Hronika najavljene smrti

Pre tačno dve godine Nurijel Rubini, ugledni američki profesor ekonomije na Univerzitetu Njujork, oslikao je sumornu sliku pred zvaničnicima Međunarodnog monetarnog fonda. Amerika hrli u krizu neviđenih razmera, najavio je Rubini. Sleduje joj krah tržišta nekretnina, naftni šok, pad potrošnje, a zatim i duboka recesija. Rubini je potom opisao činove finansijske drame: vlasnici nekretnina pod hipotekom neće moći da plate dug bankama, hartije od vrednosti u koje su utkani hipotekarni krediti a kojima se trguje na svetskim berzama postaće bezvredne, a globalno tržište kapitala će presušiti. Na udaru ovih trendova naći će se investicione banke i fondovi, upozorio je Rubini, od kojih će neke i bankrotirati. „Posle ovoga bi nam dobro došlo neko žestoko piće“, našalio se moderator, a publika je prsnula u smeh. U to vreme, inflacija i nezaposlenost su mirovale, privreda nije bila u ekspanziji, ali je beležila rast uprkos rastu cene nafte. Američki predsednik je iz godine u godinu uveravao naciju da je „ekonomija zdrava i žilava“. Na koncu, od Rubinija, koji je zbog svog poslovičnog pesimizma stekao nadimak „Dr Smak“, bolje se nije ni očekivalo. „Tada je zvučao kao ludak“, ispričao je kasnije Prakaš Lungani, ekonomista MMF-a. „Već naredne godine, delovao je kao prorok.“

KULA OD KARATA: Nakon velikog praska prošle nedelje na Vol stritu koji je progutao finansijske gigante kao što su Lehman Brothers, Merrill Lynch, Goldman Sachs i Morgan Stanley, najednom nikome više ništa nije smešno. Krhotine nakon višegodišnjeg finansijskog razvratništva sada će da počisti vlada, novcem poreskih obveznika. Henri Polson, američki sekretar za finansije, zatražio je od Kongresa dozvolu da otkupi dugovanja posrnulih divova za rekordnih 700 milijardi dolara. U prevodu, to znači 2000 dolara po glavi stanovnika SAD. Samo tokom ove godine, država je već u ovu svrhu platila kauciju od preko 300 milijardi dolara. Za spas jedne od najvećih investicionih banaka Bear Stearns ceh je iznosio 29 milijardi. Za Fannie Mae and Freddie Mac, najvećih američkih banaka za hipotekarne kredite, račun je iznosio preko 200 milijardi dolara jer je administracija procenila da su one prevelike da bi bile puštene niz vodu. Od bankrotstva je spašena i American International Group, jedna od najvećih osiguravajućih kompanija na svetu sa poslovnicama u preko sto zemalja, za 85 milijardi dolara. Bendžamin Bernanki, šef Federalnih rezervi (američki ekvivalent centralne banke) zatražio je od Polsona dodatnih 40 milijardi dolara, čisto da se nađe. Te sreće nije bio Ričard Fald, dugogodišnji direktor jedne od najvećih investicionih banaka Lehman Brothers (osnovane pre blizu 160 godina), u kojoj je proveo ceo radni vek, a koja je bankrotirala. Fald je bezuspešno pokušavao da namami koreansku državnu banku da mu svežim kapitalom pritekne u pomoć, ali su pregovori propali. Merrill Lynch, još jedan od giganata na tržištu kapitala preko noći je prodat komercijalnoj Banci Amerike (BofA). Goldman Sachs i Morgan Stanley su od zaštitnih znakova Vol strita preobrazili su se u komercijalne, „pučke“ banke, koje će od sad poslovati bez uobičajenih privilegija rezervisane za divove sa Vol strita. Za samo nedelju dana, svet investicionih banaka se urušio kao kula od karata. Panika je sa Vol strita zahvatila i ostale svetske berze. Dok su slike japija koji u kartonskim kutijama iznose stvari iz kancelarija obilazile svet, sa malih ekrana je odjekivalo: „panika“, armagedon“, „finansijski cunami“. Zbogom korporativni bonusi, luksuzna putovanja i večere sa klijentima, zbogom članstvo u prestižnim golf klubovima i zavesama za tuš kabine od preko 6000 dolara. Procenjuje se da je radni sat Ričarda Falda, kormilara propale banke Lehman Brothers iznosio preko 17.000 dolara. Ali, kao što je odavno lepo primetio čuveni američki ekonomista Džon Kenet Galbrajt, „plata direktora velike korporacije nije tržišna nagrada za dostignuća, već topao ljudski gest pojedinca prema samome sebi“. To da bogati plaču, međutim, slaba je uteha za milione prezaduženih Amerikanaca kojima je šerif već zakucao na vrata sa najavom da će im imovina biti zaplenjena.

