Alister Kembel, direktor za komunikacije britanskog premijera Tonija Blera i njegov najuticajniji saradnik, spakovao je svoje papire i napustio Dauning strit broj 10.
Prethodno je otišao doktor Dejvid Keli, ekspert za iračko oružje, posle svedočenja u Parlamentu i javne debate izvršio je samoubistvo. Da li je ovo uvertira u Blerov odlazak? Londonski „Gardijan“ piše da će lord Haton, koji vodi sudsku istragu o Kelijevom samoubistvu, uskoro objaviti tajnu prepisku između Blera i američkog predsednika Buša u vreme priprema za rat u Iraku. To će, tvrdi se, biti izuzetno neprijatno za Blera.
Na Britanskom ostrvu upadljivo raste procenat onih koji veruju da je vlada obmanjivala javnost uoči rata u Iraku, da je preuveličavala i falsifikovala dokaze o neminovnoj skoroj opasnosti od Sadamovog napada.
U Americi još nema nagoveštaja većih promena raspoloženja javnog mnjenja, a prve knjige koje na najnoviji američki vojni angažman, rat u Iraku, gledaju iz novog, drugačijeg ugla zasad izgleda ne mogu da nađu ni izdavača. Knjiga Sredstva masovne obmane Šeldona Remptona i Džona Staubera upravo se pojavila u izdanju londonske izdavačke kuće „Robinson“.
LIVE FROM BAGDAD: Američki tenkovi tutnje ulicama Bagdada: 9. april 2003. Na Firdos skveru pada gigantska statua iračkog diktatora Sadama Huseina. Dok piju prvu jutarnju kafu, Amerikanci sa daljinskim upravljačem u rukama na svim kanalima Foxa, CNN-a, CBS-a… vide istu sliku „live from Bagdad“: grupe razdraganih Iračana penju se na statuu, pokušavaju da diktatoru stave omču oko vrata i sruše spomenik. Ne uspevaju: spomenik je prevelik, postolje isuviše masivno. Onda u oklopnom vozilu stiže američki marinac i nosi veliki metalni lanac. Vojnik Ed Čin stavlja Sadamu lanac oko vrata, ruši spomenik i stavlja američku zastavu. Gomila vuče Sadamovu glavu ulicama.
Većina američkih medija je rušenje Sadamove statue egzaltirano uporedila sa rušenjem spomenika Lenjinu širom SSSR-a, padom Berlinskog zida, danom oslobođenja i pobede, a „Njujork tajms“ je svoju priču naslovio „Oduševljeni Iračani na ulicama Bagdada“.
Neke novine su napisale i šta se stvarno zbilo: na ulicama je bilo vrlo malo Iračana, pre rušenja statue američki vojnici i marinci blokirali su trg, Iračanima je rečeno šta da urade sa statuom. Većina je posle bila srećna zbog odlaska diktatora, ali su istovremeno psovali Ameriku i Buša. Američka televizija nije prikazala demonstracije u gradu Nasiriji gde je oko 20.000 ljudi skandiralo: „Dole Sadam! Dole Amerika!“ Klicalo se islamu i slobodi, ali oduševljenja za oslobodioce nije bilo kako je prikazivala američka televizija.
„Stvarnost je mnogo komplikovanija. Važno je da se upitamo šta se zapravo krije iza ovih slika na američkoj televiziji, kako su one konstruisane i šta one zapravo skrivaju“, napominju autori Sredstava masovne obmane.
Rempton i Stauber postavljaju ključno pitanje da li je napad na Irak bio zapravo taktički vrlo smišljena diverzija da javnost ne bi postavljala pitanja o recesiji, ekonomiji, „Enron skandalu“, o kažnjavanju kriminalaca iz velikih korporacija, pa i krajnje neprijatno – „gde je Osama bin Laden?“.
Autori knjige Sredstva masovne obmane kažu da je rat u Iraku bio mnogo više od predizbornog zamajavanja i zastrašivanja pučanstva: „Bilo je to ostvarivanje planova koji su napravljeni pre deset godina, neposredno posle rata u Persijskom zalivu.“ Sve je počelo još 1991, neposredno posle operacije Pustinjska oluja: tadašnji predsednik SAD Džordž Buš potpisao je uredbu kojom naređuje da CIA otpočne tajnu operaciju za svrgavanje Sadama Huseina. CIA je imenovala poznatog stručnjaka za public relations Džona Rendona da u zemlji organizuje kampanju protiv Sadama. Rendon je u takvim poslovima imao iskustva: učestvovao je u američkim operacijama u Argentini, Kolumbiji, na Haitiju, Kosovu, Panami i Zimbabveu. Radilo se smišljeno i štedro: više od 20 miliona dolara otišlo je na video i stripove kojima se ismeva Sadam, organizovana je putujuća foto-izložba o Sadamovim zločinima, pokrenuta su dva posebna radio-programa kojima su irački oficiri pozivani na predaju… Rendonov zadatak je bio i da pomogne u organizovanju Iračkog nacionalnog kongresa koji je okupljao protivnike Sadamovog režima, a tajnim kanalima je dobio od CIA oko 12 miliona dinara.
