Prošlog petka u Tbilisiju su održane dosad najmasovnije demonstracije koje pamti ova nekadašnja ruska republika za trinaest godina svoje samostalnosti. Na ulice je izašlo više od 20.000 građana. Opozicija, čini se, ne veruje previše u razrešenje situacije pregovorima, jer su prethodni razgovori propali, pa aktuelnom predsedniku nude još samo jednu rundu razgovora. Ševardnadze uporno ponavlja da je spreman za razgovore, ali prećutkuje činjenicu da nije spreman na kompromis
Zatišje na ulicama Tbilisija, glavnog grada Gruzije, gde već skoro dve nedelje traju masovne demonstracije protiv aktuelnog predsednika Eduarda Ševardnadzea, zavladalo je nakratko prošlog vikenda. Opozicionari su napravili kratak predah, prodiskutovali o novoj strategiji protesta i najavili potpunu građansku neposlušnost sve dok vladajuće strukture ne priznaju lažiranje izbora održanih drugog novembra ove godine i sve dok Ševardnadze ne podnese ostavku. Mnogobrojni građani tako su dobili odgovor na pitanje šta dalje – beskompromisna borba do kraja, bez obzira na ishod.
Prošlog petka u Tbilisiju su održane dosad najmasovnije demonstracije koje pamti ova nekadašnja ruska republika za trinaest godina svoje samostalnosti. Na ulice je izašlo više od 20.000 građana. Lider vodeće opozicione partije Nacionalnog pokreta Mihail Šakašvili najavio je da predsedniku Ševardnadzeu ostavlja još malo vremena da se pomiri s porazom i pristane na kompromis; u protivnom, preti mu ne baš prijatan susret sa besom nezadovoljnog naroda. Ševardnadze je navodno prihvatio mogućnost razgovora sa, kako ih naziva, predstavnicima radikalne opozicije, ali je zapretio represijom ukoliko dođe do štrajkova i blokade u državnim preduzećima. Opozicija, čini se, ne veruje previše u razrešenje situacije pregovorima, jer su prethodni razgovori propali, pa aktuelnom predsedniku nude još samo jednu rundu razgovora. Ševardnadze uporno ponavlja da je spreman za razgovore, ali prećutkuje činjenicu da nije spreman na kompromis.
Predsednik Gruzije je prošlog ponedeljka u razgovoru za nacionalni radio nedvosmisleno ponovio da neće dati ostavku pre isteka mandata 2005. godine. „Ta borba se ne vodi za zaštitu glasova birača, već za predsedničku fotelju. Nasiljem, mitinzima, neustavnim pozivima, mesto predsednika Gruzije niko neće zauzeti“, izjavio je Ševardnadze. Pažljivi slušaoci su odmah primetili i činjenicu da je u istom nastupu faktički priznao nerelugarnost izbora odlukom da formira specijalnu komisiju koja će u „kratkom roku odškrinuti zavesu nad tamnom istorijom falsifikovanja parlamentarnih izbora“. Tokom intervjua, vozači u gotovo svim ulicama Tbilisija uključili su sirene i alarme.
O ČEMU SE RADI: Sredinom prošle nedelje Centralna izborna komisija napokon je saopštila deo rezultata parlamentarnih izbora. Prema njihovoj evidenciji i obrađenim podacima sa 2801 biračkog mesta, od ukupno 2870, vodi provladina koalicija Za novu Gruziju. Neverovatno dug period čekanja izbornih rezultata i svuda primećene nepravilnosti tokom izbora naveli su opoziciju da pozove građane na demonstracije i optuži vlasti za falsifikovanje rezultata. Međunarodni posmatrači koji su pratili tok izbora izjavili su da međunarodni standardi u potpunosti nisu ispunjeni, te da je bilo spektakularnih kršenja izbornih pravila. Rok za proglašenje konačnih izbornih rezultata najavljen je za trenutak kada ovaj broj „Vremena“ izlazi iz štampe.
