Junaštvo o čiviluk

Naprasna odluka vlade Toneta Ropa primljena je bez velikih ovacija i uz gunđanje ministra vojnog, u čijem bi planu ukidanje regrutne vojske trajalo nešto duže. Bilo kako bilo, Slovenija je prva na prostorima bivše Jugoslavije koja je donela ovakvu, „istorijsku“ odluku, kojom se prekida 250-godišnja tradicija po kojoj su Slovenci po raznim armijama – kako su se države menjale – služili obavezan vojni rok.

Saopštenje Ropovog kabineta najviše je razveselilo oktobarsku „klasu“ od 300 vojnika jer je trebalo da krenu na šestomesečno služenje vojnog roka. Ovako skroman i na jedvite jade sakupljen broj regruta najbolje svedoči o nedaćama pred kojima se našla slovenačka administracija. Još koliko u januaru ove godine poslato je na služenje vojnog roka oko 900 vojnika (tačnije – 861). Već u aprilu je brojka prepolovljena – uniformu je obuklo samo 409 mladića, što je bila direktna posledica poteza vlade uoči referenduma o ulasku države u NATO; tada je vlada proturila izjavu da će tokom nekoliko narednih godina profesionalizovati Slovenačku vojsku u potpunosti. Referendum je uspeo, a golobradi momci suočeni su s dilemom hoće li biti poslednje „lude“ da služe vojsku koja se ukida, pa su se svim sredstvima bacili na traženje alternativa u vidu zdravstvenih uverenja i drugih ništa manje „opravdanih“ problema, radi odgađanja služenja bilo „oružanog“ bilo civilnog vojnog roka. U Sloveniji ova pojava nije nova, ali poslednjih meseci poprimila je razmere epidemije. Tako su one prolećne, olako izrečene najave vlade o profesionalizaciji vojske, zbog naglog osipa regruta, ispunjene mnogo ranije nego što je državna birokratija sanjala.

PLAĆENICI: Ovdašnja javnost upoznata je sa idejom o potpunom napuštanju regrutnog sistema još 1999. godine. Promoter te ideje bio je i ostao šef opozicije Janez Janša. Po njegovom mišljenju, profesionalna vojska bila bi „jeftinija i efikasnija“, a istovremeno bi se rešio problem popunjavanja redovnog sastava. Stručnjaci, međutim, nisu pokazali oduševljenje ovim planom. Anton Grizold, tada u ulozi predsednika „strateškog saveta“, inače profesor odbrane na Fakultetu društvenih nauka u Ljubljani, odbacivao je snove političara o brzom prelasku sa regrutnog na profesionalan sastav – kao neozbiljne: „Ako pravim poređenje sa kućom – i kuću je moguće napraviti za četrnaest dana, ali pitanje je koliko dugo će stajati“, izjavio je skeptični Grizold, zalažući se za „kombinovani sistem“ popunjavanja vojske tj. da se pored zapošljavanja profesionalaca u sastav uključi i određen broj regruta, odabranih na osnovu različitih sistema, najčešće pomoću žreba.

Ironijom sudbine, baš Anton Grizold se ovih dana našao u ulozi ministra odbrane koji je dokrajčio regrutnu vojsku. Da je reč o neplaniranoj brzini, svedoči podatak da je sredinom novembra 2001. godine vlada na predlog ministra Grizolda prihvatila dugoročan plan razvoja Slovenačke vojske, kojim je predviđena postepena profesionalizacija do 2007. godine, tako što bi godišnje u radni odnos stupilo oko 270 vojnika i 30 oficira. Još koliko u martu 2002. godine slovenačko ministarstvo odbrane protivi se prebrzoj profesionalizaciji, da bi tokom kampanje za ulazak u NATO vlada građanima obećala profesionalnu vojsku.

