Kako je 1917. godine počeo prvi hladni rat

Vilijam Bulit je bio fascinantan primer kompleksnog tipa društvenog čoveka. Filadelfijanac više klase, pristalica boljševičke revolucije, iseljenik bez korena, razočarani radikal, grozničavi antikomunista i na kraju ogorčeni prognanik iz javnog života, bio je čovek čija su kreativna energija i samodestruktivni impulsi bili u stalnom sukobu.

Preko državnih pozicija koje je obavljao – ličnog predstavnika Vudroa Vilsona, Ruzveltovog ambasadora u Rusiji i Francuskoj, savetnika Frenklina Ruzvelta – imao je vodeću ulogu u definisanju odnosa Amerike sa sovjetskom Rusijom. Bio je tvorac prve šanse da se izbegne Hladni rat, ali i začetnik ideje o pravom Hladnom ratu koja se ostvarila.

GREŠKA KOJA JE ODREDILA ISTORIJU ČOVEČANSTVA

Prvi hladni rat između Rusije i Amerike počeo je u novembru 1917. godine, da bi se vremenom samo transformisao i danas stigao do svoje treće faze, čijim počecima imamo nesreću da prisustvujemo. Da bi se razumele osobenosti ovih “hladnih ratova”, mogu mnogo da nam pomognu lekcije iz Bulitove karijere. Uviđajući poreklo američko-ruskog konflikta koji na različite načine i u različitim formama traje čitav vek, uz jasne izglede da se produži na nekoliko predstojećih decenija, možemo da zaključimo da on uopšte nije bio neizbežan i da je nastao iz pogrešnih ličnih izbora i individualnih predubeđenja.

U problematičnoj istoriji američko-sovjetskih odnosa, neki su tvrdili da ove zemlje mogu da budu prijatelji, a drugi da su osuđene da budu neprijatelji. Nekolicina je bila na obe pozicije, a Bulit je bio jedan od onih koji su u početku bili oduševljeni obećanjem o sovjetskoj revoluciji, a zatim su bili razočarani kada ono nije ispunilo njihova očekivanja. On nije važan zato što je izgubio političku veru, što je dovoljno uobičajeno iskustvo, već zato što su njegova politička uverenja imala javni značaj.

Bulit je u Pariz na mirovne pregovore stigao kao vilsonovski idealista sa progresivnim osećanjima. Poput predsednika, smatrao je da pohlepnim Britancima i Francuzima ne treba dozvoliti da nametnu osvetnički mir Nemačkoj, i video je kraj rata kao šansu da se okončaju imperijalističke svađe koje su ga izazvale. Predaja Nemačke i njenih saveznika u novembru 1918, međutim, nije donela mir Evropi. Građanski rat se nastavio u Rusiji, gde su carske vojske, potpomognute Britanijom i Francuskom, nastojale da slome novi boljševički režim. Saveznici su čak ranije, 1918. godine, poslali svoje trupe u Rusiju, prvo u Arhangelsk i Murmansk na Arktiku, a zatim u sovjetske luke na Dalekom istoku.

Kada je Vilson odlučio da se pridruži loše osmišljenoj i na kraju uzaludnoj intervenciji saveznika, šaljući čak 13.000 američkih vojnika, Bulit, koji se protivio tome, rekao je glavnom Vilsonovom savetniku, pukovniku Hausu, da mu je “srce slomljeno jer osećam da ćemo napraviti jednu od najtragičnijih grešaka u istoriji čovečanstva.” Njegov cilj bio je da obuzda, a ne da zadavi revoluciju. “Ekonomska dezorganizacija i glad bili su roditelji boljševizma”, objašnjavao je on, napominjući da, ako se srednjoj Evropi “dozvoli da se rastopi u ekonomskom haosu i gladi, nijedan vođa na zemaljskoj kugli ne bi mogao da spreči uspostavljanje diktature proletarijata sa pratećim pljačkama i ubistvima”.