Analitičari, međutim, koristeći dobijene podatke tvrde da je koalicija aktuelnog gruzijskog predsednika dobila tek oko 42 odsto podrške u odnosu na 47 odsto glasova koliko je dobila opozicija. Međutim, čak i da gruzijske vlasti priznaju poraz, glavni problem opozicije je razjedinjenost i veliko je pitanje da li bi, kako navode mnogi inostrani mediji, uspelo objedinjavanje opozicionih partija u jedinstven politički blok. Vodeća opoziciona partija Nacionalni pokret osvojila je oko 19 odsto glasova, zatim Burdžanadzeove demokrate predvođene predsedavajućim parlamenta Ninom Burdžanadzeom devet odsto, a dve umerenije stranke Radnička i Nova desnica ukupno su osvojile 19 odsto glasova. Celokupna slika donekle podseća na proteste koalicije Zajedno u Srbiji, a Ševardnadze bi verovatno, ako već nije, ponešto mogao da nauči o tehnici vladanja na slučaju Milošević, a gruzijska opozicija na iskustvu svađa i podela nekadašnje srpske opozicije.
Vlasti demonstrante optužuju veoma žestoko, govoreći kako je to, u stvari, grupa radikalnih partija koje žele da proizvedu građanski rat, dok se opozicionari zasad striktno pridržavaju zakona i održavaju nenasilan tok protesta. O ozbiljnosti celokupne situacije govori i činjenica da se gruzijski patrijarh Ilija Drugi ponudio kao autoritet koji bi mogao da pomogne u rešavanju krize koja sada već potresa celokupnu zemlju. Patrijarh je takođe sve strane pozvao da se uzdrže od nepromišljenih poteza koji bi mogli da dovedu do nesagledivih posledica.
ŽIVOT NA ULICI: Iako se demonstracije održavaju gotovo svakodnevno, neki od najradikalnijih demonstranata ne odustaju ni noću. Ispred zgrade parlamenta Rustaveli, koju čuvaju jake policijske snage, obično noću bude oko hiljadu i po ljudi. Na televizijskim snimcima i fotografijama vidljivi su studenti u narandžastim majicama na kojima je crnim slovima ispisano Kmara, domaćice, sveštenici, vojnici. Tokom noći neki od demonstranata plešući i pevajući pobeđuju hladnoću, dok se iz ruke u ruku dodaje sveže spremljeni čaj ili kafa.
Mnogi od građana u prestonicu su došli peške, pošto je vojska blokirala sve ulaze u grad, kako bi se sprečili organizovani dolasci demonstranata autobusima. Sprovdena je i delimična mobilizacija rezervnog sastava policije i vojske. Kordoni policije koji se nalaze ispred zgrade parlamenta ne izgledaju opasno, posebno noću kada policajci daleko od očiju komandira opušteno leže na zemlji i jedu sendviče koje im poklanjaju studenti. Inostrani novinari zabeležili su razgovor između 48-godišnjeg radnika Šalve Kolvadže koji se nada veoma brzim promenama i studenta koji je okupljene bodrio, opisujući nenasilne studentske proteste u Beogradu 1996. godine. Obojica tvrde da će, ako su oni tamo mogli da sruše Miloševića, i oni srušiti Ševardnadzea.
Sedamdesetpetogodišnji predsednik Ševardnadze za međunarodnu zajednicu i Gruzijce nije isto što i Milošević, ali demonstranti koji dane provode na ulicama njegov režim smatraju velikom nesrećom. Više od polovine stanovnika Gruzije živi ispod granice siromaštva, korupcija je sveprisutna, penzije od sedam dolara nisu isplaćene već mesecima, a restrikcije električne energije traju ponekad danima.
