“Kakvu biografiju pišu našem Riđem!”

U nedelju, 4. juna 1972. ujutro, ispred glavnog ulaza u međunarodni terminal aerodroma u Lenjingradu, sedeći na starom kožnom koferu, čekao je čovek tridesetih godina u farmerkama, rolci i jakni pretoploj za to doba. Pasoš nije imao, već samo sovjetsku izlaznu vizu M

208098 za stalni boravak u Izraelu, važeću do 5. juna 1972, na ime Josifa Aleksandroviča Brodskog, rođenog 24. maja 1940. u Lenjingradu (sada Sankt Peterburg), i kartu u jednom smeru za avion “Aeroflota” kojim će odleteti u Budimpeštu, pa posle avionom “Austrijan” erlajnsa u Beč, te zauvek napustiti SSSR. Prijatelji, njih nekoliko, koji su ga ispratili izbegavali su da kažu “zbogom”, već su naglašeno govorili “doviđenja”.

U tom trofejnom kožnom koferu Josif Brodski je poneo pisaću mašinu, dve flaše votke (koliko se smelo preneti) za angloameričkog pesnika Vistana Hjua Odena, zbirku pesama Džona Dona i knjigu Ane Ahmatove s posvetom: “Josifu Brodskom, čije pesme mi deluju magično”.

Posle detaljnog pregleda i rasklapanja pisaće mašine, na carini nisu imali primedbe, samo su pokušali da izgrebu nalepnicu sa slikom Đine Lolobriđide u negližeu.

Taj trofejni kožni kofer je njegov otac, frontovski fotoreporter agencije TASS Aleksandar Ivanovič Brodski, koji se borio u Finskom ratu, učestvovao u probijanju opsade Lenjingrada i u ratu sa Japanom, doneo u Lenjingrad kada se vratio iz Kine 1948. godine, sa činom kapetana mornarice 3. ranga.

Mali Josif i njegova majka Marija Mojsejevna Volpert, računovođa, preživeli su tešku zimu 1941–1942. u opkoljenom Lenjingradu.

Kada su evakuisani u okolinu Arhangelska, odvela je Josifa kod sestre Roze i njenog muža Zahara Kelmoviča u Čerepovec, gde je radila kao prevodilac u logoru za ratne zarobljenike. U Lenjingrad su se vratili 1944.

Josifa Brodskog je majka naučila da čita kada je imao samo četiri godine, ali bio je loš učenik. U njegovoj karakteristici za peti razred nastavnici su napisali da “možda jeste odličan učenik, ali se ne trudi”. Iz ko zna kojih razloga promenio je pet škola i završio samo sedam razreda. Pisac Pjotr Vajl se sećao: “Usred časa u osmom razredu, ustao je iz klupe – napustio školu i nikada se nije vratio.”

Sa 15 godina radio je u fabrici “Arsenal” kao metalski šegrt na glodalici. Zatim je bio ložač u kotlarnici, pa mornar na svetioniku, pa je, sa nadom da će postati lekar, asistirao hirurgu na seciranju leševa u mrtvačnici regionalne bolnice, ali je nakon mesec dana odustao i od medicinske karijere.

Pokušao je da se 1954. upiše u Višu školu podmorničke plovidbe u Morskom pereuloku, pošto je voleo uniforme i sve u vezi sa mornaricom. Kao mali je satima razgledao Pomorski muzej u Lenjingardu, u koji ga je dovodio otac jer je tu, nakon demobilizacije 1948, dobio posao u foto-laboratoriji.

Od 1957. godine učestvovao je, kao pomoćni radnik, u geološkim ekspedicijama na Belom moru, u istočnom Sibiru i severnoj Jakutiji i u nalazištima uranijuma u jatima komaraca na Dalekom istoku, odakle se, nakon nervnog sloma 1961, vratio u Lenjingrad.

PETROGRADSKI EHO LENJINGRADA

U svojim dvadesetim Brodski je mnogo čitao, ali haotično: poeziju, filozofsku i religioznu literaturu. Samostalno je učio engleski i poljski jezik. Bio je redovan čitalac poljskog intelektualnog avangardnog nedeljnika “Przekrój” (“Recenzija”), u kome su eseji o novim trendovima u filozofiji (egzistencijalističkoj) i umetnosti (dramama apsurda) objavljivani uporedno s tabloidnim beleškama o razvodima evropskih i holivudskih filmskih zvezda i receptima za lekove protiv mamurluka.

