Između čekića i nakovnja

Kao da se približavanjem proleća situacija oko Irana zaoštrava, a sve teže reči počinju da padaju sa svih strana. Predsednik SAD Barak Obama je po stupanju na dužnost najavio da će ponuditi dijalog Iranu, vlasti ove zemlje su odgovarale da će na ponudu odgovoriti ako bude poštena i iskrena, ali je već sada moguće postaviti pitanje da li je želje za dijalogom, sa obe strane, uopšte bilo, ili se radilo samo o retorici.

Portparol Bele kuće Robert Gibs je 17. februara izjavio da SAD ne isključuju nijednu od opcija, uključujući i vojnu operaciju. „To što Iran odbija sve pokušaje administracije američkog predsednika Baraka Obame da se spor reši diplomatskim putem, dokaz je da nuklearni program te zemlje nema ciljeve koje Teheran navodi“, izjavio je Gibs. Zveckanja oružjem bilo je i ranije, i to je očigledno deo taktike u ratu živaca, baš kao i izjava ministra odbrane Irana Ahmada Vahidija da će na eventualni napad uzvratiti napadom na brodove zapadnih zemalja koji se nalaze u Persijskom zalivu.

NAJAVE RATA I ORUŽJE: Temperaturu su još početkom godine, 12. januara, podigla dešavanja u Teheranu. Tada je bombom prikačenom na motocikl, u blizini zgrade u kojoj je živeo, ubijen nuklearni naučnik i profesor Teheranskog univerziteta Masud Ali Mohamadi. Iranske vlasti su izjavile da su „u tom terorističkom aktu vidljivi znaci umešanosti cionističkog režima, Amerike i njihovih plaćenih agenata“. Zvaničnici Stejt departmenta odbacili su kao „apsurdne“ iranske optužbe, što su učinili i CIA i Mosad.

Predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad je izjavio da će Izrael pokrenuti vojne udare na Iran na proleće ili leto ove godine, što je Izrael demantovao. Rusija je tokom posete izraelskog premijera Benjamina Natanijahua saopštila da odlaže isporuku antiraketnog sistema S-300 Iranu zbog „tehničkih problema“. Ugovor o isporuci tog odbrambenog sistema potpisan je još 2007. Zapadne zemlje tražile su već više puta od Rusije da sistem ne isporuči, i svaki put bile odbijene, često uz deljenje packi i poruke Izraelu i SAD dа, pre nego što se obrate Rusiji sa takvim zahtevima, pogledaju na svoje dogovore sa Gruzijom uoči rata u Južnoj Osetiji 2008. godine. Čini se da se u „vezanoj trgovini“ velikih sila, bar trenutno, nešto promenilo. Rusija, inače, gradi zasad jedinu iransku nuklearnu elektranu u gradu Bušehru.

„Njujork tajms“ je 6. januara objavio da je Iran tokom poslednjih deset godina gradio podzemne bunkere i tunele širom Irana u kojima je smešten nuklearni kompleks. Najzloslutnije u „senzaciji“ oko tunela i bunkera zvuči izjava izraelskog ministra odbrane Ehuda Baraka da ti tuneli „ne mogu biti uništeni konvencionalnim oružjem“, a koje oružje osim konvencionalnog u tu svrhu može da se koristi, ne treba nagađati.

NUKLEARNI POKER: Što se tiče nuklearnog programa Irana, malo pominjana činjenica u zapadnim medijima jeste da je Mohamad Hatami, prethodnik Ahmadinežada na mestu predsednika, ponudio da Iran obustavi svoj nuklearni program, ali da je tada Amerika odgovorila nelagodnim ćutanjem na pruženu ruku. Ahmadinežad je to često koristio kao argument kojim je objašnjavao prkošenje svetu, govoreći da Amerika želi samo da dođe do iranske nafte, a da nuklearni program koristi kao izgovor pritiska na Iran. U prilog tome ide i činjenica da se Pakistan, zemlja razdirana unutrašnjim problemima i u stalnom sporu sa Indijom, naoružao nuklearnim oružjem skoro bez problema, baš kao i Indija, uz prećutnu (i konkretnu) podršku onog dela sveta koji se sada, navodno, trese od straha pred iranskim nuklearnim programom.

Kada se pojača retorika o iranskim nuklearnim ambicijama, kao u poslednje vreme, retko se pominje sumnja da li Iran pravi atomsku bombu ili ne, već se to uzima kao gotova činjenica, mada svi izveštaji Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) prethodnih godina ukazuju da za to ne postoje jasni dokazi. O tome koliko je Iran daleko od proizvodnje atomskog oružja stalno se lansiraju protivrečne vesti. Dok je 5. oktobra prošle godine savetnik američkog predsednika za nacionalnu bezbednost Džim Džons odbacio navode „Njujork tajmsa“ da je Iran sve bliži pravljenju atomske bombe, ministar odbrane Izraela Ehud Barak je 28. decembra izjavio da će Iran 2011. godine moći da proizvede bombu.

