Za „Vreme“ iz Sofije
Na samo nekoliko sati puta daleko od Beograda – u Sofiji, već mesec i po dana na ulice izlaze hiljade ljudi, tražeći ostavku vlade i raspisivanje novih izbora, koji bi bili drugi po redu ove godine. To je jedan od najdužih, najmirnijih i najlepših protesta u novijoj istoriji Bugarske, čak bih rekla i Balkana, gutajući gorak ukus suzavca, koji tek iščezava sa Taksima. Ne, Sofija nije Istanbul! Sofija pleše! Elegantno, kreativno, dostojanstveno… Pitanje koje se postavlja poslednjih dana je koliko će dugo protest ostati miran? Više se niko ne pita kada će vlada podneti ostavku, jer ona to sve kategoričnije pokazuje delima i rečima, ne obazirući se na protestante. Najveća briga je koliko će izdržati nervi onih poslednjih, koji su, nakon 40 dana povorke, pored gumenih palica doboša osetili i udarce policijskih pendreka. Da li bugarska revolucija treba da poprimi arapski model ili će se rukovodstvo države odreći sopstvenog arapskog mentaliteta i najzad poslušati učesnike protesta?
Jedan od najkontroverznijih poslanika u Bugarskoj, Deljan Pejevski, izabran je 14. juna za šefa Državne agencije „Nacionalna bezbednost (sigurnost)“ (DANS). Svega nekoliko sati posle toga, hiljade građana Sofije je, uprkos jakoj kiši, izašlo pred zgradu Vlade. Protest su nazvali „DANSwithme“ (od skraćenice DANS, „Pleši sa mnom“). Nekoliko dana potom, Pejevski je smenjen, ali započinje niz novih skandaloznih imenovanja od koalicione vlade, na čelu sa Plamenom Orešarskim iz Bugarske socijalističke partije (BSP) – rukovođenje policijom je poveravano ličnostima sa kriminalnom prošlošću, za koje se tvrdi da služe oligarhijskim interesima. Stiglo se čak i do imenovanja i otpuštanja zamenika ministra u Ministarstvu unutrašnjih poslova (MUP), u razmaku od svega nekoliko sati, jer je u prošlosti bio povezan sa moćnim frakcijama.
Ko je poveo ljude na Trg: Desetog dana od početka protesta, primetila sam momke obučene poput avijatičara. Nosili su natpis: „Da li ima pilota u avionu?“ „Ne, samo su stjuardese tu!“, našalila sam se, ali sam, razmislivši, zaključila da se to pitanje odnosi više na protestante nego na vlast. Otkrića medija su pokazala da pilot u Vladi postoji, i to nije premijer. Skandalozno postavljanje Plamena Orešarskog je bilo povod većini da vidi njegovo pravo lice marionete, kojoj drugi vuku konce.
Demonstranti su, međutim, ostali bez lidera. Nije se izdvojio niko ko bi ih predvodio. Čuvaju se. Oslanjaju se na energiju kolektivnog duha koja se, u jednom trenutku, može pokazati i neuspešnom, ali je barem čista. Već mesec i po oni su jedinstveni – toliko romantično da je političarima teško da razumeju, pa nastavljaju da se pitaju ko organizuje proteste. Kako kaže režiser Nidal Algafari, doskora privržen socijalističkoj partiji: „Vi ste, gospodine Orešarski, postavljanjem Pejevskog, organizovali proteste!“
Čak ni društvene mreže ne mogu da budu krive za organizovanje, budući da Tviter u Bugarskoj nema jak uticaj kao Tviter u Turskoj, a Fejsbuk nije toliko politički orijentisan. Osim toga, mnogo Bugara nema profila na društvenim mrežama.
„Građansko zajedništvo kod nas već postoji i ono nije pasivno. U njihovom ograničenom shvatanju ne postoji ideja da možeš da protestuješ, a da ti nisu platili“, napisao je jedan od najaktivnijih na Tviteru, Žtennisfan, koji priznaje da je do 14. juna koristio društvenu mrežu isključivo zbog tenisa, a sada su njegovi tvitovi i dani vezani za učešće u protestima.
Najveća usluga koju su bugarski političari učinili protestima bila je ta da su sami ujedinili građane protiv sebe, nazivajući ih „plaćenicima“, „internet zaluđenicima“, „pijanicama“… MUP je takođe dao svoj doprinos u vidu predstavljanja izmanipulisanih podataka o broju protestanata tokom prvih dana protesta. Društvene mreže, kao i većina medija, odjekivale su komentarima i vredno širile slike, video-materijale i mišljenja stručnjaka, dokazavši da je broj ljudi desetostruko veći od objavljene 3000.
