Dve decenije posle pada Berlinskog zida i isto toliko od usitnjavanja takozvanog Istočnog bloka, šta vidi čovek ovdašnji, kada danas ode tamo? Pre svega, oseća tiho zadovoljstvo, da ne kažem seirenje zbog zadovoljenja izvesne kosmičke pravde: ako vam po inerciji pripadne muka od priča o tome kako „smo nekad mogli sve da ih kupimo za pola kila vegete i jedne farmerke“, onda je teško odoleti i ne seiriti nad činjenicom da su „oni“ (a u ovom slučaju to su Mađarska, Češka i Slovačka) u Evropskoj uniji, a mi nismo. Dakle, da skratim: njima je danas bolje nego nama. Imaju sređene puteve, stabilnu valutu, čiste fasade i dobre automobile. Međutim, imaju i nešto zajedničko s nama: konstantne pokušaje vlasti i ostalih političkih struktura da utiču na slobodu medija.
U ovom trenutku u Mađarskoj je u toku žestoka borba između medija i vladajućeg Fidesa na čelu sa premijerom Viktorom Orbanom oko poslednjeg dela paketa medijskih zakona, koji se tiče štampanih medija i interneta. Zakoni koji regulišu televizijske i radio programe već su usvojeni. Prema njima, dva postojeća televizijska javna servisa biće objedinjena u jedan, ali samo kada je reč o informativnom programu. Paket koji se tiče štampanih medija i interneta predviđa da vlada ima potpunu kontrolu nad svime što se objavljuje, preko regulatornih tela (poput naše RRA), čije članove bira parlament, a mandat im traje neverovatnih devet godina. U Mađarskoj, baš kao i ovde, ne postoji jedinstveni esnafski blok koji bi se usprotivio ovom zakonu. Novinari sa kojima smo pričali malodušno vrte glavom nad onim što ih čeka. Da sve bude još „veselije“, u Mađarskoj su za 3. oktobar zakazani lokalni izbori. Urednik vesti na jednoj televiziji otvoreno nam priča da se od njega očekuje da tokom kampanje emituje samo priloge koji prate aktivnosti Fidesa.
Fazu malodušnosti koju smo zatekli u Mađarskoj, Slovačka je prevazišla ovog leta. Tamo zatičemo atmosferu nade i entuzijazma. Na izborima ovog leta, promenjena je vlada. Premijer Robert Fico, koji se 2006. proslavio time što je novinare nazvao idiotima i šljamovima, istakavši da je njihova dužnost da podržavaju aktivnosti vlade, danas je u opoziciji. Slovačka je zanimljiva i zbog toga što je do 2008. na snazi imala medijski zakon iz 1966. Međutim, kolege kažu da on nije bio loš, naročito u poređenju sa onim donetim 2008. koji je predviđao da svako koga novinari pomenu u svom izveštavanju ima pravo na odgovor, bez obzira na to što su iznete informacije tačne.
Problem sa medijskim zakonom i njegovim restriktivnim tačkama imala je i Češka. Tamošnje vlasti odlučile su da stanu na put opštoj pojavi curenja informacija iz policijskih istraga (i novinari koje smo sreli slažu se da to jeste bio veliki problem, jer su mnoge neproverene i netačne informacije objavljivane kao da su potpuno pouzdane). Donet je zakon koji je zabranjivao objavljivanje bilo kakvih informacija iz istrage. Međutim, tamošnji pravosudni sistem je prilično nezavisan od političkih uticaja, pa su sudije mahom odbacivale tužbe protiv novinara. Zakon je i dalje na snazi, ali novinari kažu da prilično bezbrižno rade svoj posao.
Ovaj članak je napravljen uz podršku Evropske unije. Sadržaj ovog dokumenta je isključiva odgovornost nedeljnika „Vreme“ i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Evropske Unije. Projekat („Vrline života u porodici evropskih naroda“) finansira Evropska unija kroz program Medijski fond u okviru evropskih integracija, kojim rukovodi Delegacija EU u Srbiji a realizuje BBC World Service Trust.