Okupljeni građani u centru grada posebno živnu kada im u obilazak dođu opozicioni lideri, na čijim licima je takođe vidljiv umor od neprospavanih noći. Zahtev svih demonstranata je jedinstven: „Krenuli smo, nemojte da posustanete i nemojte da nas izigrate.“ Građani zasad veruju Mihaelu Šakašviliju koji, čini se, zna da nema povratka: „Ovo je poslednja šansa da se naša zemlja oslobodi Ševardnadzea i dobije budućnost kakvu zaslužuje“, izjavio je u jednom od svojih govora. Ubrzo su i svi opozicioni lideri doneli jedinstvenu odluku – nema odustajanja dok se sve ne dovede do kraja.
Kraj noći i prva jutarnja svetlost dovodi nove ljude na ulice. Čuje se pljeskanje dlanova i polifonija muških glasova koji pevaju tradicionalne gruzijske pesme. „Ako nisi zadovoljan sadašnjošću, budućnost je tvoja…“, odjekuje jedan od stihova.
KO JE STRPLJIVIJI: Građanska neposlušnost, protesti, blokade puteva i sprečavanje dovođenja novih policijskih snaga u prestonicu, štrajkovi, šetnje verovatno će potrajati. Vlast sve oblike nezadovoljstva može da ignoriše u dužem periodu, a da ne upotrebi represiju. Upravo zato analitičari se slažu u oceni da će pobediti onaj ko bude imao više strpljenja. Ukoliko demonstranti budu sačuvali energiju protesta i masovnost i ne naprave neku glupu akcija, verovatno je da će vlast na kraju ipak morati da popusti pod pritiskom.
Ukoliko bi predsednik Ševardnadze, nekada čuveni komunistički lider i čovek koji suvereno vlada Gruzijom više godina, podneo ostavku na mesto predsednika, u međuperiodu bi došao Nino Bunardžanadze. Odmah nakon toga, u roku od 45 dana po zakonu bi morao da bude izabran i inaugurisan novi predsednik Gruzije.
Dok demonstranti predsedniku prete rečima „godinama si blokirao nas, sada ćemo mi tebe“, vlasti šalju diplomate u postsovjetske republike i Rusiju u potrazi za novim saveznicima. Podršku važnijih saveznika, građana Gruzije, Ševardnadze je odavno izgubio. U dva pokušaja da se obrati masi, čovek koji je do pre neku godinu viđen kao spasilac države, u Tbilisiju i Senaki uz povike je brutalno oteran sa govornice. U trenutku dok je Ševardnadze u poslednjem pokušaju da se obrati okupljenim građanima silazio sa govornice, jedan od demonstranata uzeo je megafon, uperio ga prema kordonu policajaca i glasno povikao: „Ako neko među vama podržava Ševardnadzea, neka digne ruku!“ Svi su ostali nepomični.
Dalja destabilizacija Gruzije i odugovlačenje postizborne krize ne ide naruku međunarodnoj zajednici i susedima, naročito Rusiji. Naime, Evropska banka za obnovu i razvoj nedavno je objavila da je za izgradnju izuzetno važnog naftovoda od Azerbejdžana do turske obale Crnog mora izdvojeno još 125 miliona dolara, dok je vrednost celokupnog projekta tri milijarde i 600 miliona dolara. Rok za završetak radova je 2005. godina, a do sada je urađeno tek manje od polovine projekta.
Destabilizacija situacije u Gruziji ide naruku i čečenskim teroristima, koji su se preko loše obezbeđenog pojasa severnog dela zemlje s lakoćom ubacivali na rusku teritoriju, a gruzijski opozicioni lideri i dalje strahuju da čak i posle ovih izbora Ševardnadze nije izgubio podršku Rusije i predsednika Putina.
Po geografskom položaju Gruzija je kavkaska zemlja. Zajedno sa ostalim iz tog niza nalazi se na raskršću između Istoka i Zapada, Evrope i Azije, hrišćanstva i islama. U prošlosti ovaj prostor bio je poprište velikih seoba naroda koje su stvorile složenu etničku mapu. Gruzija i Jermenija su najstarije hrišćanske zemlje, a Azerbejdžan je muslimanski. Osim njih, Gruzija se još graniči s Ruskom Federacijom (i to s njenim islamskim republikama) i Turskom. U zemlji se danas oseća jaka mešavina ruskog , turskog i iranskog uticaja.