Po sopstvenim rečima, na poljskom je čitao Kamija i Kafku i upoznao se sa “polovinom moderne zapadne književnosti”. Prevodio je svoje starije savremenike, poljske moderniste Konstantina Galčinjskog, Zbignjeva Herberta i Česlava Miloša, sa kojim se sprijateljio.

Brodski je tvrdio da je na njegove estetske poglede više od čitanja knjiga uticalo proučavanje Lenjingrada, koji je u njegovom veku u ruskoj književnosti igrao ulogu kakvu je Aleksandrija igrala u doba Helena.

Porodica Brodski je od 1955. do 1972. živela u Domu Muruzi, po filologu Juriju Zobninu “jednom od najpočasnijih mesta na savremenoj književnoj mapi Sankt Peterburga”. U roditeljskom stanu od 40 kvadrata Brodski je za sebe – policama i knjigama nabacanim između lukova – ogradio pola sobe od 10 kvadrata.

U toj zgradi za izdavanje u takozvanom mavarskom stilu, tipičnom za severnu Evropu početkom 20. veka, živeo je nekad dramaturg, istoričar Dmitrij Mereškovski, jedan od osnivača ruskog simbolizma. Tu je bila Radionica akmeističkog pesnika Nikolaja Gumiljova, koga je 1921. boljševička Čeka likvidirala pod optužbom da je učestvovao u monarhističkoj zaveri.

U avgustu 1961. Brodski je upoznao pesnika Jevgenija Rejna, pet godina starijeg od sebe, jednog od članova književnog udruženja “Promka”, okupljenih u Domu kulture Promkooperacija (kasnije Palata kulture Lensoveta). On će Brodskom preporučiti i dati mnogo knjiga, a i naučiti ga da ne treba da deklamuje svoje stihove kada društvo sedne s devojkama da pije.

MAGIČNA POEZIJA OD 19.650 REČI

...

Upoznaće ga i s Anom Ahmatovom, predstavnicom akmeizma, ruskog pesničkog pravca koji je poetizovao jednostavnost, objektivnost, razumljivost, tačnost i jasnoću jezika.

Brodski je često odlazio u daču Ane Ahmatove u selu Komarovo kod Lenjingrada, pomagao joj u svakodnevnim poslovima i pokazivao joj svoje pesme.

Pročitavši prve njegove pesme, Ana Ahmatova je rekla: “Ti i ne znaš šta si napisao…” Govorila je da on, kao i ona uostalom, vlada svim ritmovima ruskog jezika.

Godine 1963, poklonila mu je zbirku svojih pesama s posvetom: “Josifu Brodskom, čije pesme mi deluju magično.”

On je smatrao da mora pisati za svoje savremenike, a ne za svoje prethodnike. Pošto “umetnost poezije zahteva reči”, crpeo ih je iz sovjetskih novina, iz starih knjiga i naučnog diskursa, iz kriminalnog i radničkog slenga.

U knjizi Josif Brodski: ogled književne biografije, pesnik i istoričar Lev Losev navodi da se nepotpuni rečnik poezije Brodskog sastoji od 19.650 pojedinačnih reči. Rečnik Ahmatove ima nešto više od 7000 reči. Jedan esejista je samo u prvom delu pesme “Letnja ekloga” nabrojao čak 23 botanička naziva tamo gde bi neki drugi pesnik rekao: trava.

Spisak fenomena živog sveta, reči i fraza uličnog govora deluje iscrpno već u njegovoj “Dugoj elegiji Džonu Donu” iz 1967:

Džon Don je usnuo, i sve s njim spava,
sto, zid, postelja, pod; uspavale se
slike i sveće; reze sa brava,
ćilimi, ormani i zavese.
Sve spava. Boca, čaša,
zdela, hleb, nož za hleb, kristal, posuđe,
časovnik, rublje, noćna videla,
basamci, i vrata kud noć uđe…

(Prevod Milovan Danojlić)

O JEVREJSKOM GROBLJU KOD LENJINGRADA, BEZ CENZURE

U to vreme u Lenjingradu je bilo nekoliko kafea, u domovima kulture u kojima su pripadnici tamošnje pesničke grupe, zvani “siročad Ane Ahmatove”, govorili svoje stihove.