KO JE BIO KRIV ZA RAT

40-0Bulit dočekuje Frojda na železničkoj stanici u Parizu prilikom njegovog napuštanja Beča 1

Američki predsednik Vudro Vilson, koji je obeležio istoriju 20. veka uključenjem Amerike u Veliki rat i njegov ishod oblikovanjem posleratnog sveta na mirovnoj konferenciji u Versaju, bez svoje volje i znanja stigao je na psihijatrijski kauč Zigmunda Frojda zbog toga što je čvrsto držao poziciju rešenja spora povodom Jadrana u korist novostvorene Kraljevine SHS i ignorisanja predloga za sporazum sa Lenjinom i boljševicima. Prvo je dovelo do razlaza sa do tada najbližim i nezaobilaznim savetnikom, pukovnikom Vilijamom Hausom, a drugo sa mladim (28 godina) i izuzetno nadarenim šefom Obaveštajnog odeljenja američke delegacije na Versajskoj mirovnoj konferenciji, Vilijamom Bulitom, koji će nekoliko godina kasnije poslati Vilsona na seanse kod Frojda. Pre toga, Bulit je na Vilsonov sto doneo Lenjinovu ponudu koja bi, da ju je Vilson prihvatio, dovela do sasvim drugačijeg sveta od onog koji je kasnije nastao, pa i današnjeg u kojem živimo. A na kraju, sve to opisaće Mihail Bulgakov u svom izuzetnom romanu “Majstor i Margarita”.

Bulit je, kao mladi američki novinar koji je putovao Evropom, dokazao da je iza Austro – Ugarske objave rata Srbiji stajala Nemačka. Prilikom posete Budimpešti, Bulit se sreo sa premijerom Štefanom Tisom i pokušao da sazna ko je kriv za rat. Intervju sa Tisom iskoristio je dve nedelje kasnije da blefira u intervjuu sa nemačkim državnim sekretarom, Gotlibom fon Jagovom, gde je tako formulisao pitanje da je insinuirao da je Jagov video Austro – Ugarsku notu Srbiji pre nego što je ona poslata. Jagov je odbacio da je imao bilo šta s pripremom note, ali je potvrdio da je video notu istog dana, malo pre nego što je poslata Srbiji. “Kada bi neko znao da li je Nemačka unapred znala za austrijsku notu Srbiji, bolje bi znao koliko je Nemačka namerno ušla u ovo”. Bulitov intervju je dao je odgovor na ovo pitanje.

KO SU BILI LIBERALI

40-01

Bulit je boljševičkim pitanjem počeo da se bavi čim je došao u Stejt department. Vilson je svoje ratne cljeve formulisao kao liberalni program. Odrekao se programa “mir bez pobede”, koji su u tom trenutku prihvatili boljševici pregovorima o separatnom miru s Nemačkom u Brest-Litovsku. Američki predsednik i njegovi saradnici želeli su liberalni svetski poredak, što je svakako značilo svet kojim upravlja bogati i obrazovani Zapad. Za razliku od Vilsona, koji je smatrao boljševike nemačkim špijunima koji žele da potčine Ruse nemačkoj volji, Bulit je predlagao uspostavljanje veza i dijaloga s njima, pošto je sam imao dovoljno imaginacije da je mogao udobno da smesti konzervativce, socijaliste i komuniste u međunarodnu liberalnu paradigmu. Za njega su svi oni bili liberali, ili su imali potencijal da budu.

Vilsonov govor u četrnaest tačaka 8. januara 1918. imao je suprotan smer od onoga što je Bulit savetovao. Iako je Bulit mislio da Vilson izražava simpatije prema boljševičkoj vladi, Vilson je preko glava boljševika apelovao na ruski narod, kao što je to činio sa nemačkom vladom i nemačkim narodom. “Nesmetana i neometana prilika za samostalno određivanje sopstvenog političkog razvoja i nacionalne politike”, koju je predsednik predložio ruskom narodu, bila je dosledna sa njegovim ranije izraženim uverenjem da boljševici nisu ništa drugo do nemački agenti.

Vilson je otišao toliko daleko da je tajno podržavao generala Kaledina na jugu protiv boljševika, a ovo nikako nije bio poslednji put. Ipak, Haus i Vilson su ipak razmatrali da priznaju boljševike krajem januara i početkom februara, pošto su pregovori u Brest-Litovsku posustali, a Rejmond Robins iz Crvenog krsta uspostavio je u Moskvi dobre neformalne odnose sa boljševicima. Haus je takođe bio praktičniji od predsednika. Uvek je osećao političke aspekte svake situacije. Njegova veza sa mladim radikalima i levičarskim liberalima održala je otvoren kanal za alternativne glasove.

