Hrvatska: Papa Franja kroz prizmu Stepinca

Dan žalosti u Hrvatskoj proglašen je za subotu, kada je planirana sahrana pape Franje u Vatikanu. Pa ipak, nije sav javni odjek u toj zemlji obeležen pijetetom, a ni žalošću. Možda bi bilo preterano reći da se mnogi u Hrvatskoj raduju smrti tog poglavara Rimokatoličke crkve, ali postoji verovatno značajan broj onih kojima je na neki način laknulo, konstatuje Dojče vele.

To su pre svega grupe naklonjene ekstremnim etnodesničarskim gledištima, a među njima posebno mesto zauzima viši kler. Uz čisto svetovne političke desničarske ekstreme, upravo je, naime, sveštenstvo bilo glavna papina opozicija u Hrvatskoj.

To ovih dana ne izbija izrazito u prvi plan, mada se u medijima redovno spominje kao nesporna činjenica. Franju su tokom godina njegovog pontifikata često otvoreno kritikovali, a još više napetosti generisano je indirektno, npr. gostovanjima visokih sveštenika u Hrvatskoj.

Tog papu hrvatski biskupi doslovno nijednom nisu pozvali da poseti njihovu zemlju. To deluje nezamislivo, kad se ima u vidu koliko su bile slavljene uzastopne posete Jovana Pavla II. Ipak, sve to je i logično ako se zna da su zauzvrat u goste pozivani razni Franjini sveštenički oponenti iz Evrope i sveta.

„Neće mu oprostiti ljudskost“

„Nema puno tajni u vezi odnosa pape Franje i jednog dela hrvatskog višeg klera. Pre svega, on je bio apsolutno protivan ovdašnjoj dominantnoj etnoreligijskoj matrici koju odlikuje mešavina etnototalitarizma i etnoklerikalizma“, kaže za DW Branko Sekulić, teolog i predsednik Instituta za teologiju i politiku. On je zadnjih godina dosta komentarisao crkvene prilike.

Ali, kako dodaje, s druge strane nije tajna ni to da su gotovo sve Franjine dogmatske odluke, u crkveno-katoličkom smislu, bile sasvim konzervativne, ostajući tako praktično na ranijim pozicijama Vatikana.

„On je pritom, na neki način, dozvolio katolicima da misle da i oni ljudi koji odudaraju od uobičajenog ’vatikanskog profila vernika’, imaju pravo da postoje unutar crkvenih okvira. Ukratko, on je bio veliki, jer je pokazao ljudskost. A upravo mu tu ljudskost mnogi oprostiti neće“, kaže Sekulić.

A to su, prema njegovu viđenju, oni koji slede „ne ekumenski, već ekonomski momenat“, oni kojima dominira „ne Hristov, već krstaški sentiment“.

Šta je za takve bio papa koji je otvorio vrata marginalizovanima i potlačenima, bilo po rasnoj, etničkoj, rodnoj, polnoj, statusnoj i nekoj drugoj osnovi?

Neslaganja oko Stepinca

„Samo neprijatelj“, uveren je Sekulić. „Jer je (papa Franja) naprosto bio ’loš za biznis’ koji se odvija po principu političkog i religijskoj fundamentalizma. Kao takav, (taj biznis) je dobrim delom i ključna privredna grana crkve na ovim prostorima – ne samo katoličke, već i pravoslavne.“

Kontroverza u srcu Evrope

„Naravno“, dodaje sagovornik, „glupo je i nezahvalno crkvu generalizovati, ali na tragu svega onog što o njoj na našim prostorima znamo, sigurno je da su mnogi s Franjinom smrti odahnuli i da se nadaju da će u sledećem pontifikatu dobiti svoju uzdanicu. A to je, na tragu svega što se danas zbiva u svetu, lako moguće.“

Od konkretnih momenata koji su se isprečili između pape Franje i nižerangiranih mu kolega u Hrvatskoj, istoričarka Crkve i teološkinja Ana Mari Grinfelder izdvaja predmet nesuđene kanonizacije kardinala Alojzija Stepinca. Štaviše, papa je za partnera u reviziji Stepinčeve biografije i valorizovanju njegovog delovanja u Drugom svetskom ratu, kao i saradnje s ustaškim režimom, pozvao – Srpsku pravoslavnu crkvu.

„Nakon rata je kardinal prošao kroz određenu patnju“, dodaje Grinfelder, „što treba uzeti u obzir. Ali i ja smatram da njegov ukupni put ne nudi baš uzornu sliku svetosti.“

Manjak izbora

„Malo je reći da mu to neki u Hrvatskoj nisu zaboravili“, kaže ta dugogodišnja austrijsko-hrvatska hroničarka Crkve. Ona pored toga smatra da Franjina reformistička nastojanja nisu pustila korenje u Hrvatskoj. „To je vidljivo već i po imenima, pa izuzev Mate Uzinića ne vidim nekog višeg pripadnika klera koji ima sličnosti s papom Franjom.“

Pritom, naglašava Grinfelder, veliku ulogu u svemu tome imaju i nunciji poslati iz Vatikana. „Sadašnji nuncij, Đorđo Lingva imao je u svom ranijem delovanju velike zasluge u Libanu, pri mirenju različitih hrišćanskih struja“, podseća Ana Mari Grinfelder. Ali zaključuje: „Ipak, u Zagrebu se na neki način utopio u sivilo.“

Istovremeno se „mora priznati i da se Kaptol muči s nedostatkom većeg i kvalitetnijeg izbora ljudi, što je problem u gotovo čitavoj Evropi“.

A sada se kompletna Rimokatolička crkva nalazi pred izborom novog prvog čoveka. Pretpostavlja se – ako se držimo neformalnih najava – da će to biti rešenje koncepcijski relativno daleko od Franjinog lika i dela. Time će neki u Hrvatskoj svakako biti zadovoljni, ali obični vernici ovih dana naočigled tuguju za njim – papom koji im se približio toliko da to nije podnosio ni veliki deo Crkve.