Poezija u SSSR-ubila je važna šezdesetih godina: na mitinzima poezije stadione su punili Jevgenij Jevtušenko, slavom “poslednjeg sovjetskog pesnika”, Robert Roždestvenski i Ala Ahmadulina.“Nesovjetski pesnici”, u koje je Jevtušenko uvrstio Brodskog, rekli bi da je poezija u SSSR-uvažnija nego igde drugde, jer – zbog poezije se ide u Sibir.

Josif Brodski je 14. februara 1960. prvi put javno nastupio na pesničkom turniru u Palati kulture, na lenjingradskom Trgu Staček. Pročitao je pesmu “Jevrejsko groblje blizu Lenjingrada”:

“Kriva ograda od trule šperploče.
Iza krive ograde leže jedan pored drugog
advokati, trgovci, muzičari, revolucionari.
Pevali su za sebe.
Štedeli su za sebe.
Umrli su za druge…”

Zbog čitanja pesme koju nije odobrila cenzura, Brodskog je na samom turniru kritikovao pesnik Gleb Semenov, koga će kasnije neki od disidenata označiti kao cinkaroša.

Brodski je kao odgovor pročitao, takođe neodobrenu, “Pesmu pod epigrafom”, izabravši latinski izraz “Što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno volu”.

Žiri je osudio nastup Brodskog. A i KGB se zainteresovao za tog pesnika koga mlada publika skandirajući poziva da glasno i sa šprahfelerom recituje necenzurisane stihove.

Na sastanku partijske organizacije lenjingradskog ogranka Saveza pisaca, pesnik Vsevolod Azarov je referisao da je veče bilo veoma loše pripremljeno i da su čitana antisovjetska dela, s kojima niko od rukovodilaca književnog udruženja nije bio upoznat.

Josif Brodski je tada objavio “Jevrejsko groblje”, i još četiri pesme u trećem, “lenjingradskom” broju samizdat časopisa “Sintaksis”, koji je bio distribuiran u Moskvi i Lenjingradu, a postao je poznat i u inostranstvu.

Osnivač “Sintaksisa”, Aleksandar Ginzburg, uhapšen je u julu 1960. uhapšen i osuđen na dve godine radnog logora, formalno zato što je (znatno pre toga) za svog druga polagao ispit u večernjoj školi, koristeći falsifikovane dokumente.

TROSTRUKA ŽRTVA

foto: rob croes / anefo /
holandski nacionalni arhiv cc by-sa 3.0 / wikimedia.org

Brodski je govorio da biografija pesnika ništa ne govori o njegovoj poeziji, što je verovatno tačno, ali svakako osvetljava vreme u kojem je pesnik živeo.

U knjizi Josif Brodski, ogled književne biografije Leva Loseva vidi se kako je Josif Brodski šezdesetih godina, u periodu svoje najveće emocionalne ranjivosti, postao žrtva višestrukog spleta okolnosti: promene ideološke politike Nikite Sergejeviča Hruščova, policijske revnosti lenjingradskih vlasti i reakcionarnih članova lenjingradskog ogranka Saveza pisaca, kao i spletki sitnog prevaranta, aktiviste paramilicijskih “narodnih odreda” Jakova Lernera.

Liberalni period “otopljavanja” Hruščovljeve vladavine dostigao je vrhunac kada je u novembarskom izdanju časopisa “Novi mir” iz 1962. objavljena priča Aleksandra Solženjicina “Jedan dan Ivana Denisoviča”.

Partijski funkcioneri i književnici stasali u Staljinovo doba su, međutim, osetili da tu nije reč o kritici “individualnih nedostataka”, već́ da se dovodi u pitanje ljudskost celokupnog sovjetskog projekta, pa su počele kampanje disciplinovanja nesovjetske inteligencije i omladine koja se raspustila.

