Iskustvo podele

Za „Vreme“ iz Bratislave

Stanujem i pišem u Bratislavi, dunavskoj metropoli i glavnom gradu Slovačke. Moja mala istočnoevropska zemlja već je deset godina članica Evropske unije. Do koje mere je, međutim, ta država zaista evropska? Slovačka je na poslednjim evropskim izborima imala najnižu izlaznost, samo trinaest procenata.

Dugo je Slovačka važila za zemlju evro-optimista. Zašto?

Slovačka je posle razlaza sa Češkom 1993. godine ekonomski i politički bila na kolenima. Intelektualno takođe. Zbog toga što je kulturna i akademska elita, koja je predvodila plišanu revoluciju 1989. godine, propala prilikom preuzimanja vlasti i zemlju dobrovoljno predala militantnim Slovacima, koji su se kasnije ispostavili kao zločinci. Pod autokratskim premijerom Vladimirom Mečirom (prijateljem i pristalicom Slobodana Miloševića), neko vreme je izgledalo kao da će novopečena država krenuti beloruskim putem. Privreda se za dve, tri godine bukvalno zamrzla, valuta, slovačka kruna, je propadala. Partijske glavešine su munjevito opljačkale državna preduzeća. Državi je čak zapretio bankrot.

Takav razvoj me je šokirao. Čehoslovačka mog detinjstva je doduše bila totalitarna država, ali je nudila prihvatljiv životni standard i relativno razvijenu infrastrukturu. Posle 1993. sam iznenada živeo u državi kojoj je istovremeno na više nivoa pretio kolaps. Odrastao sam sa osećanjem nepravde, osećanjem da me neko iskorištava, osećanjem nesigurnosti i izdaje. Slovačka se srozala na nultu tačku, postala je pobeđena zemlja slična Srbiji posle građanskog rata.

PREKRETNICA: Danas znam da je zemlji bilo neophodno to propadanje. Najnižu tačku političkog i ekonomskog propadanja oko 1995. godine smatram ne samo istorijskom prekretnicom nego i promenom paradigme slovačkog identiteta. Posle toga postali smo nešto drugo, neko drugi. Preuzeli smo odgovornost. Ne za sve – sa svojom sopstvenom istorijom se još nismo razračunali, ali nismo više imali nikoga koga bismo mogli da okrivimo za sve. Sad se krenulo punom parom, svejedno da li kod kuće ili u inostranstvu.

Paradoksalno je da su se usponu Slovačke najviše iščuđavali u Češkoj. Tamo su očekivali bankrot istočnog, siromašnijeg suseda. Polazim od toga da bi se tome tamo preko mnogi čak i radovali.

Sa današnjeg stanovišta sam zadovoljan što je došlo do podele Čehoslovačke. ČSSR već pre dvadeset godina nije mogla da se spase, slično kao i Jugoslavija. Bila je deo izgubljenog jučerašnjeg sveta bez svoje središnjice, bez zajedničke ideje. Trud da se održi po svaku cenu bio bi ravan spasavanju nekakve iluzije. Osim toga, za mene je ceo taj proces bio i dobra priprema za praktikovanje mafijaškog kapitalizma, koji sve do danas Češku i Slovačku Republiku povezuje daleko više nego negdašnja federacija.

IZMIŠLJENA ZAJEDNICA: Češka kultura bila je i moja kultura. Međutim, iznenada mi se činilo da više ne čitam dnevne novine koje stvaraju javno mnjenje, već fašističku šund-štampu. Otada mi je odvratan svaki oblik nacionalizma, češki, slovački, ali i svaki drugi. Nema opasnije bolesti koja može da pogodi ljude svih obrazovnih slojeva.

Iskustvo podele ojačalo je u meni ubeđenje da je nacija konstrukcija, ili, kako to Nemci kažu, „izmišljena zajednica“. Pišem na slovačkom jeziku, osećam sebe delom te tradicije, ali gledano čisto etnički moj rodoslov je komplikovaniji i zamršeniji, a zapravo mi je to baš svejedno. Ne istražujem šta me razdvaja ili čak stavlja iznad drugih, nego šta me sa drugima spaja.

Nisam nikakav nostalgičar i ne čeznem za povratkom Čehoslovačke. Bitnije za mene je da se u obe države vrati poverenje u demokratiju i pravni poredak, pa da se na taj način prekine sa kumovskim vezama, aferama i mafijaškom politikom. Uprkos tome sebe još uvek vidim kao Čehoslovaka. I kao Evropejca. Volim Brno i Prag, ali takođe i Beč, Beograd, Ljvov, Vroclav i Berlin. Žao mi je što se u međuvremenu moje knjige prevode za češke čitaoce, iako se dva jezika razlikuju samo u nijansama. Međutim, umem da cenim što ih tamo uopšte štampaju. U bivšoj Jugoslaviji, međutim, gde se sve završilo neuporedivo gore, pretvaraju se kao da srpskohrvatski nikada nije ni bio u upotrebi.

