Za „Vreme“ iz Rima
Italija, država čija je politička elita najstarija po godinama u Evropskoj uniji, dobiće najmlađeg predsednika vlade u EU. Mateo Renci (39), gradonačelnik Firence, dobio je nimalo lak zadatak od predsednika Đorđa Napolitana – mandat da formira novu vladu.
Događaji koji su doveli do ostavke premijera Enrika Lete posle manje od godinu dana na vlasti počeli su skupštinom Demokratske stranke 8. decembra 2013. Tog dana je gotovo 68 odsto članova stranke glasalo za novog partijskog lidera. Mateo Renci je mesecima vodio kampanju da bi se izborio za taj rezultat, počev od izbora u aprilu 2013. godine. Kada je dobio podršku članova svoje stranke, mladi gradonačelnik je govorio da neće preuzeti Letin kabinet, jer mu je cilj da dobije jaku narodnu podršku i da tako uđe u palatu vlade. Ispostavilo se da je njegova priča bila politička prevara koju će teško opravdati u budućnosti, a ovim obrtom započela je nova faza u političkom previranju u Italiji.
ČUDO OD DETETA: Renci voli da igra ulogu „čuda od deteta“ italijanske levice: rođen je 1975. godine, 2004. postao je dosad najmlađi predsednik firentinske provincije. Pet godina kasnije pobedio je na izborima za gradonačelnika Firence, grada renesanse, i od tada ne skriva ambicije da postane „gradonačelnik Italije“. Oženjen je učiteljicom Anjesom Landini i imaju troje dece, ćerku i dva sina.
Renci je došao na političku scenu sa obećanjem da će „rasturiti“ vođstvo italijanske levice, i kao „razbijač“ često je apostrofiran kao prvi lider Demokratske stranke čije se veštine komuniciranja mogu porediti sa umećem Silvija Berluskonija, čoveka koji se mora pobediti da bi se vladalo Italijom, baš kao i komičara Bepea Grila čija stranka Pet zvezda sve više jača.
Za dobar deo svojih veština Renci ima da zahvali Berluskonijevom čoveku Đorđu Goriju. Ovaj dugogodišnji Rencijev doktor za spinovanje ima ogromno televizijsko iskustvo: 1991. godine bio je direktor Kanala 5 u okviru Berluskonijeve medijske imperije, a 1997. lično ga je Berluskoni imenovao da vodi kanal Italija 1, njegov drugi nacionalni kanal. Gori je 1999. pozvan da se vrati na Kanal 5 i dve godine kasnije osnovao je Magnoliju, produkcijsku kuću koja je proizvodila popularne niskobudžetne rijaliti programe. Gori se politički „razveo“ od Rencija krajem novembra 2013, kad je uvideo da je njegovo prisustvo u društvu bliskih Rencijevih savetnika postalo politički neprijatno za ambicioznog gradonačelnika.
OČI U OČI SA BERLUSKONIJEM: U svetlu Gorijeve uloge savetnika tumači se i jedan od prvih poteza Rencija kao lidera Demokratske stranke – ugovaranje sastanka sa Silviom Berluskonijem povodom reformi (izborni zakon i drugo) koje koče italijansko društvo. Izgleda da je Renci posle tog sastanka odlučio da poveća pritisak i da zaboravi na „lojalnu podršku“ partijskom drugu Enriku Leti. Na sastanku izvršnog odbora Demokratske stranke 14. februara, Renci je predstavio dokument kojim se izglasava nepoverenje Leti, da bi premijer podneo ostavku nekoliko minuta pre kraja sastanka. Tehnički, Leta je mogao da uzvrati udarac: italijanski ustav kaže da vlada pada ukoliko premijer nema podršku parlamenta, bez obzira na promene unutar pojedinačnih stranaka. Leta je odlučio da podnese ostavku, da Berluskoniju i drugim opozicionim strankama ne bi priuštio zadovoljstvo da mu nepoverenje u parlamentu izglasavaju poslanici sopstvene, Demokratske stranke.
Pored toga, trenutak i način smene vlasti podsetili su mnoge Italijane na staru Demohrišćansku stranku, koja je tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka predvodila nekoliko kratkoročnih vlada, koje su bile pod jakim uticajem borbe krupnih i malih riba iza političke scene. Za mladog lidera kakav je Renci, čiji su politički imidž i rečnik obojeni „novizmima“, to nije samo pitanje stila.
Prema rezultatima istraživanja javnog mnjenja, da je Renci bio na čelu Demokratske stranke tokom poslednjih izbora, stranka bi postigla mnogo bolji rezultat, te bi zemlja imala jaču vladu sa mladim, energičnim liderom sa političkom agendom, koja je, uzgred budi rečeno, prilično nejasna.