Kako piše Lev Losev, sve hirovitiji i ekstravagantniji Nikita Hruščov, ogorčen neuspehom ekonomskih reformi i kubanske avanture 29. novembra 1962, iskalio je svoj bes na umetničkoj inteligenciji, nepristojno je psovao i lupao nogama na izložbi nove umetnosti u Manježu u Moskvi. Potom je na posebnom sastanku, 17. decembra 1962. vikao na mlade pisce i umetnike i, kako piše Losev, “sa svojom karakterističnom nedoslednošću, nazdravio Solženjicinu, a tokom pauze, piscima, demokratski, ustupio mesto u redu pred pisoarom”.

U aprilu 1963. nastavljeno je gušenje književne pobune na sastanku upravnog odbora Saveza književnika SSSR. Potom je na junskom plenumu Centralnog komiteta KPSS, Leonid Fjodorovič Iljičev, sekretar Centralnog komiteta za ideologiju, u svom izveštaju govorio o “mladim, politički nezrelim, ali veoma arogantnim i neizmerno hvaljenim” piscima, kao i o tome da “među omladinom još uvek ima lenjivaca, moralnih bogalja, kukavica” koje “uz klimanje glavom iz inostranstva pokušavaju da princip ideološke i popularne umetnosti zamene ptičijim žargonom besposlenih i poluobrazovanih ljudi”.

PARAZITIZAM (ТУНЕЯДСТВО)

Na početku svog izveštaja, sekretar Iljičev je strogo opominjao: “Naš život i njegovi zakoni ne daju pravo na izbor: ako hoću – radim; ako hoću – lenčarim.”

Istoričar Vladimir Kozlov objašnjava da se sredinom šezdesetih, pre i posle smene Hruščova, tragalo za najefikasnijim merama uticaja na neistomišljenike, uz poštovanje pravila igre socijalističke legalnosti. Tako se došlo do širokog i proizvoljnog tumačenja zakonskih odredbi kojima se kažnjava parazitizam (тунеядство).

Po tadašnjim sovjetskim zakonima pravo na zaposlenje je definisano i kao pravo i kao obaveza. Boljševičko programsko načelo “ko ne radi ne treba da jede” bilo je instrument klasnog obračuna i sa kapitalistima i sa besposličarima, kulacima i klasnim neprijateljima, i u vreme Lenjina i u vreme Staljina.

U prvoj godini primene Hruščovljevog dekreta o parazitizmu od 4. maja 1961, pred sudove je izvedeno oko 240.000 ljudi, od kojih je devet odsto zbog “nezarađenog prihoda” od izdavanja stanova i dača, 20 odsto krojača, obućara, stolara i drugih privatnika, a 40 odsto onih koji žive od “čudne zarade”.

U članku “Parazitizam u SSSR-u (1961-1991): Pravna teorija i društvena praksa”, Tatjana Lastovska ističe da su veoma rastegljive optužbe za parazitizam, podudarno s kretanjem ideološkog klatna levo-desno, inkriminisale privatno preduzetništvo, sumnjive prihode, alkoholizam, prostituciju, sivu ekonomiju, skretanja s partijske linije i honorare koje su intelektualci dobijali za svoja dela objavljivana u inostranstvu.

Bilo je, na primer, pokušaja da se za parazitizam optuži istoričar i publicista Roj Medvedev, koji je živeo od autorskih honorara za knjige objavljivane u inostranstvu, zatim filozof Aleksandar Zinovjev, a pisac Vladimir Vojnovič je po toj klauzuli isključen iz Saveza pisaca.

foto: rob croes / anefo / wikimedia.org

LERNER I NARODNI ODREDI

U to su vreme pripadnici takozvanih “narodni odreda” sa crvenim trakama na rukavima pomagali policiji u održavanju javnog reda. Razotkrivanje ideoloških protivnika, strogo govoreći, nije bilo u nadležnosti policije i “narodnih odreda”, ali hvatanje parazita jeste.