Najvažnije za administraciju i za saveznike bilo je zadržati Rusiju u ratu. Ako nemačke trupe više ne moraju da se bore protiv ruskih trupa ili garnizona u očekivanju napada na njihovu pozadinu ili bok, nemačka vrhovna komanda mogla bi da prebaci te trupe na zapadni front.

Bulit je nastavio da ubeđuje Vilsona i Hausa. “Ali očigledno je da nijedna reč ne bi mogla tako efektno da obeleži predsednikovo obraćanje beskompromisnim liberalizmom kao što bi to bio čin priznanja boljševika”, pisao je Hausu.

Početkom marta, Vilson je odlučio da se ne protivi japanskoj invaziji na Sibir, ali i da joj se ne pridruži. Bulit je kod Frenka Polka video Vilsonov telegram koji je tog popodneva trebalo da bude upućen Japancima. Polk je zamolio Bulita da zaboravi da je video telegram, ali Bulit to nije učinio. Odmah je alarmirao pukovnika Hausa, upozoravajući da će američka moralna pozicija biti nepovratno kompromitovana ukoliko se Amerika ne suprotstavi japanskoj invaziji. Haus je bio iznenađen Vilsonovom odlukom. Bulit je pisao Vilsonu: “Ako Sjedinjene Države pristanu na invaziju carske japanske vojske na teritoriju koju kontrolišu boljševici, sa navodnim ciljem uspostavljanja reda, Sjedinjene Države ne mogu da prigovore carskoj nemačkoj vojsci da koristi isti argument. Hoćemo li da učinimo svet bezbednim za rusku demokratiju tako što ćemo dozvoliti saveznicima da smeste Teraučija u Irkucku, dok se Ludendorf uspostavi u Petrogradu?” Čitajući Bulitov memorandum, Vilson je predosetio političku, ako ne i vojnu katastrofu i odmah je povukao svoju saglasnost za japansku invaziju.

VERSAJSKA MIROVNA KONFERENCIJA

Bulit je uspeo da kapitalizuje dobre odnose koje je uspostavio s Vilsonom i predložio da se direktno obrati notom boljševičkom Sovjetu, kako bi sprečio ratifikaciju sporazuma iz Brest-Litovska.

Nikada budućnost sveta nije zavisila više od jednog čoveka kao što je to bio slučaj sa američkim predsednikom Vudroom Vilsonom na Versajskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine. Od 18. januara do 28. juna 1919, kada je konačno potpisan Versajski ugovor, održano je 1500 sednica u 24 komisije. Pariz je živeo kao da je bilo vreme ponovljenog izvođenje Bečkog kongresa održanog sto godina ranije – 1815, između salona, tragedija i burleske. Nekadašnji saveznici podvaljivali su jedni drugima, a ambiciozni novi akteri nisu prezali od svake vrste iznenađenja. Neki su, poput slovačkog delegata Štefaneka, bili ubijeni, dok su drugi, poput poznatog poljskog muzičara Padarevskog koji će postati prvi predsednik obnovljene Poljske, bili nezaobilazne figure društvenog života.

Lord Nikolson je u svojoj knjizi “Mirotvorci” opisivao veliko proceduralno zamešateljstvo na sastancima: “Uveče, konačna revizija austrijske granice. Šetao sam do Ulice Nito posle ručka, da bih obavestio Balfura. U sobi je bila veoma teška tapiserija iznad portreta nasmejane Marije de Mediči, a zvuk fontane mogao je da se čuje iz vrta. Sudbina Austro – Ugarske imperije biće odlučena u ovoj sobi. Mađarska će biti raskomadana od strane pet izuzetnih džentlmena sa nemarnošću i neodgovornošću. Dok voda pada po ljiljanima, dok oni to posmatraju sa zanimanjem, dok Balfur mrmlja, a Lensing gunđa, dok se Pinčon smeje, Transilvanija je prekrojena. Kada Tardije i Lensing razmenjuju uvrede kao teniske loptice, Mađarska je do podneva prepolovljena. Onda idu na Čehoslovačku. Izveštaj Komiteta za Jugoslaviju usvojen je bez izmena. Onda su posluženi popodnevni čaj i makaroni.”

