Ko sa kime i protiv koga

Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj. Ili, prijatelj mog neprijatelja je moj neprijatelj. Ili pak, prijatelj mog prijatelja je i moj prijatelj. Ili već tako nešto. Otkako je turska armija prošlog petka uz likovanje Vašingtona počela da bombarduje snage Islamske države (ID) u susednoj Siriji, a usput i položaje mrske joj Radničke partije Kurdistana (PKK) na severu Iraka, koja se takođe bori protiv ID-a i zbog toga uživa podršku Sjedinjenih Američkih Država, stvari u ionako haotičnom delu sveta su se dodatno iskomplikovale. Zvanično obrazloženje Ankare za bombardovanje kurdskih položaja bilo je da je navodno PKK odgovoran za ubistvo dvojice turskih policajaca.

Konačnom ulasku Turske u rat protiv ID-a prethodio je telefonski razgovor između predsednika SAD Baraka Obame i njegovog turskog kolege Redžepa Tajipa Erdogana prošle srede 22. jula. Obama je prvo izrazio saučešće „američkog naroda“ zbog terorističkog napada u Suruku na jugozapadu Anatolije, prilikom koga je bombaš samoubica ubio 32 ljudi, prevashodno kurdske nacionalnosti, a za koje je ID preuzeo odgovornost. Zatim je potvrdio „produbljivanje saradnje“ SAD i Turske u borbi protiv terorističke grupacije Islamska država. „SAD i Turska stoje ruku podruku“ u borbi protiv ID-a, saopštila je Bela kuća. Sve je predstavljeno kao novo poglavlje u američko-turskim odnosima, koji su zahladneli posle krvavo ugušenih protesta u parku Gezi u Istanbulu 2013. godine.

Prošlog vikenda najvažnije američke novine kao „Njujork tajms“, „Vašington post“ i „Volstrit džornal“ prenele su dogovoreni plan Vašingtona i Ankare kao game changer, nešto što bi trebalo da promeni odnos snaga u borbi protiv ID-a.

Plan predviđa da se zajedničkim vojnim akcijama stvori 90 kilometara dugačka tampon-zona na istoku tursko-sirijske granice oslobođena od ID-a, koja bi bila utočište za sirijske izbeglice. Ta zona bi doprinela stabilnosti pogranične oblasti, jer je, prema američkim izvorima, reč o poslednjem poroznom delu granice preko koga ID obezbeđuje logistiku za svoje borce. Dve trećine granice već kontrolišu kurdski borci, to jest granica je u rukama „prijateljski nastrojenih“ snaga, kako je to rekao Obamin opunomoćenik za pitanja ID general Džon Alen.

Tursku su saveznici dugo optuživali da toleriše Islamsku državu, bilo je čak prebacivanja da je snabdeva oružjem. Ulazak Turske u borbu protiv ID-a okarakterisan je kao prekretnica do sada frustrirajuće neuspešne strategije Baraka Obame. To što turske snage usput bombarduju i Kurde, koji su se do sada na terenu jedini uspešno suprotstavljali ID-u, nije bio deo dogovora, bar ne onog poznatog javnosti.

RIZIČNO SAVEZNIŠTVO: Nemački nedeljnik „Špigel“ piše o „rizičnom savezništvu“ Obame sa Erdoganom. Na prvi pogled ulazak Turske u međunarodnu koaliciju koja se bori protiv ID-a konačno bi trebalo da stvari pomeri sa mrtve tačke. Na drugi, međutim, SAD i Turska delimično imaju sasvim suprotstavljene interese. Agenda Vašingtona je jasna: hitno joj treba pojačanje u borbi protiv ID-a. Ali Ankara se istovremeno bori na više ispreplitanih frontova: protiv Islamske države, protiv sirijskog predsednika Bašara al Asada i protiv Radničke partije Kurdistana, koja se pak na severu Sirije bori protiv ID-a i koja bi mogla da bude gubitnik nove konstelacije savezništava.