I nakon Hruščovljevog govora, Jakov Lerner, saradnik lenjingradskog Tehnološkog instituta koji je 1963. godine predvodio jedan od aktivnijih “narodnih odreda”, shvatio je da odvlačenje pijanaca u zatvor za otrežnjavanje huligana neće unaprediti njegovu karijeru, ali da razotkrivanje “stranog elementa”, ideološkog kvaritelja omladine usred svesavezne ideološke kampanje, to može.

Lerner je najpre pismom, uz laskave pohvale, zahvalio Hruščovu na činjenici da u sovjetskoj zemlji nema i ne može biti antisemitizma, onda se, izveštavajući o svojim volonterskim aktivnostima, žalio na jevrejske nacionaliste koji njega kao Jevrejina progone jer ima ženu Ruskinju, unuku pravoslavnog sveštenika.

Potom je specijalno otišao u Moskvu i uplašio rukovodstvo izdavačke kuće “Hudožestvena literatura”, navevši ih da prekinu saradnju sa “antisovjetčikom”, Jevrejinom Josifom Brodskim, čija je dva prevoda u jesen 1962. ova kuća objavila u antologiji kubanske poezije, a 1963. još dva njegova prevoda uvrstila u zbirku jugoslovenskih pesnika.

Posle toga Lerner je, kao “nadležni” šef “narodnih odreda” u rejonu Dzeržinski, pozvao Brodskog i zamolio ga da dođe na razgovor 21. oktobra 1963. Stanovnik rejona Dzeržinski Josip Brodski se odazvao, jer su pripadnici tih narodnih odreda imali sve vrste akreditiva (javni pomoćnik istražitelja, itd.), mada su ponekad delovali kao razbojnici protiv kojih su pokretani krivični postupci.

Nakon petnaestominutnog sastanka Lerner je saznao da Brodski nema stalno zaposlenje i odlučio da ga “podvede pod dekret” zbog parazitizma (тунеядство).

ОКОЛОЛИТЕРАТУРНЫЙ ТРУТЕНЬ

List “Večernji Lenjingrad” objavio je 29. novembra 1963. članak pod nazivom “Окололитературный трутень”, koji su potpisali Jakov Lerner i dva saradnika lista, Medvedev i Jonin.

Naslov članka je zvučao preteće: трутень, “trut” je bio sinonim za “parazita”.

“On nastavlja da vodi parazitski način života. Zdrav dvadesetšestogodišnji (!) momak se ne bavi društveno-korisnim radom oko četiri godine”, pisalo je u završnom delu članka, kao razrada materijala sa zaključaka plenuma Centralnog komiteta o parazitima, koji pišu formalističke i dekadentne stihove, ponižavajući se pred Zapadom.

Četiri puta su ponovili frazu iz članka moskovskog lista “Izvestija”: “Besposličari se penju na Parnas”. Brodskog su nazvali “patuljkom, koji se samouvereno penje na Parnas”, i to “bilo kojim, čak i najprljavijim, putem.”

SAVEZ PISACA LENJINGRADA KORIGUJE TUŽIOCA

Tužilac Dzeržinskog rejona je 12. decembra 1963. zahtevao da se Brodski izvede pred javni sud Saveza pisaca.

Javni sudovi, kao kvazipravna tela, bili su zapravo javni sastanci na mestu rada ili prebivališta “okrivljenog”, koji su se obično ograničavali na ritualno blaćenje prekršioca javnog mira, ali su ponekad rezultirali odlukom da se slučaj poveri pravom sudu.

Pošto se stvar ticala pesnika, Savez pisaca Lenjingrada nije mogao da ostane po strani, iako Brodski nije bio formalno povezan sa ovom organizacijom. Njegov rukovodilac u to vreme, Aleksandar A. Prokofjev (1900–1971), novinar i pesnik izvesnog talenta, i sam nekada predmet zvanične kritike, pre svega je bio ubeđeni “vojnik partije”, koji je, kako piše Losev, učestvovao u organizovanju osude Borisa Pasternaka na sastanku lenjingradskih pisaca 30. oktobra 1958. Neko je proširio trač da je Josif Brodski autor uvredljivog epigrama s poigravanjem prezimenom Prokofjeva, iako on nije pisao nikakve epigrame, a ni Prokofjev ga nije zanimao.

