Kempom po glavi

Nije baš lako pretvoriti neku stvar u njenu suprotnost makar to bila i najobičnija tribina, inače krajnje neobavezna forma javnog pretresanja aktuelnih pitanja. Ukoliko publiku posluži sreća da profesionalni posetioci, eksperti za pitanja smisla bitka bića, zabasaju na drugo mesto gde će im otimati mikrofon, tribune obično protiču mirno, uz podnošljivo smaranje onih koji ništa drugo nisu mogli da smisle za to veče. To je cena kompromisa. Naravno, ima tribina i tribina, tako da je ova edukativna razonoda izrodila neku vrstu podžanra poznatog kao talk show. Tako je i najavljen prošlonedeljni razgovor na temu „Politička korektnost“ koji su u Domu omladine organizovali Postpesimisti Beograda s „razotkrivačima“ ovog fenomena – Isidorom Bjelicom, Sveborom Midžićem, Obradom Savićem i Biljanom Srbljanović.

Ako se čitanjem kroz poluspuštene trepavice zanemari ležerna upotreba pravopisa (izrazi „neprimenjiv“ i sl.), čak i na osnovu konfuzne najave (…“kreiranje tolerantnije svesti“… „prekrivač za nove netolerantnosti“…), vidi se da je ova tribina zamišljena kao neka vrsta fight cluba zakletih neistomišljenika.

Tema nije ni bila previše bitna. Moglo se pričati o bilo čemu. Jedino je bilo važno da se nađu ljudi koji ne mogu da razgovaraju, a da se kao predmet iznese nešto o čemu se ne mogu složiti, kao da ta vrsta nemogućnosti jedino može da dodirne ljude otupelih osećanja, oguglale na najgrublje reči i najekstremnije situacije.

Tako je nekako i počelo. Te „Svebor kenja“, te „Biljana je bila moja studentkinja, a mlađi su pametniji, neka ona kaže prva…“ (I. Bjelica), te Obrad Savić je „plaćenik za Beograd“ (iz publike), a „možda je bolje da Svebor ne kaže ništa“ (I. Bjelica) i slično. Pa onda: „Da li je istina da je Radovan Karadžić rođak Biljane Srbljanović“ (iz publike), evo Isidora Bjelica reći će nešto „dok se Biljana ne seti da li je Karadžićeva rođaka“, pa onda, da li Obrada Savića „uzbuđuje činjenica“ što su deda Iliju jednog posetioca zaklale ustaše (iz publike), te kako nije politički korektno što voditelj „kao gej aktivista oslovljava Obrada Savića sa ‘Badi’ jer to implicira razne stvari“, pa da voditelj „otvoreno kaže šta ima u seksualnim odnosima s njima“ (Nebojša Pajkić iz publike)… i sve tako. Dok jedni likuju zbog besmisla, drugima postaje polako neprijatno.

U gornjem delu sale učesnici čuče na barskim stolicama (osim I. Bjelice), prepuna sala Doma omladine već je u zanosu, glasno navija, smeje se i povremeno zviždi. Kompletan ugođaj. Borci su u areni, posetioci se krepe pivom i sokovima, suprug Isidore Bjelice Nebojša Pajkić volšebno izranja iz gužve, nakon natezanja s onima koji su pre njega dočepali mikrofon, hoće da pita nešto Obrada Savića, člana Beogradskog kruga:

N.P.: „Kakav je odnos sinusa i kosinusa u krugu?“

O.S.: (nakon pauze) „Komplikovan.“

N.P.: „Ja sam računao da ćete reći nešto tako markuzeanski, kako je Eko govorio za Markuzea, jednu solipsističko-buncajuću anegdotu…“

Iz publike: „Pitanje, šta je pitanje…“

N.P.: „Dobro, pitanje. Iz koje nauke dolaze termini ekstrem, korektnost i krug i koji stručnjaci mogu da definišu te termine?“

O.S.: „… Ovo su potpuno nebulozne stvari, nemam šta da odgovorim.“

N.P.: „Nije nebulozno, to je egzaktno.“

Iz publike: „Nije u vezi s temom.“

N.P.: „U vezi je s temom, jer se radi o sledećem… Postaviću pitanje mojoj supruzi.“

