Između arapskih zemalja postoje ogromne razlike – socijalne, političke, verske i sektaške. Arapsko jedinstvo ne postoji niti je ikada postojalo, ali sličnosti i bliskosti ima, pa se često događaji iz jedne od tih zemalja prelivaju u druge, po principu spojenih sudova. To je bilo očito kada se 17. decembra 2010. Mohamed Buazizi u Tunisu zapalio u znak protesta što mu nije dozvoljeno da prodaje povrće na ulici, posle čega je talas gneva odneo predsednika ove zemlje Ben Alija. Taj talas je potom zahvatio Egipat, koji je danas rečit primer koliko se teško u ovom delu sveta dolazi do promena.
Odlazak Hosnija Mubaraka u februaru 2011. na prvi pogled izgledao je kao vesnik novog doba u korupcijom i diktaturom pritisnutoj zemlji, ali Egipat i danas potresaju nesigurnost, sukobi i strah od budućnosti. Najnovija kriza počela je kao posledica dekreta koji je 22. novembra izdao predsednik Egipta Mohamed Morsi, izabran u junu ove godine na prvim demokratskim izborima. Opozicija tvrdi da tim dekretom Morsi dodeljuje sebi veća ovlašćenja, stavlja sopstvene odluke izvan dometa pravnog preispitivanja, što će ozvaničiti novi ustav države. Nekoliko desetina hiljada ljudi protestovalo je na kairskom trgu Tahrir protiv dekreta i predsednika, a novi ustav postao je kost razdora između Morsija i njegovih protivnika, koji na nacrt najvišeg pravnog akta imaju mnoge zamerke (vidi okvir).
Morsi je dao skupštini rok do februara 2013. godine da dovrši rad na nacrtu ustava, ali su poslanici iznenadili naciju i posao završili već krajem novembra. Problem je bio što su u skupštini koja je tako ekspresno odradila zadatak u tom trenutku sedeli samo predstavnici Muslimanskog bratstva i Salafista, dok su skupštinu bojkotovali liberali i hrišćani.
Više od 100.000 Morsijevih pristalica okupilo se na skupovima širom Egipta u znak podrške predsedniku i njegovom dekretu, kao odgovor islamista na demonstracije protivnika Morsija. Mnogobrojne Morsijeve pristalice provele su noć ispred zgrade Ustavnog suda Egipta, gde je 2. decembra trebalo da se raspravlja o legalnosti komisije koja je sastavila nacrt ustava. Demonstranti su sprečili sudije da uđu u sud, a kao odgovor je Ustavni sud stupio u štrajk na neodređeno vreme, navodeći da će nastaviti rad „kad bude mogao da donosi odluke bez psihološkog i materijalnog pritiska“. Egipatska organizacija Klub sudija, koja predstavlja sudije iz svih krajeva zemlje, saopštila je da će bojkotovati referendum o nacrtu novog ustava, koji je Mohamed Morsi raspisao za 15. decembar.
Kao obrazloženje ustavnih amandmana kojima je proširio svoja ovlašćenja, Morsi je naveo da želi da spreči ostatke prethodnog režima da ometaju reforme. Kao i na mnogim drugim mestima na svetu, i u Egiptu su „ostaci bivšeg režima“ čest izgovor za nagomilane probleme, a tih problema je u prethodnom periodu u ovoj zemlji bilo na pretek. Demonstracije i sukobi su česti, povodi su mnogobrojni, od fudbala, siromaštva, vere do politike, a najvidljiviji rezultat promene vlasti za sada je pogoršanje javne bezbednosti, zbog koga su mnogi stranci koji su u Egiptu dugo živeli napustili zemlju u poslednjih nekoliko meseci.
Teško je reći da li je Egipat na pragu islamističke diktature saudijskog tipa, kako tvrde protivnici sadašnjeg predsednika, ili su u pitanju previranja posle kojih će Egipat uploviti u kakav-takav period stabilnosti, ali je rečito da su Morsijevo Muslimansko bratstvo i Salafisti u priči oko ustava približili stavove i deluju zajedno. Od radikalnog islama, čiji su Salafisti simbol, strepe mnogi i u Egiptu i van njega, a jedan od razloga je i to što je ova osamdesetmilionska zemlja jedan od najvažnijih faktora stabilnosti i za severnu Afriku i za Bliski istok.