VELIKI PRASAK: Amerika se danas suočava sa krhotinama koje je iza sebe ostavio do sada nezapamćeni prasak finansijskog balona, naduvan hipotekarnim kreditima. Jedan takav balon već je pukao pre desetak godina, ali su to tada osetili oni investitori koji su ulagali u razvoj informatičkih ili tzv. dot-kom kompanija, dok su prosečni američki potrošači krizu jedva primetili. Ovoga puta, finansijska kriza je slon u svačijoj dnevnoj sobi. Balon koji je prošle nedelje pukao na Vol stritu, međutim, neposredno se tiče miliona Amerikanaca koji su uhvaćeni u globalno finansijsko „vrzino kolo“ preko hipotekarnih kredita, koji su im do sada pružali oslonac da troše preko svake mere. Ironija je da je poreklo ove krize početkom 2005. skicirao niko drugi nego Ben Bernanki, pre nego što je imenovan za šefa američkih federalnih rezervi. „Zašto se SAD, najveća svetska ekonomska sila, toliko zadužuje na svetskom tržištu kapitala, umesto da se drugi zadužuju kod nas, što deluje mnogo logičnije“, zapitao se Bernanke i odmah ponudio odgovor. Najpre, treba poći u inostranstvo, tačnije u Aziju, i to u iste one zemlje koje su do pre deset godina privlačile strani kapital. Azijski tigrovi dobro su naučili lekciju iz 1997, kada su se globalni investitori, nezadovoljni prihodima od uloženog kapitala, naglo povukli i iza sebe ostavili recesiju. Azijski države su počele da akumuliraju solidne devizne rezerve, pa su postepeno postale izvor poželjnog kapitala. Njima su se pridružile naftom bogate zemlje, kao i one koje se danas često pominju pod skraćenicom BRIK (Brazil, Rusia, Indija i Kina). Tako je nastao „globalni višak ušteđevine“, koji je tražio pogodnu destinaciju. Većina tog kapitala slila se u Ameriku, zbog toga što je američko tržište kapitala „duboko i sofisticirano“, kako se izrazio aktuelni šef federalnih rezervi. Kao novi magnet za investicije proglašene su nekretnine, čije je tržište doživelo neverovatan zamah u poslednjih nekoliko godina. Za to je svakako zaslužan i bivši šef federalnih rezervi Alen Grinspen, koji je oborio kamatne stope. Vol strit je otvorio slavine iz kojih su potekle reke jeftinih kredita. Krediti su davani šakom i kapom, često bez učešća, i to i onima sa lošim kreditnim rejtingom. Onima koji bi posustali tokom otplate, nuđeni su takozvani sekundarni krediti za refinansiranje već postojećih. Kreditori bi vas saletali na svakom ćošku, dolazili bi vam na vrata, zvali bi vas telefonom. Kreditni bum povećao je tražnju za nekretninama što je za uzvrat podiglo cene u nedogled. Kad god bi se našli u finansijskoj stisci, Amerikanci bi uzimali hipotekarni kredit, zadovoljni što vrednost njihove kuće vrtoglavo raste. Te pare bi se kasnije slile u ovu ili onu kasu, omogućavajući globalni protok novca. Finansijske usluge su motor američke ekonomije. Nekretnine su njeno skladište. „Ekonomija se održavala pomoću pozajmljenih para i pozajmljenog vremena“, upozoravao je nobelovac Džozef Štiglic, koji je, poput Nurijela Rubinija, najavljivao tužan kraj ovom rasipništvu. Procenjuje se da je američko domaćinstvo u proseku zaduženo preko kreditnih kartica 8000 dolara. Kada se balon izduvao ovog leta, mnogi su se našli u dužničkom ropstvu. Oko 200.000 kuća svakog meseca biva zaplenjeno od banaka, a oko luksuznih kuća od Kalifornije do Floride, koje uzalud čekaju kupce, širi se korov, a ponegde su se uselile i divlje zveri. Ogroman deo ovih kredita cepkan je na manje delove i tako prepakovan bio je preprodavan diljem planete, pa su mnoge banke, koje svoja sedišta imaju daleko od Amerike, danas prinuđene da te kredite otpišu kao gubitke. „Svi ti prekaljeni investitori koji su dali milijarde dolara za kupovinu tuđih dugova, na kraju su sami završili u dugovima“, kaže Din Bejker iz vašingtonskog Centra za ekonomska istraživanja.

Američko tržište kapitala možda jeste duboko, ali ne i dovoljno sofisticirano, kako se pokazalo. Bušova administracija, koja je kao i svaka republikanska administracija alergična na upliv države u tržišne tokove, skidala je sloj po sloj regulative koje su od investicionih mešetara tražile da polažu račune, dozvoljavajući im da daleko od očiju javnosti i nadležnih agencija pohlepno jure za profitom. Ovome je, nakon serije bankrotstava na Vol stritu, sada došao kraj. Ima mnogo ironije u tome što je socijalizam, koji je odavno proteran iz Amerike, sada vraćen u velikom stilu. Kako primećuje jedan analitičar, u poređenju sa Bušom, francuski predsednik Fransoa Miteran, socijalista, deluje kao Adam Smit. Ali, kako je rekao Kenet Galbrajt – jedini socijalizam koji je Amerikancima drag jeste onaj koji radi za bogate.