Gruzija ima oko 5,5 miliona stanovnika, od čega 70 odsto čine Gruzijci, a ima i Rusa, Jermena i Azara. Gruzijci su po veroispovesti pravoslavci, kao i Rusi i Jermeni, a ima i 11 odsto muslimana. Država je sastavljena od dve republike, Abhazije i Ajare.
Godine 1991. Gruzija je postala nezavisna država. Od 1801. do 1991. nalazila se najpre u sastavu carske Rusije, a zatim SSSR. Prve godine nezavisnosti protekle su uz građanski rat. Zaiv Gamsahurdija, prvi čovek gruzijske nezavisnosti, nije manjinama dao pravo na sopstveni jezik i kulturu i time je izazvao pobunu u Abhaziji (deo Gruzije koji joj je pripao zahvaljujući Staljinu, koji je menjao stare i crtao nove granice bivših sovjetskih republika, komplikujući tako ionako složenu etničku mapu). Abhazi, kao i sve ostale manjine, plašili su se asimilacije i gubitka identiteta. Manjine su dobile pomoć od Rusije i smatrale su se petokolonašima u Gruziji.
Posle odlaska Gamsahurdije, 1992, na vlast dolazi Eduard Ševardnadze, kome Rusija pruža pomoć, uz uslove da prizna autonomiju Abhazije i da dozvoli postavljanje ruskih vojnih baza u Gruziji. Posle toga Rusi su posredovali u rešavanju sukoba, ali se oni nisu smirili, već su dodatno pojačani ratom u Čečeniji. Rusija smatra da Gruzija pruža pomoć čečenskim separatistima, i još uvek je optužuje za to.
Od 1995. godine zemlja se polako politički stabilizuje. Ševardnadze je dočekan kao spasilac, a od tada Gruzija pokušava da se oslobodi ruske dominacije i da se okrene zapadnim zemljama, koje na Gruziju gledaju kao na prozapadnu demokratsku državu koja, s parlamentom koji nešto znači, može da bude primer susedima. Ipak, to je siromašna zemlja sa mnogo unutrašnjih podela i uz to veoma korumpirana. Interesantna je za SAD zbog svoje strateške važnosti, zato što bi novoizgrađeni naftovod iz Azerbejdžana trebalo da prođe i kroz Gruziju. Tako bi se zapadne zemlje oslobodile zavisnosti od ruske i bliskoistočne nafte.
Nakon 11. septembra 2001, Gruzija podržava borbu protiv terorizma koju predvode SAD; u njoj je 200 američkih vojnih savetnika koji obučavaju gruzijsku vojsku za borbu protiv terorista.
Na kraju, treba reći da je Gruzija država koja još nije pronašla svoj identitet. U njoj još postoji sukob između proruske i prozapadne opcije. Glavni Ševardnadzeovi politički protivnici iz republike Ajar otvoreno ističu svoj proruski stav, dok je Ševardnadze u svojoj karijeri menjao orijentaciju.
M.S.
Malo je političara koji mogu da se pohvale tako dugom i uspešnom karijerom kao Eduard Ševardnadze. On je rođen 1928, a 1946. postao član Komunističke partije SSSR. Od 1972. do 1985. nalazi se na čelu Komunističke partije Gruzije, a posle toga 1985–1991. obavlja dužnost ministra inostranih poslova SSSR. Iz tog perioda za sebe ume da kaže da je on čovek koji je demokratizovao SSSR, prekinuo hladni rat i dozvolio ujedinjenje Nemačke. I on spada u grupu političara koji su karijeru gradili i u KGB-u.