Nuklearni mirnodopski program je, inače, jedna od retkih stvari oko koje se iranska vlast i njeni protivnici slažu. Ako je to dozvoljeno svima u svetu, zašto ne bi bilo i Iranu, pitaju se i oni Iranci koji misle da vlast buku koja se diže oko tog programa koristi za skretanje pažnje Irancima sa unutrašnjih problema, i ne slažu se sa Ahmadinežadovim busanjem u prsa i izjavama da „Izrael treba zbrisati sa lica zemlje“.

OBOGAĆIVANJE URANIJUMA: Prema nacrtu sporazuma koji je IAEA predložila u oktobru, Iran je trebalo da najveći deo svog uranijuma, skoro 1200 kilograma, prebaci na dodatno obogaćivanje u Rusiju i Francusku. Teheran je insistirao na tome da količina koju u prvoj turi treba da pošalje na preradu bude manja od 1200 kilograma, što su odbile SAD, Rusija, Kina, Francuska, Velika Britanija i Nemačka. Iran je zatim zvaničnim pismom obavestio IAEA da će sam početi da obogaćuje uranijum.

Ahmadinežad je saopštio 11. februara, na proslavi povodom obeležavanja 31. godišnjice iranske revolucije, da je Iran obogatio 20 odsto prve količine uranijuma u atomskom centru u Natancu, blizu Isfahana. Rekao je i da u Natancu postoje mogućnosti za obogaćivanja uranijuma do 80 odsto, što je blizu nivoa potrebnog za pravljenje atomske bombe, ali je naglasio da cilj nije pravljenje bombe, već da će se obogaćeno nuklearno gorivo koristiti za istraživački reaktor u Teheranu, koji proizvodi medicinske izotope. Direktor iranske Organizacije za atomsku energiju Ali Akbar Salehi kaže da bi izgradnja još dva postrojenja za obogaćivanje uranijuma mogla da počne ove godine.

IAEA je u izveštaju od 19. februara kritikovala Iran zato što su „inspektori kasno informisani o početku višeg bogaćenja uranijuma“. Prošle godine u novembru IAEA je kritikovala Iran zbog „zakasnelog priznanja da poseduje drugo postrojenje za obogaćivanje uranijuma u blizini grada Koma“. Iranske vlasti su obavestile IAEA o postojanju ovog postrojenja tek u septembru 2009, navodeći da je postrojenje u Komu zamišljeno kao rezerva koja će omogućiti nastavak civilnog nuklearnog programa ako nuklearni kompleks u Natancu bombarduju neprijatelji poput Izraela.

SANKCIJE: U svakom slučaju, najave novih sankcija za Iran zbog njegovog nuklearnog programa su sve glasnije. Savet bezbednosti UN-a je, inače, do sada uveo tri paketa sankcija Iranu. Pošto je Iran objavio da je počeo sam da obogaćuje uran na 20 odsto, SAD, Rusija i Francuska su u zajedničkom pismu izrazile zabrinutost zbog te odluke Teherana. SAD najavljuju nove, oštrije sankcije, uz podršku evropskih partnera i Rusije, koja kaže da ne treba sankcijama kažnjavati iranski narod, već vlast, ali i da sankcije „ne treba da sateraju Iran u ćošak“. Američka državna sekretarka Hilari Klinton zatražila je podršku Saudijske Arabije u naporima da se od Kine dobije saglasnost za dodatne sankcije, kojima se Kina protivi. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu pozvao je da se uvedu sankcije koje će sprečiti uvoz i izvoz nafte iz te zemlje, naglasivši da bi Savet bezbednosti UN-a trebalo izbeći.

Mahmud Ahmadinežad je izjavio da će svaka zemlja koja pokuša da Iranu nametne nove sankcije zažaliti zbog toga, a još ranije je više puta pomenuo da Iran neće promeniti svoj nuklearni program ni ako Savet bezbednosti UN-a uvede Iranu nove sankcije.