Prinudno sletanje Alitalije

Specijalno za „Vreme“ iz Rima

(Slika – NEKADAŠNJA DIKA NACIJE: Bez jasne strategije)

„Natrag na tržište!“ – ovako je Augusto Fantoci, imenovan da Alitaliju izbavi iz oluje, javno pozvao investitore da daju ponudu za kupovinu italijanske avio-kompanije. Ponuda važi za domaće i strane ponuđače. Javni poziv upućen je samo dan nakon što su najugledniji italijanski investitori, okupljeni u udruženju CAI, odustali od kupovine Alitalije. Njihova prvobitna ponuda naišla je na jak otpor sindikata, naročito sindikata pilota, ali i moćnog levičarksog sindikalnog saveza CGIL. Oni su se usprotivili planu po kome je 5000 radnika avio-kompanije trebalo da bude otpušteno. Fantocijeva odluka da Alitaliju vrati na tržište razgnevila je italijansku vladu na čijem je čelu Silvio Berluskoni. Sudbina Alitalije je tokom predizborne kampanje bila jedno od ključnih pitanja, a Berluskoni je optuživao vladu levog centra i svog prethodnika Romana Prodija da nije našao način da kompaniju izbavi iz krize. On je tokom kampanje obećao da će „Alitalija ostati u italijanskim rukama“, ali je ovo obećanje danas sve teže ispuniti.

Početkom ove nedelje iz sindikata se začuo predlog da radnici delimično podele teret restrukturiranja kompanije. Jedan od vodećih sindikata pilota izneo je predlog da piloti ulože svoje zagarantovane otpremnine, i tako obezbede red letenja. Ova ponuda stigla je kao odgovor na pretnju ministra saobraćaja Altijera Mateolija da će prizemljiti čitavu flotu italijanske avio-kompanije na nekoliko dana.

Italijanima je teško da pojme kako se ovaj avio-prevoznik, nekada ponos nacije, našao u tako dubokoj ekonomskoj krizi. Berluskoni optužuje sindikate i prethodnu vladu, zaboravljajući pri tom da je kao premijer od 2001. do 2006. imao priliku da predupredi sadašnju krizu. Opozicija levog centra optužuje Berluskonija da se bavi zamenom teza, sindikati krive političare, a svi krivicu svaljuju na cenu nafte.

NESVESNI REALNOSTI: Ono što je jedino izvesno jeste da je Alitalija bila korišćena kao politički ulog i da menadžment nije dovoljno uvažio nove okolnosti u kojima je međunarodna konkurencija u oblasti avio-saobraćaja postala mnogo oštrija. Alitalia je, na primer, na domaćim linijama koristila veoma skupe avione i posadu, pravdajući to svojom ulogom „javnog servisa“, a ne rukovodeći se ekonomskom logikom.

U okviru Evrope, Alitalija nije na vreme shvatila ulogu niskobudžetnih avio-prevoznika, te je po svaku cenu održavala veoma skup red letenja i na onim evropskim destinacijama koje su pokrivale manje i jeftinije kompanije. Rukovodstvo kompanije nije na vreme uvidelo da su putnici spremni da se odreknu dela komfora i usluga (dobrog ručka tokom leta, na primer), zarad jeftinije karte. Interkontinentalni saobraćaj je, s druge strane, takoreći u potpunosti prepušten konkurenciji jer menadžment nije mogao da se odluči da li da centar putničkog saobraćaja bude Rim ili Milano. Glavni aerodrom jeste rimski Fjumićino, ali poslovni ljudi više vole da lete preko Milana, koji je finansijski i privredni centar. Pre nekoliko godina pokrenut je projekat izgradnje novog aerodroma u Milanu (Malpenza), što je samo udvostručilo troškove i osoblje. Istovremeno, manji aerodromi poput onog kraj Bergama (nedaleko od Milana) ili Verone uvećali su promet zahvaljujući niskobudžetnim kompanijama.

Ono što se nazire kao zaključak jeste da je sunovrat Alitalije rezultat nedostatka nacionalne saobraćajne strategije koja bi povezala železnički, drumski, pomorski i avio saobraćaj u jednu celinu. Svi ovi vidovi saobraćaja su danas mahom privatizovani, ali su investitori razočarani tempom kojim im se uloženi novac vraća. Zato se obraćaju državi kada im zafali para. Tako je Železnica od vlade u julu dobila finansijsku injekciju od 300 miliona evra. Tržište ne može da ispravi nedostatke u planiranju. Ali, tržište je jedini izlaz u slučaju nužde koji je preostao. Pojas je vezan, a maske sa kiseonikom već vise. Kontrolni toranj daje zbunjujuće signale. Prinudno sletanje može biti neprijatnije nego što je iko očekivao.

Enco Manjini