Američka delegacija, koja je doplovila brodom “Džordž Vašington”, bila je najbrojnija. U njoj su dominirali eksperti za svako pitanje koje je bilo važno za budući mirovni sporazum, od razbijanja i spajanja država, obrazovanja novih, njihovih granica, ekonomija do stvaranja Lige naroda kao preteče Ujedinjenih nacija. Svi oni radili su pod rukovodstvom pukovnika Hausa u tajnoj organizaciji nazvanoj “Inquiry” (Istraživanje), sa idejom da se zahvaljujući radu stručnjaka i eksperata stigne do najboljeg i najpravednijeg mira. Vilson je spektakularno doplovio u luku Brest 13. decembra 1918. u pratnji ratnog broda “Pensilvanija” i još 28 razarača i zadržao se do 14. februara 1919, da bi se opet vratio 14. marta 1919. i ostao do kraja konferencije.

BULIT U MOSKVI

Tokom Vilsonovog odsustva, Edvard Haus je vodio američku delegaciju i pokazao je da je, više nego predsednik, bio sklon da popusti u brojnim pitanjima. Dva velika pitanja su se suočila sa savezničkim državnicima u Parizu: sudbina Nemačke i budućnost revolucije koja je pretila da se proširi izvan Rusije, u centralnu Evropu. Da bi bolje razumeo situaciju u Rusiji i utvrdio da li je moguće mirovno rešenje sa boljševicima, Haus je odlučio da pošalje specijalnu delegaciju u Moskvu. Bulit, sa dvadeset osam godina, bio je idealan izbor da vodi takvu misiju: bio je pametan, maštovit i dovoljno mlad da bi ga odbacili ako bi se misija pokazala politički sramotnom.

Bulit je možda bio manje oduševljen sovjetskim komunizmom od Linkolna Stefensa, koji ga je pratio, ali je svakako bio pozitivno impresioniran njime i uveren u stabilnost Lenjinovog režima, koju je većina savezničkih zvaničnika tada smatrala efemernom. Bulit je bio naklonjen revolucionarnim naporima, ali je rusku revoluciju video kao priliku da se slabi i beznačajni boljševici pod Vladimirom Lenjinom inkorporiraju u veći liberalni svetski poredak. Proveo je nedelju dana u Rusiji, dugo sastančio s Lenjinom, Čičerinom i Litvinovom i vratio se u Parizu sa velikim uzbuđenjem, sa mirovnim predlogom sovjetskog ministarstva spoljnih poslova saveznicima, koji su se tada borili protiv boljševika blokadom i invazionim trupama.

Bulit je zajedno sa novinarom Linkolnom Stefansom i uz posredovanje švedskog komuniste Karla Kilboma preneo Lenjinovu ponudu da se do 10. aprila sklopi momentalno primirje uz priznanje sovjetske Rusije, a vođa boljševika zauzvrat je bio spreman da prizna nekomunističke vlada koje su bile stvorene u baltičkim državama, Poljskoj, Rumuniji, Besarabiji, Jermeniji, Azerbejdžanu, Murmansku i drugim teritorijama, svodeći komunističku vladavinu samo na teritoriju Ivana Groznog. To je značilo da će boljševici odustati, makar privremeno, od celog Urala, Sibira, Kavkaza, Finske, baltičkih država, dela Bele Rusije i većeg dela Ukrajine. Zauzvrat, savezničke trupe bi bile povučene i pomoć “belima” bila bi prekinuta. Sovjeti bi priznali odgovornost za carske dugove.

Bio je podjednako ubeđen, kao i kasniji istoričari, da su uslovi predloga koji je doneo bili izuzetno velikodušni prema saveznicima, pružajući mogućnost za trajnu ravnotežu između Istoka i Zapada. Koliko god bila nesavršena, ova ponuda je, prema rečima Džordža F. Kenana, koji je kasnije služio kao Bulitov zamenik u moskovskoj ambasadi, bila “najpovoljnija prilika koja je do sada pružena, ili će ikada biti pružena, zapadnim silama da se izvuku iz beskorisne umešanosti u vojnu intervenciju u Rusiji i za stvaranje prihvatljivog odnosa sa sovjetskim režimom”.