RAĐANJE DRŽAVE ILI NOVI IZVOR SUKOBA: Egipat je uticajan faktor i u odnosima između Palestine i Izraela, koji takođe opterećuju čitav region. Upravo je ova država posredovala u uspostavljanju mira posle tek završenog osmodnevnog sukoba Hamasa i Izraela. U tom sukobu je 166 Palestinaca ubijeno u bombardovanju pojasa Gaze, a šestoro Izraelaca poginulo je od raketa koje je na Izrael ispaljivao Hamas.
Mada je sukob izgledao ozbiljno, uz najavu Izraela da će izvršiti kopneni napad na pojas Gaze, slični sukobi su, uz manje ili više žrtava, za Palestince i Izraelce postali rutina koja se periodično dešava već decenijama. Uz sukobe, rutina su i najave pregovora i mirnog rešenja, kojima se nešto stalno ispreči na putu. Ovog puta, za Izrael je ta prepreka činjenica da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija 29. novembra odobrila Palestini status zemlje posmatrača u ovoj međunarodnoj organizaciji. Za takvu odluku glasalo je 138 država, devet je bilo protiv, na čelu sa Sjedinjenim Američkim Državama i Izraelom, dok je 41 država bila uzdržana.
Nakon što je GS prošle godine odbila da dâ status punopravnog člana UN-a Palestini, palestinski predsednik Mahmud Abas podneo je molbu za status zemlje posmatrača. Abas je pre glasanja u Generalnoj skupštini izjavio da je to glasanje poslednja šansa da se sačuva rešenje o dve države. „Pre 65 godina, na ovaj dan, GS UN-a je usvojila rezoluciju 181, kojom je podeljena teritorija istorijske Palestine na dve države i time proizvela rodni list države Izrael“, rekao je tada Abas. „Pozivam Generalnu skupštinu da danas izda rodni list palestinske države.“
Reakcije druge strane bile su očekivane. Izraelski premijer Benjamin Netanijahu je Abasov govor nazvao „klevetničkim i otrovnim“ i „punim neistinite propagande“ protiv Izraela; američka ambasadorka u UN-u Suzan Rajs rekla je da „nesrećna i kontraproduktivna rezolucija postavlja dalje prepreke na putu mira“.
Netanijahu je rekao i da su usvajanjem rezolucije prekršeni raniji sporazumi između Izraela i Palestinaca i da će Izrael delovati u skladu s tim. Na šta je time mislio, brzo se pokazalo. Izrael je objavio da namerava da izgradi 3000 novih domova za jevrejske naseljenike u istočnom Jerusalimu i na Zapadnoj obali, u posebno problematičnoj zoni između grada Ma’ale Adumim i Jerusalima. Taj projekat postoji od ranije, ali je dugo bio zamrznut, jer bi izgradnjom stambenih jedinica u toj zoni Zapadna obala bila podeljena na dva dela, čime bi ozbiljno bilo ugroženo funkcionisanje palestinske države. Kao dodatak, izraelska vlada saopštila je da će blokirati oko 90 miliona evra prikupljenih od taksi, koji su bili namenjeni Palestinskoj upravi, i da će ta suma biti iskorišćena za vraćanje dugova koje Palestinska uprava ima prema izraelskoj elektrodistribuciji.
Najavu izgradnje novih naselja neočekivano oštro su osudili Vašington, Velika Britanija, Francuska i Evropska unija. „Ukoliko Izrael sprovede najnoviji plan, to će biti „skoro fatalan udarac za mir s Palestincima“, izjavio je generalni sekretar UN-a Ban Ki Mun, ali čini se da je po običaju preterivao, jer je mir i bez te odluke daleko.
„Da, sada imamo državu“, rekao je Abas oduševljenoj masi koja ga je dočekala po povratku iz Njujorka. „Svet je snažno rekao: ‘Da – palestinskoj državi, da – slobodi Palestine i njenoj nezavisnosti, poručujući ne – nasilju, ne – okupaciji i ne – naseljima’“, dodao je Abas i obećao da će posle pobede u UN-u njegov ‘prvi i najvažniji zadatak’ biti postizanje jedinstva među Palestincima i obnova napora na pomirenju rivalskih palestinskih frakcija – Fataha i Hamasa. No, sigurno je da će to pomirenje biti bar toliko teško kao i trajan mir između Izraela i Palestine. Izraelci su mnogo puta zlobno pomenuli da je u međusobnim sukobima različitih palestinskih frakcija, pa i Fataha i Hamasa, poginulo više Palestinaca nego što su ih oni ubili.