I.B. „Neeemoj, ja sam imala dva iz matematike.“

N.P.: „Ali znaš dvostruko više od Badija.“

I.B.: „Jebi ga, svako zna više od Badija.“

O.S.: … „Šta je ovo? Šta se ovde dešava? Ovo je potpuno porodično privatizovanje tribine.“

I.B.: „Ne, gospodine Obrade, ovo je državno…“

O.S.: „Kakav je ovo način?… Dovedite još navijače, žene, decu, strine, majke, babe, ujne… Kakav je ovo način?“

N.P.: „Radi se o sledećem. Terminologija kruga i terminologija koja ovde pokušava da se definiše proizilazi iz tehničkih nauka koje se baziraju na matematici.“

Iz publike: „Pitanje, pitanje… voditelju, neka postavi pitanje.“

Voditelj: „Ja ne mogu da zabranjujem ljudima da govore…“

N.P.: „Da li učesnici tribine shvataju da je balistička terminologija koja se tiče odnosa analitike i trigonometrije bazirana na specijalnoj radionici Pentagona i da to nema nikakve veze s političkom raspravom?“

O.S.: „Ma da, zavera, jebaće nam mater… ‘Ajde, sjaši bre čoveče.“

I.B.: „Evo, Badi se oslobodio… Badi je počeo da psuje, to je već napredak, Pajkiću. Tvoja metoda…“

(Primedbe voditelju da uspostavi neki red).

Voditelj: „… Ja ne mogu ljudima da isključujem mikrofon…“

Biljana Srbljanović: „… Mi nismo došli u City club, nismo ovde da zabavljamo narod niti da zaigramo trbušni ples, već da razgovaramo o nečemu. Ako niste u stanju da uspostavite minimalni intelektualni diskurs, hajde da idemo kući pošto ne vidim razloga da sedim, zabavljam masu i one koji se cerekaju okolo. U tome ne želim da učestvujemo.“

Voditelj: „Znate šta, vi naravno to ne morate, ovde smo pokrenuli neka vrlo ozbiljna pitanja…“

B.S.: „Hvala i doviđenja.“

Ustati i otići ili ostati i tući se rečnikom ulice – „sjahati“ i „jebati“ – pitanje je nijansi jer su se raspojasana masa, stanoviti bračni par i voditelj (sklon, kako sam reče, kemp pristupu po čemu su se izvesni supružnici već odavno pročuli) dovoljno dugo uživajuće iživljavali s omiljenom zabavom u Srba, nekom vrstom sitno piljarskog provociranja sagovornika, začinjenog prizemnim humorom i jeftinim kalamburima.

Tamo gde vlada kemp može se simulirati saučesništvo, trpeti kempovanje pošto suprotstavljanje prenaglašenoj afekciji nema efekta, ili se skloniti. Bilo šta da se uradi, izvrtanje teme u njenu suprotnost rugaće se u lice onima koji su verovali da je u klovnovskoj atmosferi moguće razgovarati o javnom govoru koji pretpostavlja politička korektnost bez rovarenja po bilo čijoj privatnosti, bila ona stvar seksualnog opredeljenja, rodbinskih veza ili bračnih odnosa, stvarnih ili izmišljenih.

O čemu uopšte može da razgovara Biljana Srbljanović sa Isidorom Bjelicom? Šta ima da kaže Obrad Savić Isidori Bjelici i da li Isidora Bjelica može da razume bilo šta od onoga što govori Obrad Savić? Takvi susreti imaju smisla jedino ako je nemogućnost komuniciranja s takvom osobom neka vrsta čuda koje vredi razgledati sa svih strana i pokazivati radoznalcima kao bilo koje druge neobičnosti ovog sveta. A to nije čudo, već jedna već olinjala i zamorna činjenica.

To ne mogu ni biti dve strane u dijalogu kako se ovde nakaradno shvata. Razgovor je razmena, a ne upinjanje da se dokaže ispravnost vlastitih uverenja omalovažavanjem Drugog, koliko god to bio jedini način da se podnese osećanje vlastite ništavnosti. Ipak, čak i takvi sagovornici povremeno nađu svoje mesto u javnom razgovoru zahvaljujući nekoj vrsti društvenog konsenzusa protiv koga najviše galame, prihvatajući uvek na kraju ruku samilosti toliko omražene političke korektnosti.