Je t’aime, ich auch nicht

Kada su se nemački kancelar Helmut Kol i francuski predsednik Fransoa Miteran pre dvadeset godina na ratnom poprištu kod Verdena uhvatili za ruke, bio je to vrhunac procesa pomirenja dveju država. Kada su se kancelar Gerhard Šreder i predsednik Žak Širak sastali u Normandiji 6. juna da obeleže 60 godina od Dana D, susret je bio jednako dirljiv i pun simbolike. Bio je to prvi put da je jedan nemački lider prisustvovao proslavi Dana D. Ipak, od ovog trenutka, Nemačka i Francuska možda ulaze u težak period.

Izuzetno prijateljstvo između dve zemlje koje traje pola veka imalo je svoje uspone i padove. Štaviše, dvojica aktuelnih lidera nisu u svojim odnosima imali sjajan početak. Kada je Šreder 1998. postao kancelar, provodio je više vremena udvarajući se premijeru Velike Britanije Toniju Bleru.

Predsednik Širak, priželjkujući da Šredera na izborima poraze nemački konzervativci, usredsredio je na njih svoju pažnju. Zbog toga je nastao zastoj, kako u odnosima između dve zemlje tako i u EU-u.

U međuvremenu su Šreder i Širak ipak prevazišli prirodni nedostatak ličnih simpatija i počeli da sarađuju. Suprotstavljanje ratu protiv Iraka od prvog dana ih je ujedinilo. Dogovorili su se neočekivano i oko sporazuma o subvencijama za poljoprivrednike i oko ustava EU-a. U januaru 2003, na četrdesetogodišnjicu Jelisejskog sporazuma kojim je prijateljstvo betonirano, dvojica lidera su se još više približili jedan drugome u pokušaju da čvršće koordiniraju politiku na unutrašnjem planu i u okviru EU-a. Šreder je čak dopustio da ga na jednom samitu EU-a zastupa Širak. Ispomagali su se dok su utanačivali pakt za stabilnost EU-a tako što su se neprestano oglušivali o pravila u vezi sa budžetskim deficitom. Bilo je čak reči i o istinskoj Bund franco–allemand – (francusko-nemačkoj uniji), koja bi podrazumevala zajedničku spoljnu politiku i nemačkog zamenika francuskog predstavnika u Savetu bezbednosti UN-a.

NE PRILAZI MI: Danas deluje kao da se ovakve ideje odnose na neku dalju budućnost. Zapravo, većina Nemaca koja je strepela od pomisli da im se država previše stopila sa Francuskom kada je o Iraku reč, odahnula je kada je uvidela da se iz prošlogodišnje intenzivirane saradnje nije izrodila ozbiljnija protivteža Americi. Nemačka se vratila tradicionalnom kursu održavanja ekvidistance između Francuske i Amerike. Umesto da sedi iza francuskog predstavnika, Nemačka danas zahteva da postane stalna članica SB UN-a. Uz to, Šreder i ministar spoljnih poslova Joška Fišer uspeli su u velikoj meri da izglade odnose sa Džordžom Bušom, a da pri tom ne promene svoj stav u vezi sa Irakom.

Takođe, u Nemačkoj se danas sve manje razmišlja o „čvrstom jezgru Evrope“. Joška Fišer, koji se dugo zalagao za „avangardu“ EU-a, kako bi se pospešile evropske integracije, sada smatra da bi to samo oslabilo EU u borbi sa najvećim strateškim izazovima u koje on svrstava globalizaciju i terorizam. U okviru EU-a koji danas broji 25 članica, mnogi smatraju da je čvrsta veza između Nemačke i Francuske neophodna, ali ne i dovoljna karika da iznese projekat ujedinjenja do kraja. Čini se da je zbog toga Fišer posebno zainteresovan da uključi i Britaniju. Ovakva promena nije po volji Francuskoj. Rukovanje Buša i Širaka u Parizu dan pre proslave Dana D, i večera udvoje, nisu ublažili surevnjivost između dve zemlje. Svaki osećaj trijumfa Francuza u pogledu Iraka prigušen je narastajućim strahovima od terorizma i sve izražajnijeg antizapadnog raspoloženja koje je izazvao rat. Novi ministar spoljnih poslova Francuske Mišel Barnije otvoreno je rekao prošle nedelje da Francuska „neće slati svoje vojnike, ni sada ni kasnije“.

A Francuzi nisu odustali od svojih ambicija o „multipolarnom“ svetu, što izaziva gnev Amerike koja smatra da će „utvrđena“ Evropa biti protivteža američkoj prevazi. Zbog toga Širak pristupa sa naročitim entuzijazmom stvaranju jače odbrambene komponente ujedinjene Evrope. Francuska nevoljno uviđa da je takva ideja nemoguća bez učešća Britanije. Ali, to im stvara glavobolje, zbog urođenog proameričkog refleksa Velike Britanije. Zato su Francuzi mnogo odlučniji od Nemaca da francusko-nemačku osovinu održe što čvršćom, najviše zato što nemaju alternativu.