Uzrok za brz prelazak na nov sistem nađen je i u samoj Vojsci, nastaloj iz nekadašnje Teritorijalne odbrane (TO) Slovenije koja se 1991. godine sa 20.000 ljudi suprotstavila tadašnjoj JNA. Posle uspeha u desetodnevnom sukobu sa JNA te 1991. godine, slovenačka TO prerasta u vojsku koja se ubrzo zaplela u nebrojene afere oko krijumčarenja oružja (prevashodno kupcima iz Hrvatske i Bosne) i skandale zbog nediscipline. Zna se za bar četiri veće pobune, u kojima su regruti zbog različitih razloga (najčešće zbog zabrane odlaska kući) štrajkovali ili nisu hteli da prime oružje. Jednom su nimalo ratoborni regruti čak ispljuvali slovenačku zastavu i usput pevali jugonostalgične pesme. Adekvatnih kazni za ovakvo šenlučenje gotovo da nije bilo jer Slovenačka vojska nema posebno (vojno) sudstvo, pa zavisi od sporih presuda civilnog pravosuđa. Nisu bili retki ni slučajevi nestručnog rukovanja oružjem sa smrtnim žrtvama, a ređale su se i krađe po vojnim skladištima u kojima su učestvovali i vojnici.

KLOPKA ILI PEČALBA: Svi ti razlozi i sve manji broj mladića „za vojsku“ učinili su da Slovenačka vojska svake godine hronično kuburi sa popunjavanjem sastava. Svoje je učinilo i izdašno korišćenje prava na civilno služenje vojnog roka. Dok je, na primer, 1991. godine molbu za civilno služenje predalo 240 momaka, 1998. taj broj je porastao na 1937 regruta, što je povećanje od osam puta. Poslednjih godina regrutnog sistema godišnje bi četiri do pet hiljada mladića odbilo da služi vojsku u uniformi.

Nevoljama treba dodati činjenicu da su iz godine u godinu rasle i „zdravstvene tegobe“ potencijalnih regruta. Između 40 i 50 odsto od oko 15.000 momaka „zrelih za vojsku“ imalo je lekarsko opravdanje, pa je tako za vojni kontingent od oko 15.000 ljudi svake godine ostala jedva polovina ljudstva. Taj trend je zabetonirao pad nataliteta, pošto je u Sloveniji svake godine tri odsto muškaraca manje.

Otuda profesionalizacija vojske najelegantnije rešava sve te probleme. Bar po mišljenju političara. Vojna struka se slaže da je to logičan izbor i zbog brzog razvoja vojne tehnike. Profesionalni vojnici, koji trenutno zarađuju oko 600 evra mesečno, primereniji su i za slanje u vojne misije u inostranstvu, bolje su obučeni i rizicima smrti i povreda izlažu se „dobrovoljno“. Slovenački vojnici već obavljaju sporedne dužnosti u misijama po Bosni, na Kosovu, u Avganistanu, a uskoro možda i u Iraku. Interesovanje za odlazak u inostranstvo je ogromno uprkos opasnostima, pošto su tamo plate i do deset puta veće, od 2000 do 5000 evra mesečno. Nije čudo da je, bar sudeći prema anketama, san svakog drugog „profesionalca“ pečalba, tačnije „rad u inostranstvu“.

Profesionalizacija ipak neće proteći bez trzavica, naročito zbog neočekivane brzine njenog uvođenja koju nikako da stignu preko potrebni sistemski zakoni. Stoga se vojnici zapošljavaju po zakonu o državnoj upravi. Sada se planira zapošljavanje oko 500 vojnika godišnje, tako da bi nova Slovenačka vojska (u kojoj će biti zastupljena oba pola) na kraju trebalo da broji oko 10.000 pripadnika. Otprilike isto koliko i policija. U međuvremenu, državu će štititi skroman broj vojnika – ali i tu se računa na partnere iz NATO-a, naročito po pitanju nerešene granice sa Hrvatskom. Ono što je nepoznato jeste odgovor na pitanje odakle će država, čiji je budžet već davno u crvenim brojkama, finansirati projekat profesionalne vojske koji je samo ove godine za oko 87 miliona evra skuplji od budžeta za regrutnu vojsku.

Vladajuća koalicija se za sada oglušuje o glas kritičara koji upozoravaju da su profesionalne vojske podložnije zloupotrebama i da su kao „vojske za iznajmljivanje“ zgodne za intervencije u tuđini, što nema mnogo veze sa nekadašnjim konceptom „građanske dužnosti“ i participacijom u odbrani rodne grude. Tako je već sad izvesno da će slovenački vojnici ubuduće branik zavičaja zameniti rentiranim, daleko od granica matice.