Koliko tačno Bugara podržava proteste je sporno pitanje, ali postoji način da shvatimo koliko priznaje njegovu osnovnu parolu „Crveni otpaci“ kao sopstvenu. Kada u Guglu potražimo reč otpaci („bokluk“) među prvih 50 slika nećemo videti samo kante i zavežljaje smeća, već i fotografiju Sergeja Staniševa, predsednika BSP-a (Bugarske socijalističke partije, prim. prev.). A kada Gugl peva, onda nema falša.
Poslednji valcer: „Poslednji valcer“ je ime jedne bugarske pesme, koja je postala himna protesta iz 1990. godine. Posle pada komunizma u Bugarskoj je glavni razlog za nezadovoljstvo bilo siromaštvo. Siromašni, međutim, nisu nezaposleni kao u Evropi ili SAD. U Bugarskoj su siromašni penzioneri, doktori, učitelji… Bugarska ima najnižu prosečnu platu u Evropskoj uniji i jedina je zemlja u kojoj automehaničar zarađuje više nego univerzitetski profesor. Poslednji protest kod nas, nakon kojeg je smenjena prodesničarska vlada u februaru 2013. godine, bio je upravo zbog nemaštine, preciznije zbog visokih računa za struju. Sadašnji protest je drugačiji. Tu nisu samo učitelji, majke, socijalno ugroženi… Prisutno je i mnogo advokata, bankara, menadžera, čija je zarada deset puta veća od prosečne plate. Prepoznaćete ih po firmiranoj garderobi i skupocenoj obući. I oni su rame uz rame sa masom Bugara, obučenih u polovnu odeću. Muškarci, žene, deca, stariji ljudi sa štapom, invalidi, psi… Desničari i levičari po ubeđenju, koji žele promenu sistema korumpirane politike, koja vodi državu u propast. Ovo nije protest za smenu sadašnje koalicione vlade predvođene socijalistima sa starim centrističkim rukovodstvom, smenjenim par meseci ranije; ovo je protest za korenitu promenu! Protest za vrednosti! „Ovde sam jer želim da vidim moral među političarima!“, rekla mi je na Trgu jedna žena, koja je bila u prijateljskim odnosima sa porodicom premijera. „Ne brinem se da će me videti u novinama. Prijatelji su tu da ukazuju na greške, a ova vlada ih je načinila mnogo.“
Pesma jednog emigranta: „Često me pitaju: Ne ideš u Bugarsku, šta te muči?“, piše mi 31-godišnji Aleksandar Nikolov, koji u Australiji radi za marketinšku agenciju i prati dešavanja kod nas iz minuta u minut. „Ovoga puta je drugačije. Ne borim se samo za fizičko prisustvo u Bugarskoj. Borim se da u meni ostane želja da sačuvam bugarsko državljanstvo, da moja deca pokažu želju za bugarskim jezikom. Da, fizički sam emigrirao. Ali ne i duhovno. Za mene, ovo je poslednja prilika da imamo iskreno, zrelo građansko društvo. Ako je propustimo, propustili smo poslednji voz za pravu demokratiju. U EU takođe postoji korupcija, zloupotreba vlasti, kriminalne organizacije. Razlika je u tome što je građansko društvo razvilo krajnju netrpeljivost prema tome. Čim pogrešiš – podnosiš ostavku. Mi Bugari smo napravili prvi korak. Da li ćemo imati snage da prevalimo čitav put, samo će vreme pokazati. Ovde bih citirao mog prijatelja, makedonskog novinara Nikolu Mladenova, koji kaže: ‘Prirodni sam optimista, društveni pesimista.’ I ja sam za sada takav.“
Mnogo ljudi u Sofiji ne izlazi na protest, jer im posao to ne dozvoljava. A on je važniji od njihovog fizičkog preživljavanja. Četrdesetosmogodišnja novinarka Stanislava Petkova radi na nekoliko mesta, da bi izdržavala porodicu. „Gledajući vesti o protestima, hvata me tuga, kao i celu naciju. Veoma sam uznemirena jer više nikome ne verujem i ne vidim koristan potez, kao da je posredi bezizlazna situacija. Euforija ne rađa mudrost. A da vlast ne voli svoj narod, već je svima jasno. Da odem iz Bugarske plešući? Ne želim da napuštam zemlju! A samo poslednjih mesec dana tri prijateljske porodice su prešle granicu: Australija, Kanada, Španija… I kako ne smem biti apatična i ne mogu ići na proteste, stavila sam transparent na terasu. Napisala sam ‘Ja protestujem!!!’ ljubičastim pastelnim bojama na velikom kartonu. Međutim, ispostavilo se da nije dovoljno velik i samo ja, muž i nekoliko komšinica znamo da sam ga stavila. Tužno!“
O ljudima i dobošima: Pištaljke, doboši, činele, čak i tiganji i oklagije, svako veče odzvanjaju centrom Sofije. Ne liče na orkestar, ali su to postali. Muzičkom potporom kreativni Bugari prave priredbe – političare vide kroz raznolike prizme, žene ih, sahranjuju… Čak je simbol francuske revolucije, Delakroino remek-delo, pronašlo svoje neprevaziđeno ovaploćenje u modelu Tanje Ilijeve. Njena razgolićena fotografija, koja je obišla svetske medijske kuće, izazvala je različite komentare, većina Fejsbuk profila bila je blokirana oko 48 sati, ali je prizor ostao nezapamćen. Revoluciju u Sofiji prate oduševljenje i osećaj humora.
