Ispovest o „letovima smrti“

Jedanaesti septembar. Prva asocijacija: samoubilački napad Al Kaide na ciljeve u Americi, rušenje tornjeva blizanaca u Njujorku, nekoliko hiljada mrtvih, mnogo više ranjenih i opšta panika širom SAD… Tako je bilo pre dve godine, ali istorija ne počinje i još manje se završava baš tog 11. septembra 2001. Na isti dan, samo pre 30 godina, u Čileu je izveden vojni puč kojim je svrgnut (ubijen) demokratski izabrani predsednik Salvador Aljende. Pučista je bio Augusto Pinoče, general koji, zahvaljujući nepredvidivim putevima svetske (ne)pravde, živi svoje poslednje dane u svojoj zemlji, kao da se ništa nije dogodilo.

Posle pravne farse, najpre, u Velikoj Britaniji gde je prividno bio zatočen (boraveći, zapravo, u jednoj vili) i odbijanja Britanije da ga isporuči Španiji, koja ga je tražila da bi mu se sudilo zbog zločina nad španskim građanima tokom diktature, a potom i u njegovoj zemlji, Pinoče je proglašen „mentalno nesposobnim“ i kao takav ostavljen da na miru umre u svom krevetu… Pre dva meseca morao je u vojnu bolnicu u Santjagu, jer se okliznuo prilikom tuširanja, ali je posle 24 sata pušten kući. S obzirom na to da ima „samo“ 86 godina, nije izvesno kada će biologija uraditi ono što nije učinila pravda.

Nedavna ispovest podoficira Huana Karlosa Moline Erere osvežila je sećanje na već pomalo zaboravljene strahote.

„Leševi su bili u džakovima. Ubacivani su u vojne helikoptere koji su potom nadletali more i izbacivali svoj teret“, ispričao je pred tv-kamerama Huan Karlos. Spreman je, kaže, da sve ponovi i pred istražnim sudijama. Istovremeno, sadašnja ministarka odbrane Mišel Bečelet prepoznala je jednog oficira Pinočeove vojske koji je bio direktno odgovoran za njeno svojevremeno hapšenje i maltretiranje. Ova dva događaja stavljaju u težak položaj čileansku vladu koja pokušava da nađe „globalno rešenje“ za žrtve bivšeg režima. Vlada planira formiranje posebne komisije koja bi trebalo da pripremi program moralnog i materijalnog obeštećenja za oko 150.000 ljudi koji se smatraju žrtvama Pinočeovog režima između 1973. i 1990. Vlada je došla na ovu ideju posle susreta predsednika Rikarda Lagosa sa predstavnicima Međunarodne etičke komisije protiv torture koja je čileanskom šefu države predala obimnu dokumentaciju o represalijama nad političkim neistomišljenicima. U Komisiji su bili luterantski biskup Helmut Ferenc, bivši norveški ambasador u Čileu Prode Nilson, belgijska socijalna radnica Fransoaz Bise, argentinski parlamentarac Margarita Harke i argentinski tužilac Feliks Krous.

Jedna anketa pokazuje da čak 87 odsto Čileanaca misli da ni posle 30 godina društvo nije sposobno da u potpunosti zaleči rane prošlosti. Konzervativni list „Merkurio“ nedavno je u uvodniku napisao: „Tokom svih ovih godina nismo uspeli da o onome što se desilo sudimo sa adekvatne etičke i moralne distance.“

General Emilio Čejre, sadašnji komandant čileanske armije, osudio je pre nekoliko nedelja, dosada nezapamćenom oštrinom za jednog vojnika, zločine učinjene pod Pinočeom. Naknadno buđenje savesti nekih od učesnika zločina dovelo je do otvorenog priznanja grupe generala o streljanjima i ilegalnim ekshumacijama tela koja su verovatno završila u moru. Bivši generali i oficiri koji su okaljali ruke uživaju amnestiju koju im je režim dao još 1978. i koja je bila osporavana tokom trajanja diktature. Tokom 2000. sud je procenio da eufemizam „trajna otmica“, iza čega se zapravo kriju ubistva i uklanjanje tela bez tragova, ne zastareva i da amnestija za izvršioce tih zločina ne važi. Ali, pošto je pravda spora, sada se od Vrhovnog suda čeka konačna potvrda ili odbacivanje takvog stava… Trenutno oko 200 bivših oficira odgovara za ono što su radili tokom Pinočeovih 17 godina vlasti, ali mnogi od njih proći će na kraju isto kao i ideolog i glavni egzekutor serije zločina započetih 11. septembra 1973. prevratom i ubistvom Salvadora Aljendea.