To svakako nije i jedini palestinski problem. Status zemlje posmatrača omogućiće Palestini da se uključi u brojne međunarodne organizacije, poput Međunarodnog krivičnog suda, Palestina sada može i da podigne žalbu pred sudovima protiv Izraela zbog politike naseljavanja palestinskih autonomnih područja, ali sve navedeno nije razlog za preterano slavlje. Izrael u njegovim namerama ni do sada nisu zaustavljale deklaracije i osude, pa je malo verovatno da će se to sada promeniti.
Palestinska država je još uvek virtuelna, sa bezbroj unutrašnjih problema kao što su korupcija i siromaštvo. Hamas pod kontrolom drži pojas Gaze, Abasov Fatah ni celu Zapadnu obalu. Mnoge spoljašnje probleme može da ilustruje, na primer, ograničena zona za ribolov u vodama Sredozemnog mora uz obalu pojasa Gaze, koju kontroliše Izrael, i kojom „na uzdi“ drži gusto naseljenu oblast čijim je stanovnicima ribolov jedan od osnovnih izvora prihoda i hrane. Izrael, naravno, kontroliše i snabdevanje.
U SIRIJI NIŠTA NOVO: Beskrajni rat u Siriji se nastavlja sa još većom žestinom. Po ko zna koji put je prethodni vikend proglašen „najkrvavijim od početka sukoba pre skoro 20 meseci“. Žrtve padaju u Damasku i Alepu, gde vojni avioni bombarduju predgrađa koja drže pobunjenici, u Homsu, gde je u subotu najmanje 15 osoba poginulo u eksploziji automobila-bombe ispred jedne džamije. Granata sirijskih pobunjenika pogodila je jednu školu i ubila više đaka i njihovog učitelja u ruralnom delu u okolini Damaska, prenose svetske agencije. Napeto je i na Golanskoj visoravni, delu Sirije koji je 1967. okupirao Izrael, gde je sve češća razmena vatre preko granice.
Ujedinjene nacije su, do daljeg, obustavile svoju misiju u Siriji zbog zaoštravanja sukoba. Odluka o povlačenju osoblja UN-a doneta je dva dana nakon što se konvoj Plavih šlemova, koji se kretao ka aerodromu u Damasku, našao u unakrsnoj vatri između dve sukobljene strane, a tom prilikom su povređena dva austrijska vojnika.
U utorak, kada ovaj broj „Vremena“ odlazi u štampu, očekuje se da će NATO formalno doneti odluku o stacioniranju odbrambenog raketnog sistema „Patriot“ na tursko-sirijskoj granici. Zvanično, sistem se postavlja da bi se turska teritorija zaštitila od granata i raketa iz Sirije, a na tom području trebalo bi da budu stacionirani turski i holandski vojnici. Nezvanično, postavljanje „Patriota“ je prvi korak u planu da se nad Sirijom uspostavi zona zabranjenog leta, za šta se zalaže Turska. Ruski predsednik Vladimir Putin je tokom posete Ankari nameru NATO-a označio kao pogrešnu, a posle sastanka Putina i Erdogana je saopšteno da Rusija i Turska nisu postigle nikakav dogovor u pogledu Sirije. Zapadni zvaničnici u poslednje vreme učestano pominju da postoji mogućnost da Asadove snage upotrebe hemijsko oružje, što je „crvena linija“ posle koje bi usledila intervencija.
NA RASKRSNICI: Sa Irakom koji se jedva može nazvati državom, Sirijom koja se po tim atributima Iraku sasvim približila, Libijom u postratnom haosu kome se kraj ne nazire, Egiptom koji vri, Palestinom kao večitim problemom, Jordanom i Libanom koji se tresu od straha od događanja u susedstvu, zemljama Severne Afrike koje su pre dve godine proteste ugušile ili prigušile, ali ne i rešile, arapski svet je na raskrsnici na kojoj su svi putevi mogući.
Države koje u tom svetu trenutno deluju najstabilnije su mahom zalivske monarhije, čija stabilnost je rezultat kombinacije potplaćivanja dela stanovništva privilegijama koje im omogućavaju da gotovo ne rade, i gvozdene ruke despotskih režima u kojima se svaki protest, poput prošlogodišnjeg u Bahreinu, rešava surovom silom na koju ostatak sveta zbog svojih interesa, pre svega nafte i gasa, okreće glavu.
