbaci stanara kako bi ugradio đakuzi ili tako nešto i drastično digao cenu.

Vladajuća koalicija u gradu Berlinu je, međutim, levlja – socijaldemokrate, Zeleni i Levica – pa je ove sedmice dogovorila ozbiljniju „kočnicu“. U narednih pet godina, osim novogradnje, cene kirija ne smeju da rastu uopšte preko stope inflacije.

„Obavezno podignite kirije“, pozvalo je zato jedno udruženje stanodavaca svoje članove da preduhitri berlinski Senat. „Kirije će biti zamrznute bez obzira koliko su visoke ili niske. Time Senat kažnjava pre svega stanodavce koji u prošlosti nisu iscrpli sve mogućnosti za povećanje stanarina“, piše u saopštenju.

Gradonačelnik Mihael Miler (SPD) imao je odgovor: „Kao što većina stanodavaca dela odgovorno, i Senat mora da reaguje na to što mnogi Berlinci sa normalnim prihodima jedva još mogu da plaćaju kiriju.“

DŽENTRIFIKUJ ME NEŽNO

Kuda sve to vodi? Kada negde stanarine ištu dublji džep, negde drugde nužno nastaju četvrti siromašnih. To se zove džentrifikacija, o kojoj bi autor ovog teksta mogao da napiše putopis kroz Bon gde je skućen (pod kirijom). Krenulo bi se, recimo, od Zidštata ili Popelsdorfa gde u bio-pekarama zemičke od integralnog brašna koštaju dva evra po komadu, pa bi se stiglo do ružnih četvrtastih zgrada Melema ili Mufendorfa gde sa svake treće terase štrči satelitska antena, a ulicama idu potpuno zabrađene žene.

Berlinski Naučni centar za socijalna istraživanja je na osnovu desetogodišnje studije (poslednji analizirani rezultati su iz 2014, što znači da je situacija do danas još gora) utvrdio da su stanovnici Nemačke sve više razdvojeni po kvartovima na bogatije i siromašne, ali i na mlađe i starije.

U čak 36 velikih gradova naći će se četvrti u kojima više od polovine dece živi u porodicama koje primaju socijalnu pomoć u jednoj zemlji gde je nezaposlenost ispod pet odsto! U takvim „lošijim“ kvartovima imućniji svet će pre ostati da živi ako ima – privatne škole za njihovu decu. Segregacija od malih nogu ili kako bi to rekli autori studije: „Ideal socijalno pomešane sredine je odavno ustupio mesto konceptu nalaženja jeftinog stambenog prostora.“

Naprosto, politika je otkrila ovu temu jer je morala da je otkrije – doteralo je cara do duvara. Važne su biračke grupe penzioneri, porodice sa malom decom, sredovečni muškarci, prekarni radnici ili vozači automobila… ali stanari su najvažniji jer svi stanuju, uglavnom pod kirijom, a nema tog izdatka, poreza ili dažbine koji toliko utiču na standard ili čak mesto života kao što su to stanarine.

Mejnstrim politika je stešnjena između Zelenih i desničarske Alternative za Nemačku i više ne sme da se opire cajtgajstu ako hoće da preživi.

Ipak, angažovani građani su rešili da ne čekaju to prosvetljenje u Bundestagu i Kancleramtu. Organizatori peticije za socijalizaciju stanova u Berlinu predali su već 77.000 potpisa, daleko više od 20.000 neophodnih za pokretanje referendumske inicijative. Možda uskoro hipsterski levičari u Berlin donesu dašak pravog socijalizma.