UNUTRAŠNJI PRITISAK: Dok raste spoljašnji pritisak, ne smiruju se ni tenzije unutar same zemlje. Dok je 11. februara na proslavi 31. godišnjice revolucije, pred stotinama hiljada ljudi u centru Teherana Ahmadinežad objavljivao da je proizvedena prva količina obogaćenog uranijuma, nešto dalje od tog mesta nekoliko hiljada pristalica opozicije sukobilo se sa snagama bezbednosti, koje su koristile suzavac i pendreke da rasteraju demonstrante. Opozicioni sajtovi su javili da su nepoznate osobe napale i vozilo u kome su bili bivši predsednik Irana Mohamad Hatami i Mehdi Karubi, jedan od protivkandidata Ahmadinežada na prošlogodišnjim izborima, koji su u opozicionom pokretu koji predvodi Mirhosein Musavi, i da njih dvojica u tom napadu nisu povređeni.

Ti protesti bili su poslednji u seriji demonstracija koje su počele prošle godine, pošto je objavljeno da je na predsedničkim izborima 12. juna ubedljivo pobedio dotadašnji predsednik Ahmadinežad. Opozicija je tvrdila da je došlo do izborne krađe, da je pravi pobednik Mirhosein Musavi, a u talasu demonstracija koje su izbile nakon izbora, prema navodima opozicije poginule su 72 osobe. Vlasti su objavile da je poginulo 30 ljudi, stotine su uhapšene. Bili su to najmasovniji i najkrvaviji ulični protesti još od demonstracija kojima je sa vlasti srušen šah Reza Pahlavi 1979. godine.

Predvodnik iranske opozicije Mirhosein Musavi izjavio je tada da hapšenje demonstranata neće sprečiti nastavak aktivnosti opozicije. Protesti su u narednim mesecima uglavnom bili organizovani u danima kada i vlasti organizuju okupljanja, a takvih važnih datuma u Iranu ne nedostaje, ni verskih ni državnih.

Policija je suzavcem, gumenim mecima i pendrecima razbijala demonstracije protivnika vlasti 18. septembra, tokom godišnjeg skupa koji se održava u znak protesta zbog izraelske okupacije palestinskih teritorija; isti scenario ponovio se 7. novembra, tokom skupa povodom tridesete godišnjice zaposedanja ambasade SAD, kao i 7. decembra u blizini Univerziteta u Teheranu, tokom obeležavanja dana kada su 1953. ubijena tri iranska studenta u antiameričkim protestima.

HAPŠENJA I PRETNJE: Vesti o hapšenjima i sukobima uglavnom nisu potkrepljene iz nezavisnih izvora, već dolaze sa opozicionih sajtova, jer je stranim dopisnicima još od junskih nemira zabranjeno izveštavanje sa demonstracija. Šef iranske policije Ismail Ahmadi Mogadam 21. februara je upozorio novinare i aktiviste da će „ukoliko budu uhvaćeni u kontaktu“ sa BBC-jem i Glasom Amerike, koje je optužio da su oružje američkih i britanskih obaveštajnih službi, „trpeti teške reperkusije“. „Oni koji sarađuju sa stranim službama tako što im prosleđuju fotografije, izveštaje, vesti i ostale antirevolucionarne materijale, treba da znaju da su pod prismotrom i s njima ćemo se obračunati kad dođe čas“, rekao je Mogadam. Iranski opozicioni veb-sajt „Kaleme“ javio je u februaru da je broj uhapšenih novinara povećan na 55.

Uvod u najveće demonstracije posle junskih nemira bila je sahrana ajatolaha Huseina Alija Montazerija 21. decembra u svetom šiitskom gradu Komu. Više desetina hiljada ljudi koji su prisustvovali sahrani uzvikivali su slogane protiv vlasti. Preminuli ajatolah Montazeri zalagao se za veća građanska i ženska prava, a bio je i jedan od vodećih kritičara vladajućeg establišmenta i Ahmadinežada. Montazeri je inače bio jedan od najvažnijih vođa islamske revolucije 1979. godine, čak je imenovan i za naslednika ajatolaha Homeinija. Međutim, njih dvojica su prekinuli odnose 1989, a Homeinija je nasledio sadašnji vrhovni verski vođa, ajatolah Ali Hamnei.

Veliki sukobi između snaga bezbednosti i demonstranata u Teheranu izbili su 27. decembra. Poginulo je osam ljudi, jedna od žrtava bio je i bratanac Mirhoseina Musavija. Policija je saopštila da je privedeno 300 demonstranata i da su u neredima povređene desetine policajaca. Do sukoba je došlo na dan Ašure, jednog od najvećih verskih praznika u Iranu. Predstavnik iranskog vrhovnog verskog vođe ajatolaha Alija Hamneija izjavio je da su opozicioni lideri „neprijatelji Boga“ koji bi trebalo da budu pogubljeni.