Ali, predlog je zvanično ignorisan i Bulit lično ponižen. Američki predsednik je odbio ovu ponudu i da vidi Bulita. Posledice te odluke bile su ogromne, jer su primorale boljševike da uspostave svoju vlast na svim ovim teritorijama. Obeshrabreni Bulit poslao je drsko pismo Vilsonu, govoreći mu da napori evropskih konzervativaca da obnove stari poredak idu na ruku revolucionarima: “Tokom protekle godine, narodi Evrope su tražili bolji način da žive za opšte dobro svih. Nisu našli nikakvo uputstvo u Parizu… Narodi se okreću Moskvi; ali impulsi koji ih pokreću udaljeni su od teorijskog komunizma… Pre šest meseci svi narodi Evrope očekivali su da ispunite njihove nade. Oni sada veruju da to ne možete da učinite. Okreću se, dakle, Lenjinu.” Dao je ostavku na svoj položaj i u istom pismu napisao Vilsonu da je “dužnost Vlade Sjedinjenih Država da odbije da potpiše ovaj nepravedni ugovor, da odbije da garantuje njegova rešenja ulaskom u Ligu naroda”.

Bulit je verovao da svaka nacija sadrži elemente imperijalizma, liberalizma i socijalizma. Ako bi se elementi liberalizma i umerenog socijalizma mogli ohrabriti da preuzmu vlast u svim zaraćenim nacijama, rat bi se uskoro završio. U stvari, za Bulita, revolucionarna socijalistička ideologija je odvukla otuđene mase iz imperijalističkih, reakcionarnih diktatura i iz propalih liberalnih demokratija. Revolucionarni socijalisti, posebno boljševici u Rusiji, predstavljali su u Bulitovim očima poziciju političke snage.

Bulit je tvrdio da su to morale i liberalne zemlje, ili da slome boljševike ili da ih “uvedu” u liberalnu demokratiju. Morali su da spreče uniju imperijalističke desnice sa revolucionarnom socijalističkom levicom, ili će, kako se plašio, liberalna demokratija ostati sama u svom porazu. Pod zastavom progresivizma i međunarodnog liberalizma, Sjedinjene Države mogle su da koriste svoju vojnu moć, ne za materijalne i lične interese, već radije “da opravdaju principe mira i pravde u svetu”. SAD su mogle da krenu u rat da bi osigurale međunarodni liberalni poredak.

OBNOVA SOVJETSKOG SAVEZA

Za Sovjete, pretvaranje Rusije u industrijsku i vojnu silu je iscrplo i frustriralo staru ideološku elitu. Kada su užasi građanskog rata izbledeli u prošlosti, boljševici, menjševici i socijalistički revolucionari su svoju pažnju usmerili na obnovu. Lenjinova nova ekonomska politika postavila je ekonomiju na pravi put, ali po ideološkoj ceni, uz učvršćivanje boljševizma. Poziv politike na mešavinu javnog i privatnog razvoja garantovao je određeni uticaj kapitalističkih snaga. Seljaci su, dok su se pretvarali iz seljaka u farmere, kontrolisali lanac ishrane, istovremeno obezbeđujući najveći deo investicionog kapitala. Koliko dugo bi ova politika mogla da traje bez gubitka revolucionarnog žara?

Reakcionarne snage unutar zemlje i “kapitalističko okruženje” nisu uplašile partijsko rukovodstvo. Spoljnopolitički establišment je u ovom periodu značajno napredovao. Ova era, opterećena krizama, odredila je način na koji će se spoljna politika koristiti za unapređenje nacionalnih interesa i kako će podržati marksističku revoluciju. Spoljna politika bila je potraga za saveznicima u izuzetno neprijateljskom svetu.

Ministar inostranih poslova Georgij Čičerin dao je svoj najznačajniji doprinos potpisivanjem ugovora sa Nemačkom 1922. godine, koji je pomogao da se razbije izolacija velikih sila. Međutim, Sjedinjene Države još nisu htele da priznaju sovjetsku vladu, dok su mnoge evropske nacije samo nevoljno poslovale sa Sovjetima. Na istočnoj granici, pošto su kineski komunisti obećavali produžetak svetske revolucije, Japanci su ostali definitivna pretnja u svojoj ekspanziji na Kinu.

Ruska revolucija i saveznička intervencija koja je usledila započele su pravo i duboko neprijateljstvo između Sjedinjenih Država i Rusije. Za Sovjete, američka intervencija u njihovom građanskom ratu bila je u suprotnosti sa njihovim naporima da poraze monarhiste i liberalne eksploatatore i obeležila je američke akcije kao imperijalističke, antisovjetske i anti­socijalističke.