Obama se upustio u savezništvo, piše „Špigel“, u kome se jedva razaznaje ko je kome prijatelj, a ko kome neprijatelj. Preti mu da ga Erdogan instrumentalizuje za svoju kampanju protiv Kurda i da tako SAD uvuče mnogo dublje u građanski rat u Siriji nego što bi to Bela kuća želela.

Obamini savetnici naglašavaju da „tampon-zona oslobođena od ID-a“ nikako neće predstavljati „zonu zabrane leta“ za sirijsku vojsku. Pogotovo što bi za tako nešto bila potrebna dozvola Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, dakle podložna vetu Rusije i Kine. Sa druge strane, turska vlada i sirijska opozicija govore upravo suprotno, da je cilj novog savezništva da se stvori „zona zabrane leta“, dakle da se neutrališe sirijska avijacija.

„Špigel“ piše da Obami preti da dugoročno upadne u stratešku zamku, na kraju krajeva i zbog toga što bi tampon-zonu trebalo da kontrolišu ideološki umereni sirijski pobunjenici, samo što se ne zna na koje se tačno pobunjenike misli. Mnogima od njih je borba protiv Asada daleko važnija od borbe protiv ID-a, koji im je ideološki bliži. A i za Tursku bi moglo da se ispostavi da joj je važnije da suzbije uticaj Kurda u Siriji nego da se bori protiv džihadista. Teritorijalni integritet Sirije pritom nikoga ne zanima.

KRAJ MIROVNOG PROCESA SA KURDIMA: Bilo kako bilo, turska avijacija je prošlog petka paralelno bombardovala i položaje ID-a u Siriji i glavni štab Radničke partije Kurdistana u brdima Kandil u Iraku. PKK je odmah zatim saopštio da primirje koje je stupilo na snagu 2013. godine više ne važi. Isto je izjavio i Erdogan. Predsednik turske vlade Ahmet Davutoglu rekao je da će Turska nastaviti sa napadima na PKK, sve dok ne položi oružje. On je pozvao predstavnike zabranjene Radničke partije Kurdistana da konačno sprovedu dogovor iz 2013. o razoružanju. „Oružje i demokratija nisu kompatibilni“, rekao je Davutoglu, i potvrdio da je Turska napala „smeštaje, logističke centre i skrovišta“ PKK.

U utorak (pre nego što je ovaj broj „Vremena“ otišao u štampu), turska avijacija je bombardovala kurdske pobunjenike i na sopstvenoj teritoriji. Na svom portalu turska vojska je objavila da su „dva lovca F-16 u 15.10 časova po lokalnom vremenu napala terorističke grupe“ u regiji Sirnak u blizini granice sa Irakom. Pre te akcije navodno su kurdski pobunjenici otvorili vatru na turske snage bezbednosti.

„Nije moguće da se pronađe bilo kakvo rešenje sa onima koji podrivaju jedinstvo i integritet Turske“, izjavio je Erdogan osvrćući se na PKK. Opoziciona prokurdska Demokratska partija naroda (HDP), koja je na izborima u junu prešla cenzus od deset odsto i kao prva kurdska partija ušla u parlament, dok je vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) izgubila apsolutnu većinu, optužila je Erdogana da hoće da je protera iz parlamenta, zabrani i izazove građanski rat, i to u trenutku kada se vode koalicioni pregovori. Ako se vlada ne formira do kraja avgusta, Erdogan bi za novembar mogao da raspiše vanredne izbore.

Erdogan je u ponedeljak pred put u Kinu izjavio da je on protiv zabrane HDP-a, ali da se zalaže za ukidanje imuniteta njenih pojedinih poslanika, koji su navodno povezani sa ekstremistima i zalažu se za podršku kurdskih boraca u Siriji.

Vrh NATO-a podržao je akcije Turske u Siriji protiv islamističkih terorista. Pojedine članice NATO-a upozorile se Tursku da ne upotrebljava neumerenu silu protiv kurdskih pobunjenika. Turska vojska je druga po snazi u Savezu.