Pristupanje EU je, dakle, bio ogroman uspeh za potcenjenu Slovačku. Radost je bila velika zbog otvorenih granica, slobode putovanja, za kojom se čeznulo, i mogućnosti da najzad može da se radi u inostranstvu. Pristupanje EU je potvrdilo prozapadnu orijentaciju države, što posle višedecenijske sovjetske dominacije i teške situacije mlade republike uopšte nije bilo samo po sebi razumljivo. Verovalo se da će se sa novčanim blagoslovom EU najzad izgraditi i auto-put za Košice, kao i da će se sanirati propale škole i bolnice. Uprkos brojnim korupcionaškim skandalima, zaista se mnogo toga postiglo.

PROJEKCIJA NEPRIJATELJA: Međutim, prilikom nedavnih evropskih izbora nedostajale su konstruktivne teme. Politički populisti, kako desni tako i oni levi, govorili su o ponovnom porobljavanju, ovoga puta ne od strane Moskve, nego od strane Brisela.

Evropu ne razumeju – a tema se zloupotrebljava na način koji efikasno deluje na publiku. Privreda se ni izdaleka ne razvija tako dobro kao nultih godina. Nezaposlenost kod mladih raste, svaki treći ne može da nađe posao. Izgubljena generacija iz slovačke provincije sanja o životu negde drugde, desetine hiljada se iseljava. Ko studira u Češkoj, Austriji ili Nemačkoj vrlo verovatno će ostati tamo. Oni koji su ostali kod kuće, izdržavaju se samo povremenim poslovima i gotovo da ne plaćaju porez.

Umesto da se uhvati u koštac sa takvim problemima, sve slabija levo-populistička vlada Roberta Fica traži teme za alibi ili surogat: tako je, na primer, početkom juna njegova Socijaldemokratska partija zajedno sa hrišćanskim konzervativcima izdejstvovala da se u Ustav upiše naročita „zaštita braka između muškarca i žene“. Brak je jedinstvena veza između muškarca i žene, tako glasi diskutabilna nova rečenica – a time se faktički zabranjuje brak između homoseksualaca. Time se povređuje osnovno ljudsko pravo, a slovački gejevi i lezbejke praktično postaju ljudi druge klase.

U mojoj otadžbini sve do danas ne postoji nikakav zakon o životnom partnerstvu kojim bi homoseksualni parovi bili izjednačeni sa heteroseksualnim zajedništvom. Umesto da se ponude dugoročne vizije i strategije, unutar javnog diskursa preovlađuje tužna i besmislena kulturna borba. Religiozni fanatizam je živ i opasan.

Septembra 2013. desetine hiljada ljudi stiskale su se u starom gradskom delu Košica i protestovale protiv abortusa. Već mesecima udruženje „Alijansa za porodicu“, koje podržava katolička crkva, sakuplja potpise i (slično kao u Hrvatskoj) zahteva referendum da bi se zabranili prekid trudnoće i seksualno obrazovanje u školama.

Užasnut sam, razočaran i uplašen. Na istoku Evrope huškačke kampanje, pa čak i napadi na homoseksualce i one koji ih podržavaju, više nisu retkost. Tako su Gej prajdove u Bratislavi više puta napadali neonacisti.

Porast religioznog fanatizma takođe cepa i slovačku katoličku crkvu. Konzervativni biskupi upozoravaju na opasnost neke zapadne „džender-ideologije“, koja navodno, naspram porodice, propagira neprijateljsku, takozvanu „kulturu smrti“, u kojoj se ukida podela uloga između polova što, kako kažu, treba da dovede do „sodomističke zbrke“. Zvuči apsurdno i veoma nalik Vladimiru Putinu, ali se dobro prima kod mnogih građana koji cene konzervativne vrednosti.

Reformistički nadbiskup Trnave, Robert Bezak, 2012. je izgubio svoju službu. On je govorio o zaveri nesavremenih radikala. Njegovo otpuštanje izazvalo je ozlojeđenost – stotine vernika protestovale su protiv te odluke Vatikana.

Kao što istorija zemlje pokazuje, kriza ima duboko korenje: slovački nacionalsocijalizam je bio katolički, predsednik fašističke države (1939–1945) bio je sveštenik Jozef Tiso. Razračunavanje sa nacističkom prošlošću je za vreme komunističke diktature vođeno jednostrano. Antifašizam, koji je odredila država, značio je da jedva da je iko preuzeo slovački deo krivice za zločine. Posle preokreta je crkva sebe prikazivala kao žrtvu.

Nacionalizam i religija cepaju Slovačku danas kao i tada. Novembra prošle godine je desni radikal Marijan Kotleba pobedio na pokrajinskim izborima u Banskoj Bistrici. On sebe naziva „firerom“ i vodi paravojnu grupaciju huligana i batinaša, pujda protiv Roma, homoseksualaca i intelektualaca. Za dve godine mogao bi da uđe i u parlament. Problem je: i taj takozvani „firer“ kaže samo ono što mnogi ljudi u Slovačkoj žele da čuju.