Prokofjev je bio čovek svađalačkog karaktera, donekle sličnog Hruščovljevom.

A Odbor Lenjingradskog saveza pisaca je, piše Lev Losev, bio sastavljen uglavnom od poslušnika autoritarnog Prokofjeva, najnetalentovanijih pisaca koji su se mogli naći u Lenjingradu. I oni su odlučili da se “kategorički slože sa mišljenjem tužioca o izvođenju Josifa Brodskog pred javni sud”.

Takva okupljanja najčešće je pratilo izbacivanje “truta” iz Komsomola ili udruženja, ali Brodski nije bio ni u jednom od ta dva.

Ali za “parazitizam” je mogao biti osuđen, pa Odbor pisaca, 25. decembra 1963, “imajući u vidu antisovjetske izjave Brodskog i nekih njegovih saradnika” od tužioca traži da pokrene krivični postupak protiv Brodskog i njegovih prijatelja pred redovnim sudom, što tužilac do tada nije predlagao.

Lev Losev smatra da je lenjingradska organizacija pisaca, koja je pretrpela ogromne gubitke tokom godina ‘Velikog terora’, iz straha otišla dalje od tužilaštva u svom istražnom žaru.

OVDE U ŠESTOM ODELJENJU…

U to vreme Brodski je već́ otišao u Moskvu i dočekao novu 1964. godinu u Kanačikovoj dači, u moskovskoj psihijatrijskoj bolnici “Kaščenko”.

Naime, njegovi prijatelji su organizovali da bude pregledan u psihijatrijskoj bolnici, u nadi da će dijagnoza mentalnog poremećaja spasiti pesnika od gore sudbine.

Iscrpljen nervnom napetošću poslednjih meseci, Brodski se plašio da će zaista izgubiti razum “ovde u Šestom odeljenju… u belom carstvu skrivenih lica”. Posle samo nekoliko dana zahtevao je od prijatelja da ga izvuku iz psihijatrijske bolnice, gde su ga, uz muke, smestili.

Ipak, željeni sertifikat je očigledno dobijen, pošto je Ahmatova pisala pesniku Alekseju A. Surkovu, koji je bio istaknuta ličnost nomenklature, od 1953. do 1959. predsednik Saveza sovjetskih pisaca, poznat po svojoj ulozi u progonu Borisa Pasternaka:

“Žurim da vas obavestim da je Josif Brodski otpušten iz Kanačikove dače sa dijagnozom šizoidne psihopatije i da psihijatar koji ga je pregledao pre mesec dana tvrdi da mu se zdravlje značajno pogoršalo kao rezultat progona koji je pacijent trpeo u Lenjingradu”. Odmah nakon izlaska iz bolnice, 2. januara 1964, Brodski je saznao da je žena njegovog života, ćutljiva slikarka Marina Basmanova sa licem Mona Lize bez osmeha, istovremeno izlazila sa njegovim prijateljem, pesnikom i hemijskim inženjerom Dmitrijem Bobiševim.

Pojurio je u Lenjingrad da se objasni.

Nekoliko dana kasnije pokušao je da preseče vene.

Prijatelji i poznanici su progon Brodskog i predstojeću odmazdu doživljavali kao strašan događaj od društveno-političkog značaja. Za Brodskog je u tom trenutku tragedija bila gubitak žene kojoj je posvetio mnogo stihova, a sve ostalo su bile samo apsurdne okolnosti koje su ovu tragediju pogoršavale.

I u psihijatrijskoj bolnici i u narednim nedeljama pre hapšenja, kada je jurio između Moskve, Lenjingrada i Taruse (grada u Kaluškoj oblasti u kome su se okupljali disidenti – od Ginzburga do Okudžave), nastavio je da radi na lirskom ciklusu “Pesme srećne zime”. Naslov nije bio ironičan – ciklus je prožet sećanjima na srećan period ljubavi, zimu 1962/63, piše Lav Losev u knjizi Josif Brodski: ogled književne biografije.

Kad se vratio sa još jednog putovanja u Moskvu, 13. februara 1964, Brodski je uhapšen na ulici, noću, u blizini svoje kuće. Njegovi roditelji 24 sata nisu znali gde je nestao.