U OBAMA STILU: Veoma je teško dokučiti iz Rencijevih skorašnjih političkih istupa konkretno mišljenje ili određen stav kad je reč o bilo kojoj temi, od politike tržišta radne snage EU do međunarodnih pitanja. Njegovi govori su u „Obama stilu“: puni vizija i nada, krcati rečima poput „budućnost“, „promene“, „mogućnosti“, „šanse“ i ušuškani idejama da je zemlji potrebna nova snaga, nova renesansa za povezivanje sa Evropom i za izlazak iz najduže ekonomske krize u skorašnjoj istoriji. Italiji je zaista potrebna nova snaga, ali zasad nije jasno u kom će pravcu bivši gradonačelnik Firence povesti zemlju.
U izvesnom smislu, Renci podseća na Tonija Blera, ne samo zbog toga što je njegov stil previše revolucionaran za često dosadan i spor manir njegove stranke. Njegove zasad nejasne ideje o reformi tržišta radne snage eho su zalaganja laburističkog lidera koji je, na kraju krajeva, bio mekša verzija neoliberalne i tržišno orijentisane politike Margaret Tačer i torijevaca. Tačno je, kao što mnogi politički i ekonomski analitičari ističu, da je Italiji potrebna tržišno orijentisana politika koja bi protresla vekovnu industrijsku i infrastrukturnu bazu i njen često zatvoren sistem usluga i finansija. Ali, nakon mnogih godina recesije i urušavanja socijalnih institucija, političkim liderima su neophodni jaka podrška građana i konsenzus oko programa. Međutim, Renci očigledno ima samo kapital na temelju retorike glasnogovornika nove političke kolone. Da li je to dovoljno?
U narednim danima videćemo ko će biti u njegovoj vladi, koja će u parlamentu imati otprilike istu koalicionu podršku kao što je imao Leta. Bivši premijer je vodio koaliciju koja je bila politički pogodan brak između Demokratske stranke i bivših Berluskonijevih ljudi, koji su ga napustili kad je planirao da osnuje novu stranku desnog centra. Vođa te stranke Anđelino Alfano, nekad Berluskonijev naslednik, imao je jaku poziciju u Letinoj vladi i samo zahvaljujući diplomatskom umeću bivšeg premijera prevaziđene su duboke razlike i nesuglasice oko mnogih pitanja između te dve stranke.
RENESANSNI ZAPLET: Čini se da Renci nema te sposobnosti, bez obzira na strpljenje i fleksibilnost koje je pokazao u dugom parlamentarnom iskustvu: njegov politički dosije je izgrađen na rukovođenju Firencom, mirnom gradu od 350 hiljada stanovnika i solidnom ekonomijom na bazi turizma i svetske atrakcije grada koji je sam po sebi najbolje prodavani brend. Renci nema iskustva u ministarskom upravljanju, da i ne spominjemo međunarodni ugled koji je imao Leta. Najzanimljiviji je način na koji se Renci dočepao Palate: rušenje Lete je izgledalo poput renesansnog zapleta o zaveri na dvoru protiv slabog kralja.
U svom remek-delu Princ, firentinski sekretar Nikolo Makijaveli napisao je da onaj ko želi da vodi državu mora da bude „lisica i lav“ u isto vreme. Nateravši svog partijskog druga Letu da podnese ostavku, Renci je dokazao da može da bude lisica. Sada će morati da pokaže lavlju snagu, ne samo da bi vodio stranku već i da bi potencijalne političke neprijatelje držao na odstojanju. U suprotnom, velika energija i lična privrženost koju je on uložio u svoju brzopoteznu karijeru biće brzo potrošene na rimskom političkom tržištu. On je mlad, neki kažu čak i previše, i stoga je vreme na njegovoj strani. Upravo zato trebalo je da sačeka koji mesec, možda godinu dana do izbora koji bi ga doveli na isti položaj koji je zauzeo pre nekoliko dana, ali bi imao mnogo veći legitimitet da sprovede politiku koja neće biti popularna, ali će protresti zemlju.
Naravno, da bi stigao do te tačke, mora da dobije izbore, što je uvek teško, čak i za čoveka koji je ubedljivo osvojio i mesto gradonačelnika i lidersku poziciju u stranci. Ipak, jedan aspekt izbora je to što glasači krive sebe jednako koliko krive i vladu koju su birali, i zato su popustljiviji prema političarima. Renci neće imati tu prednost: kritičari će biti nemilosrdni, baš kao i građani.
Velike nade, očekivanja, obećanja i uvrnut način da stigne do vlasti – to su elementi epske političke drame u Italiji, sa mogućim izgledom za političku propast.
Sa engleskog prevela Biljana Vasić