Ne, ovaj četrdesetodnevni scenario letnjeg bugarskog protesta nije za Kusturicu. Rekla bih da nije čak ni za Olivera Stouna. Ipak, mnogo ljudi je računalo da će se pomenuta noć odigrati kao po scenariju. Hiljade demonstranata je 23. jula „okupiralo“ Parlament u kojem se nalazilo 109 poslanika, ministara i novinara. Narodni poslanici su nameravali da izglasaju uzimanje kredita od milijardu evra bez objašnjenja u koje svrhe će se koristiti 40 odsto tog novca. „Mi ne želimo da budemo Grčka u EU“, povikao je ispred Parlamenta lepo obučeni bankar srednjih godina, koji je nekoliko minuta kasnije izgurao kante za otpatke zbog barikade.
Šta se, ukratko, desilo? U 22 časa, oko Parlamenta su počeli da se grupišu policijski kordoni sa ciljem da stvore obruč oko pojedinih političara dok se oni popnu u beli autobus. Demonstranti su čvrsto rešili da ne propuste nikoga. Muškarci, žene, deca, stariji ljudi… Na barikadi je bilo raznih. Ja sam, takođe, bila tamo – tri nedelje posle teške operacije kolena. Ali u prvim redovima živog zida. Kolege fotoreporteri su me izvukli na silu zato što su znali šta će uslediti. Do poslednjeg trena nisam verovala da će se sudariti policija i demonstranti, ali se to desilo. U najcrnjoj noći protesta, pendreci nisu udarali po dobošima, već po ljudima. Slomljena stakla na autobusu, neuspeo pokušaj da se izvedu poslanici, ranjeni policajci i demonstranti. Ne želim da osuđujem ni jedne ni druge. Barikada je građanska neposlušnost, dozvoljena zakonom. Policijske jedinice su pak dužne da osiguraju kordon za izvođenje ljudi iz Parlamenta. Međutim, prema predavaču na Akademiji MUP-a, ova akcija nije bila izvedena po pravilniku, s obzirom da su policajci dozvolili da im se demonstranti okupe iza leđa, a niko nije uzviknuo „Oslobodite put, upotrebićemo silu“, kako bi trebalo. Mnogi ljudi, poput mene, ubeđeni su da haotično delovanje policije te noći nije posledica neprofesionalizma, već unapred pripremljenog političkog scenarija, sa ciljem da se ovaj protest diskvalifikuje kao miran. Avaj, veoma je loš da bi zadivio režisere svetskih veličina.
Premijer ćuti. Bivši premijer, koji se našao u opoziciji, verovatno ne računa da će se situacija odvijati u njegovu korist. On takođe ćuti. A kada se i dogodi da kaže nešto, govori o tenu svoje kože. I da želi da bude plav. Samo demonstranti urlaju, izazvani od vlasti želeći još! „Više ne tražimo ostavku, želimo da budete u zatvoru“, glasila je jedna parola onoga dana. „Karneval je ojačao“, napisao je Rajko Bajčev u „Standardu“, „ovaj protest se neće skoro završiti niti će biti ostavke.“ Ja međutim verujem da će ostati masovan, inteligentan i miran. Jer želim da oboje moje dece budu ponosni na svoju zemlju i da sačuvaju bugarske pasoše.
(Autorka je glavna urednica bugarskog izdanja „Elle“)