U policijskoj upravi lenjingradskog rejona Dzeržinski, 14. februara je doživeo srčani udar. Stigla je hitna pomoć́. Dali su mu injekciju. Ali uslovi pritvora nisu promenjeni.

Zamenik načelnika policijske uprave reona Dzeržinski, mladi inteligentni oficir Anatolij Aleksejev – kolega s fakulteta pesnika Leonida Vinogradova, inače prijatelja Josifa Brodskog – uveče, kada je većina zaposlenih otišla kući, doveo je zatvorenika u svoju kancelariju, dao mu čaj i sendviče i rekao: “Nažalost, ovo je sve što mogu da učinim za vas.”

Piscu Izrailju Mojsejeviču Meteru, koji ga je molio da pomogne Brodskom, Aleksejev je rekao da je slučaj beznadežan: “Vasilij Sergejevič je izdao naređenje, sud će ga odobriti – i to je kraj igre.”

Vasilij Sergejevič Tolstikov je tada bio prvi sekretar Lenjingradskog regionalnog partijskog komiteta.

A “NA PRJAŽKI”, “KRUTKA”…

Zahtev odbrane da Brodski između prvog i drugog sudskog ročišta bude zvanično psihijatrijski pregledan odobren je, ali umesto da bude pušten iz pritvora i da mu se odobri ambulantni pregled, kako je odbrana tražila, ostao je zatvoren tri nedelje “na Prjažki”, u Psihijatrijskoj bolnici broj 2 na obali reke Prjažka, a prva tri dana bio je na odeljenju za nasilnike.

Tamo su odmah počeli da ga “leče” takozvanom “krutkom”: budili su ga usred noći, uranjali u hladnu kupku, uvijali ga u mokre čaršave i stavljali pored radijatora. Kako su se sušili, čaršavi su mu se usecali u telo. Brodski je muke koje je pretrpeo “na Prjažki” opisivao kao najteži trenutak u njegovom sovjetskom životu.

Zašto je bilo potrebno podvrgnuti Brodskog srednjovekovnoj torturi? Nisu pokušali da dobiju bilo kakve informacije od njega. Nisu zahtevali pokajanje ili priznanje grešaka.

Po Levu Losevu, ili su ga zaista smatrali mentalno bolesnim i želeli da ga izleče svojim metodama kako bi ga učinili sposobnim za suđenje i osudu, ili je to bio sadizam medicinskog osoblja, o čemu je svet kasnije saznao iz priča disidenata izloženih sovjetskom psihijatrijskom teroru.

A zaključak koji su dali psihijatri iz “Prjažke” najverovatnije je bio objektivan, piše Losev, ali u tim okolnostima je bio katastrofalan jer je govorio da Brodski “pokazuje psihopatske osobine karaktera, ali ne pati od mentalnih bolesti i, kada je reč o njegovom neuropsihijatrijskom zdravlju, sposoban je za rad…”

KO VAS JE UVRSTIO MEĐU PESNIKE?

...

Josif Brodski je 18. februara 1964. doveden na završno ročište u sudnicu, u ulici Vostanija u Lenjingradu. Optužen je za тунеядство, parazitizam, po nekih 16 tačaka: “pisao neispravne i dekadentne pesme, koje je distribuirao među omladinom Lenjingrada i Moskve uz pomoć svojih prijatelja”; “organizovao književne večeri na kojima je pokušavao da se suprotstavi kao pesnik sovjetskoj stvarnosti”, “izbegavao društveno-korisni rad i vodio antisocijalni parazitski način života”… Kafkijanski tok suđenja pesniku Brodskom odjeknuo je u celom svetu zahvaljujući zapisu novinarke i književnice Fride Abramovne Vigdorove (1915–1965).

Sudija Dzeržinskog suda u Lenjingradu Ekaterina Saveljeva Aleksandrovna:

– Objasnite sudu zašto niste radili tokom pauza (između poslova, prim. L. L.) i vodili parazitski način života?

Optuženi Josif Anatolovič Brodski:

– Radio sam tokom pauza. Radio sam ono što i sada radim: pisao sam poeziju.