Iza ove potrage za novim savezništvima stoji osnovna činjenica da je politička aritmetika u velikoj meri poremećena u proširenoj Uniji. Ako je najnovije proširenje već poljuljalo odnose, svako naredno bi to još jače moglo da učini. Već se javljaju nesuglasice u vezi sa kandidaturom Turske. Nemačka vlada je za. I Širak je, s tom razlikom što njegovo mišljenje ne deli većina Francuza, čak ni većina članova njegove partije. Stav Francuske u pogledu prijema Turske u EU bi se mogao pooštriti, što bi za uzvrat još više udaljilo Francusku od Nemačke.

SLABIJE VEZE: Izdvajaju se tri slabe tačke u nemačko-francuskim odnosima. Prva se odnosi na raskol između nacionalnih i zajedničkih interesa, koji je oduvek postojao. Kada su u januaru 2003. Širak i Šreder Jelisejskom sporazumu pridodali „zajedničku deklaraciju“, cilj im je bio da zajednički odlučuju o većem broju pitanja. Ali, umesto da ustanove zajedničko telo koje će koordinirati zajedničke stavove, svaka vlada stvorila je sopstvena tela. Do sada je učinak ove inicijative bio beznačajan. Njihova najveća zamisao – da formiraju franko-nemačke industrijske gigante – već je bila izvrgnuta ruglu pokušajima intervencionizma. Francuska je prva naljutila Nemačku kada je pomogla francuskoj farmaceutskoj kompaniji Sanofi-Sintelabo da kupi Aventis, svog francusko-nemačkog rivala. A gnev samo još više raste jer Francuska pokušava da spreči nemačkog giganta Simens da kupi deo kompanije Alstom, francuske inženjerske kompanije koja je gotovo pred bankrotom. Ova tema je toliko delikatna da su francuski premijer Žan-Pjer Rafaren i ministar finansija Nikola Sarkozi odložili sastanak sa svojim nemačkim kolegama.

Druga slaba tačka je smena generacije. Mladi Nemci naviru u Pariz i obožavaju francuske filmove, ali im Francuzi sve ređe uzvraćaju naklonost. Kao što je primetio jedan francuski zvaničnik: „Francuzi letuju u Španiji i Italiji, a decu šalju na školovanje u London ili SAD. Niko ne ide u Nemačku.“ Broj francuskih đaka kojima je nemački prvi strani jezik u školi opao je sa 14 na samo devet odsto od 1970; nekada je bilo 36 odsto onih kojima je nemački drugi strani jezik, a danas ih je svega 14 odsto.

Poslednju slabu tačku čine izgledi da će doći do promene vlasti. Iz redova konzervativaca, na izborima 2006, Šrederu će najverovatnije biti takmac opozicioni lider Angela Merkel. Ona je politički zanat ispekla kod Kola koji je bio u misiji istorijskog nemačko-francuskog pomirenja. Ali, gospođa Merkel je i veliki atlantista. Bila je na strani Amerike povodom Iraka i zbog toga se sastala sa predsednikom Bušom. Ona je poreklom iz bivše istočne Nemačke, tečno govori ruski, i verovatno će imati više sluha za nove članice EU-a. U pogledu ekonomije, bliža je britanskom modelu.

Izbori u Francuskoj će biti tek za tri godine, i sve dok je Širak predsednik on će nastojati da nemačko-francusku osovinu održi snažnom. Ali, najveće izglede da ga na vlasti zameni ima ministar Sarkozi (49), koji, prema rečima jednog neimenovanog pomoćnika, smatra da nemačko-francusko prijateljstvo gubi primat. On je zainteresovan da okupi veliku petorku, koju bi pored Francuske i Nemačke činile još Britanija, Italija i Španija. „Evropa koju čini 25 država“, rekao je nedavno, „primorava nas da osmislimo novo jezgro EU-a“.

Istini za volju, Francuska i Nemačka će i dalje imati mnogo toga zajedničkog. Obe zemlje su velike članice EU-a, i za obe je politički projekat EU-a podjednako važan, po čemu se razlikuju od, recimo, Britanije. Jedna drugoj su i dalje potrebne kako bi ojačale svoj strani uticaj. I, ako ne bude bilo dogovora oko ustava EU-a, Francuska i Nemačka će nesumnjivo jedna drugoj ponovo pasti u zagrljaj. Ali, istorijski posleratni žar, potkovan teškim radom i naporima za opstanak specijalnih veza Francuske i Nemačke više se ne može uzimati zdravo za gotovo.