Posle burnih događaja 1992, nakon raspada SSSR, vraća se u Gruziju, u to vreme razdiranu građanskim ratom. Posle bekstva Gamsahurdije, dolazi na čelo države i polako uspeva da izvuče zemlju iz rata, doduše uz veliku pomoć Jeljcinove Rusije. Njegova popularnost je tada, 1995, bila na vrhuncu i slavljen je kao spasilac zemlje, koji je uspeo da je izvuče iz rata i nestabilnosti. Dva puta je biran za predsednika – 1995. i 2000.
Inače, sadašnji protesti protiv njega nisu prvi u njegovoj karijeri. Godine 2001. takođe je bio u sukobu sa opozicijom oko regularnosti njegovog reizbora. Godinu dana ranije bio je na udaru kritike jer nije ispunio obećanja i stao na put korupciji.
S njim na čelu, Gruzija je uspela da se izbori za priznanje da je demokratska zemlja, u kojoj institucije funkcionišu, sa civilnim društvom koje se razvija. Ove i slične laskave ocene padaju u vodu kada se pogleda i druga strana. Gruzija je veoma siromašna zemlja, s veoma niskim životnim standardom. Ostaju još i silne podele na političkoj, etničkoj i religijskoj bazi, kao i korupcija koju Ševardnadze nije uspeo da iskoreni.
Privrženost Zapadu pokazao je posle terorističkih napada na Njujork i Vašington, kada je Gruziju svrstao u koaliciju za borbu protiv terorizma koju predvode SAD. Time je pokušao da se bar malo oslobodi zagrljaja severnog suseda, Rusije, koja još ima velik uticaj na dešavanja u Gruziji.
Ševardnadze se sada suočava sa možda najvećim izazovom u svojoj karijeri. Njegova partija „Za novu Gruziju“ i on optuženi su da su lažirali parlamentarne izbore održane 2. novembra ove godine. Izbori se po mnogo čemu mogu smatrati neregularnim, a u zemlji je ponovo moguć građanski rat. U takvoj situaciji ponovo je prinuđen da se obrati Rusima za pomoć. Ševardnadze kaže da neće da se kandiduje na sledećim predsedničkim izborima 2005. Na to nema pravo ni po ustavu, a izjavljuje da to neće ni pokušati da promeni.
M.S.
Protiv Netanjahua, njegovog bivšeg ministra odbrane Joava Galanta i zvaničnika Hamasa, optuženih za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, Međunarodni krivični sud u Hagu izdao je naloge za hapšenje. Izraelski lideri osudili su ovaj zahtev kao sramotan i antisemitski
Angela Merkel otkriva detalje svoje politike prema Rusiji i Ukrajini u novoj knjizi „Sloboda“. Odluke sa samita NATO 2008. i dileme oko prijema Ukrajine u Alijansu osvetljavaju njen strah od sukoba sa Rusijom, ali i izazivaju nova pitanja o odgovornosti za današnji rat
Koliko je svet daleko od nuklearnog rata Rusije i Zapada? Ako verujete srpskim tabloidima, uveliko je vreme da pakujete kofere, stvarate zalihe hrane i bežite u neko improvizovano atomsko sklonište. Realnost je, ipak, malo drugačija
Američke AI kompanije su posebno zadovoljne, njihove akcije rastu, uporedo sa očekivanjem da će biti ukinute regulacije protiv AI nakon što se Donald Tramp bude ustoličio u Beloj kući. Da li je takozvana opšta veštačka inteligencija sada sasvim izvesna, a svet se nalazi pred divovskim izazovom, onim koji je inteligententniji od svih prethodnih? Da li je, uprkos tolikim drugim teškim pitanjima, razvoj AI najveća kob našeg doba?
Otac žrtva KKK, majka u psihijatrijskoj klinici, on najpre vođa bande na ulicama Roksberija i Harlema “Detroit Red”, pa propovednik Nacije islama i rasnog ponosa koji je, ne krijući mržnju koju je rodila mržnja, impresionirao i prijatelje i neprijatelje, ubijen je pre šest decenija u prisustvu vlasti
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