– Dakle, pisali ste svoju takozvanu poeziju? I šta je korisno u tome što ste često menjali posao?

– Počeo sam da radim kada sam imao petnaest godina. Sve me je zanimalo. Menjao sam posao jer sam želeo da znam što više o životu, o ljudima.

– A šta ste uradili što je bilo korisno za domovinu?

– Pisao sam poeziju. To je moj posao. Uveren sam… Verujem da će ono što sam napisao biti na usluzi ljudima, i ne samo sada, već́ i budućim generacijama.

– Dakle, mislite da je vaša takozvana poezija od koristi ljudima?

– A zašto govorite o pesmama kao “takozvanim”?

– Mi vaše pesme nazivamo “takozvanim” jer nemamo drugi koncept o njima. A koja je uopšte vaša specijalnost?

– Pesnik. Pesnik-prevodilac.

– A ko je prepoznao da ste pesnik? Ko vas je uvrstio među pesnike?

– Niko. (Bez izazivanja.) A ko je mene uvrstio među ljudski rod?

– I jeste li se za ovo učili?

– Šta?

—Da budete pesnik. Niste li pokušali da diplomirate na univerzitetu gde pripremaju… gde predaju…

– Nisam mislio da se to postaje obrazovanjem.

– A kako?

– Mislim da je to… (zbunjeno) od Boga…

Sva tri svedoka odbrane bila su članovi Saveza pisaca: pesnikinja Natalija Grudinina (rođena 1918), koja je nagrađena medaljom za odbranu Lenjingrada, a posle rata prevodila Edgara Alana Poa, i dva profesora filologije sa Hercenovog pedagoškog instituta, poznati prevodioci sa evropskih jezika E. G. Etkind (1918–1999) i V. G. Admoni (1909–1993). Oni su pokušali da dokažu sudu da je pisanje i prevođenje poezije zaista težak posao, koji zahteva poseban talenat i stručno znanje, i da je Brodski taj posao obavljao vešto i talentovano.

Sud je, međutim zaključio da su svedoci odbrane “pokušali da pred sudom predstave samog Brodskog kao nepriznatog genija, a vulgarnost i nedostatak ideja u njegovim pesmama kao delo talentovanog autora”, da “takvo ponašanje svedoči o njihovom nedostatku ideološke budnosti i partijskog integriteta”. To je prosleđeno Savezu pisaca sa uputstvom: “Izvestite sud o preduzetim merama.”

Osim Jevgenija Vsevolodoviča Vojevodina, pripovedača i novinara lista “Večernji Lenjingrad”, koga je poslao Savez pisaca, ostalih petoro svedoka odbrane – šef Doma odbrane Smirnov, domar Ermitaža Logunov, polagač cevi Denisov, penzioner Nikolajev i učiteljica marksizma-lenjinizma Romašova – ni na koji način nisu imali veze s književnim radom i nisu poznavali Brodskog.

Po logici partijskih scenarista, lično poznanstvo može biti osnova lične antipatije, a sovjetski radnici daju objektivnu procenu javne ličnosti optuženog…

Josifu Brodskom je posle pet sati suđenja izrečena najviša propisana kazna za parazitizam – pet godina “administrativnog preseljenja” (u Sibir).

Filološkinja Nina Đakonova se seća kako se Frida na sudski nalog “Oduzmite joj beleške” ispravila do svoje pune visine od 150 centimetara i tiho odgovorila: “Probajte!”

Zatim, “odmah posle ročišta, došla je u našu kuću i stajala je i plakala na stepenicama, nesposobna da se popne na naš sprat i pozove.”

Frida je umrla od raka 1965, ne dočekavši da se Josif Brodski vrati iz Sibira.

Ana Ahmatova je pre svih shvatila značaj onoga što se dogodilo 1964. godine: “Kakvu biografiju pišu našem Riđem!”, rekla je citirajući stih iz “Beleški pesnika” Ilje Selvinskog: “U udaljenom uglu, nekoga su usredotočeno tukli. Pobledeo sam: ispostavilo se da je tako trebalo da bude. Pišu biografiju pesnika Jesenjina.”

Nastavak u narednom broju