VEŠANJA I BATINANJA: Pred sud u Teheranu 30. januara je izvedeno 16 osoba uhapšenih za vreme protesta 27. decembra, optuženih za krivična dela od pobune do zavere protiv vladajućeg sistema. Dan pre suđenja, obešena su dva čoveka koji su u oktobru osuđeni za pripadnost „kontrarevolucionarnim i monarhističkim grupama“, zaveru za svrgavanje „islamskog sistema“, planiranje ubistava i bombaških napada. Iranski sud je izrekao još devet smrtnih kazni uhapšenima posle junskih demonstracija sa sličnim optužbama, koje su uključivale i moharebe – vođenje rata protiv Boga. Ahmad Džanati, predsednik moćnog Saveta čuvara koji odobrava sve odluke parlamenta i prihvata ili odbija kandidate na izborima, pozvao je sudske vlasti da povećaju broj pogubljenja opozicionih demonstranata, u cilju okončanja antivladinih demonstracija.

Opozicioni lideri su tvrdili da uhapšeni u nemirima posle izbora 12. juna trpe u zatvorima torturu i da su izloženi silovanjima, što je policija demantovala. Parlamentarna komisija koja je sprovela istragu o smrti trojice zatvorenika saopštila je da je njihova smrt izazvana „veoma lošim tretmanom i batinama u zatvoru“. Bivši glavni tužilac Said Mortazavi je 17. januara odbacio deo izveštaja komisije u kome se navodi da je i on odgovoran za mučenje i smrt najmanje trojice demonstranata. On je optužio poslanike da su pokazali sažaljenje za „grupu huligana“ i ostao pri ranijoj tvrdnji da su oni umrli od meningitisa.

Iako su vlasti upozorile opoziciju da ne održava „protivzakonite“ skupove, opozicioni veb-sajtovi pozivaju narod na dalja okupljanja. Pritisak, hapšenja, pretnje i egzekucije nisu naterali sve pristalice opozicije da se povuku u kuće. Broj demonstranata je mnogo manji nego tokom junskih demonstracija, ali je očigledno da su podele između aktuelne vlasti i njenih protivnika toliko produbljene da je taj jaz nemoguće prevazići mirnim sredstvima. Niti vlast nudi kompromise i popuštanja, niti opozicija veruje da je kompromis moguć. Pri tom, iranska opozicija je šarena i razjedinjena, često joj je jedino vezivno tkivo nezadovoljstvo sadašnjim vlastima, i kao da ni sama ne zna kako bi artikulisala to nezadovoljstvo osim demonstracijama, koje vlast sve surovije guši. U situaciji pojačane represije, punih zatvora, zemljom se širi zloslutna atmosfera i očaj protivnika vlasti, koji je uvek loš saveznik.

Spoljašnja „podrška“ iranskoj opoziciji ne pomaže joj unutar zemlje, gde se svako koga Amerika pohvali proglašava izdajnikom. I među onim Irancima koji su nekada u SAD videli bastion slobode, iluzije su se srušile posle ratova u Iraku i Avganistanu. U zapadnim medijima česte su glasne i izjave nekih predstavnika iranske dijaspore koja je bila deo privilegovane klase u vreme Reze Pahlavija. Taj deo dijaspore je, međutim, izgubio kontakt sa iranskom stvarnošću, ako ga je ikada i imao, još kada je iz zemlje otišao posle pada šaha. Oni ne mogu da prihvate da se zemlja promenila od vremena početaka islamske revolucije i da, ako u Iranu do promena dođe, one mogu doći samo iznutra, predvođene onima koji su bili deo vlasti posle islamske revolucije, poput Mirhoseina Musavija i Mohamada Hatamija.

U napetoj partiji koja se vodi oko Irana na stolu su različiti interesi – nafta, oružje, novac, strateški položaj i uticaj, poslovi velikih sila i iranskih vlasti. U tom zamršenom klupku, u najgorem položaju su oni koji se u Iranu bune protiv vlasti. S jedne strane im je za vratom vlast, spremna da se po svaku cenu bori da bi sačuvala svoje pozicije i privilegije. S druge strane su spoljašnji protivnici te vlasti, koji obećavaju da će im pomoći „bombardovanjem režima“ ili sankcijama koje će „pogoditi samo vlast, a ne i narod“. O tome kako izgleda život između takvog čekića i nakovnja, bar malo i mi znamo, mada je sve što se u Srbiji dešavalo daleko od onoga što je snašlo Irak i što se sada dešava u i oko Irana.

OPASNO PO ŽIVOT: Ulični protesti opozicije

SPREMNI ZA KONTRANAPAD: Iranska vojska

Iranski studenti protestvuju ispred bivše američke ambasade u Teheranu

Studentkinje Univerziteta u Teheranu