Istorija nas, nažalost, uči da se promene nabolje u ovom delu sveta dešavaju retko, uz mnogo truda i sreće i podršku velikih sila, ako im te promene odgovaraju. Od dosadašnjih promena, nema Mubaraka u Egiptu, Ben Alija u Tunisu, Gadafija u Libiji, Saleha u Jemenu, ali svetla budućnost još nigde nije stigla, a neizvesnost i strah su još uvek tu.
Niti će novi ustav automatski Egipat da pretvori u neku vrstu „Alahove države“, kao što kažu jedni, niti je otelovljenje „demokratskog procesa i građanskog društva“ proizašlo iz ideala „Arapskog proleća“, kakvim bi hteli da ga predstave drugi. U svojoj osnovi taj ustav svakako ostaje autoritaran, upadaju u oči izražena ovlašćenja predsednika, a demonstracije u Egiptu upravo su bile usmerene protiv autokratskog sistema. Njegova najveća slabost su, tvrdi opozicija, veoma dvosmislene formulacije, koje onima koji su na vlasti ostavljaju široke mogućnosti za slobodnu interpretaciju, to jest zloupotrebu. A na vlasti su trenutno islamisti – Muslimansko bratstvo i Salafisti.
Tako, recimo, u ustavu piše da je država odgovorna da obezbedi „etiku i moral“ u društvu, što širom otvara vrata za uplitanje države u porodicu i privatan život. Sloboda veroispovesti je zagarantovana samo za islam sunitskog tipa, hrišćanstvo i judaizam. Iako je najavljivano drugačije, to ipak ne važi za šiite, bahajce ili ahmadijce – duhovne učenike Mirze Gulana Ahmeda, koji su i do sada u Egiptu bili diskriminisani.
Odnos države prema islamu je svakako jedna od najosporavanijih stavki ustava. U članu 2 stoji: „Islam je državna religija, a arapski je zvaničan jezik. Principi šarije treba da budu glavni izvor zakonodavstva.“ Toj definiciji preuzetoj iz prethodnog ustava donetog još 1981. godine pod Anvarom al Sadatom dodata je klauzula: principi šarije moraju da se orijentišu prema sunitskom učenju. Islamska škola Al-Azhar u ustavu je definisana kao vrhovni arbitar tumačenja šarije. Sada tom školom rukovode umereni islamisti, tvrde analitičari, ali se može očekivati da u njoj ključne pozicije zauzmu Muslimansko bratstvo i Salafisti. Sve to se ni malo ne sviđa muslimanskoj braći u Teheranu, koja su prvobitno egipatsku revoluciju upoređivala sa iranskom revolucijom.
Egipatska opozicija i zapadni mediji oštro kritikuju i član 48 o slobodi medija, jer on definiše sve moguće kriterijume kojima mediji moraju da se podrede: od državne bezbednosti, preko principa na kojima počiva egipatsko društvo, do „javnih obaveza“.
U članu 48 stoji, doduše, da je „zagarantovana sloboda mišljenja“, ali organizacija Human Rights Watch primećuje da nije definisano pod kojim uslovima sloboda mišljenja može da bude ograničena. Dalje piše da je „zabranjeno vređanje proroka“ i da je „zabranjeno vređanje i nipodaštavanje osoba“. Kritičari tvrde da i to otvara mogućnost za zloupotrebu, masovne procese zbog blasfemije i uvrede državnih činovnika.
Iako u članu 33 ustava stoji da su „svi građani jednaki pred zakonom“ i „izjednačeni u pravima bez diskriminacije“, član 10 ženama prejudicira ulogu u društvu: država mora da pronađe ravnotežu „između obaveza žene prema porodici i njenog posla“. Dalje stoji „da je država u obavezi da očuva pravi karakter egipatske porodice i njenih moralnih vrednosti“.
Što se vojske tiče, predlog ustava ispunio joj je sve želje. Vojni budžet, baš kao ni do sada, ne podleže parlamentarnoj kontroli. Ministar odbrane i dalje će biti vojno lice. Takođe, pred vojnim (prekim) sudovima i dalje će moći da se vode procesi i protiv civila, ukoliko se proceni da njihovo delovanje šteti vojsci. Šta to tačno znači, nije precizirano.
Sve u svemu, tipičan ustav Muslimanskog bratstva, kažu neki komentatori, nije agresivno islamistički, ali je do te mere nedorečen da ostavlja mogućnost slobodnog tumačenja državnih organa, koje sada kontrolišu islamisti, a u čije se sve pore uvlači sunitsko tumačenje islama Bratstva i Salafista. I ne zadire u svemoćnu vojsku. Još uvek.
A. I.