Autori knjige dokumenovano dokazuju da je u Americi vrlo široka mreža institucija i organizacija vodila ratnu kampanju, među njima su: Projekat za novo američko stoleće, Centar za strateške i međunarodne studije (CSIS), Vašingtonski institut za Bliski istok, Forum za Srednji istok, Hadsonov institut, Huverov institut… Svi su imali jednu zajedničku tačku: koristili su usluge moćne firme Benador koja je imala vrlo jake veze sa mnogim medijskim kućama, a uz to je važila za neprikosnoveni trust eksperata za Bliski istok i terorizam. Klijenti firme Benador mogli su da računaju da će biti pozvani da gostuju u svim najvažnijim televizijskim programima, da će se njihovi komentari pojaviti u svim vodećim novinama…
Pred sam početak napada na Irak „jastrebovi“, klijenti firme Benador, imali su neverovatan medijski pristup: pojavljivali su se u svim udarnim političkim tok-šou programima tv-kompanija ABC, MSNBC, CNN i Fox, svedočili su pred komisijama Kongresa, pojavljivali se na radnim ručkovima u Vašingtonu. Britanski novinar Brajan Viteker napisao je još u leto 2002. da su medijska pažnja i novac, koje su dobijali jastrebovi-eksperti iz raznih think–tank organizacija, bili neuporedivo veći od anemičnog publiciteta i finansijske nadoknade koju je dobijalo oko 1400 eksperata za Bliski istok, profesora sa američkih univerziteta.
ČISTE LAŽI: Nekoliko dana posle terorističkog napada 11. septembra Vašington je odlučio da osnuje kancelariju za strateške uticaje (OSI). Kao što je „Vreme“ tada pisalo, cilj je bio da se za strane medije „lansiraju vesti, čak i lažne“ kojima se traži agresivna kampanja, zapravo vojna intervencija. Ovaj predlog se čak i Pentagonu učinio isuviše kontroverznim, usledile su reakcije nekih liberalnih medija, pa je ideja o ovom orvelijanskom ministarstvu laži pala u vodu. Autori knjige Sredstva masovne obmane tvrde da se američka strategija ipak svodila na rat svim sredstvima, što znači i na „psihološke operacije“, „elektronski rat“, „informacijske ofanzive“, „laži“ i „vojne obmane.“
I u napadu na Irak, kao i za vreme rata u Persijskom zalivu, često se koristila taktika obmane. Sramna epizoda sa „bebama u inkubatorima“ doživela je novu verziju. Tada je uplakana 15-godišnja devojčica iz Kuvajta pred jednim odborom u američkom Kongresu „svedočila“ kako su irački vojnici upali u jednu bolnicu u gradu Kuvajtu, izvadili stotine beba iz inkubatora, pobacali ih na pod i ostavili ih tu da umru. Inkubatore su odneli… Najirino (pod tim imenom je devojka predstavljena) svedočenje u pisanoj formi podeljeno je medijima i odmah je dobilo ogroman publicitet: tadašnji američki predsednik Buš senior ponavljao je ovu priču, nije bilo važnijeg američkog medija koji nije objavio priču o bebama i inkubatorima. Incident je prezentiran i Savetu bezbednosti.
I pored mnogobrojnih optužbi na račun Sadama Huseina, ništa nije uzbudilo američko javno mnjenje kao ova priča o „312 beba izvađenih iz inkubatora ostavljenih da umru.“ Sadam je optužen da je „ubica beba“. Rat je mogao da počne…
Posle su brojne organizacije za ljudska prava utvrdile da je događaj potpuno izmišljen, a da je pred američkim Kongresom svedočila ćerka kuvajtskog ambasadora u Ujedinjenim nacijama!?
Autori ovog jedinstvenog herbarijuma o sredstvima masovne obmane pedantno su analizirali dalji život ove neverovatne priče: tokom 1992. storija o bebama i inkubatorima uopšte nije pominjana, da bi tokom sledećih godina bila pomenuta tek sporadično. Međutim, deset godina kasnije, u decembru 2002. priča ponovo isplivava, a televizijska kuća HBO čak pravi i dokumentarnu dramu „inspirisanu istinitim događajem“!?
Uoči napada na Irak ponovo je lansirana ova užasna priča koja potvrđuje staro geslo propagandista da se laž koja se sto puta ponovi na kraju prihvata kao istina.
Zašto su američki propagandisti izmišljali horor priče o Sadamovom režimu kada je bilo toliko istinitih primera njegove zločinačke delatnosti, pa i za onu da je „ubica beba“? Autori knjige daju odgovor i na ovo pitanje: u selu Halabdža gde žive irački Kurdi godine 1988. Sadam je otrovao gasom oko 5000 ljudi, mahom žena i dece. Zašto Amerikanci nisu uzeli ovaj primer? Problem je u tome što je Sadam pobio svoj narod hemijskim oružjem u vreme kada je dobijao vojnu i ekonomsku pomoć od Sjedinjenih Američkih Država.
„Zločin u Halabdži ravan je terorističkom napadu na Svetski trgovački centar u Njujorku, američka uloga u njemu je sramna, a za osudu je i nereagovanje međunarodne zajednice“, komentariše Džust Hilterman iz Hjuman rajts voča.
Zločin u Halabdži američki mediji nisu pominjali pred Pustinjsku oluju: Bušova administracija je tačno ocenila da bi osuda ovog zločina pokazala sve njeno moralno i političko licemerje. Međutim, kada je administracija Buša juniora krenula u ratnu kampanju u jesen 2002, vaskrsnule su optužbe da je Sadam gušio gasom svoj sopstveni narod.
Eksperti su izgleda sve proračunali: prošlo je 15 godina od zločina, zaboravilo se ko je igrao koju ulogu i bezbedno je sada optuživati Sadama za korišćenje smrtonosnog gasa. Rempton i Stauber pedantno beleže da je tragedija u Halabdži u američkim medijima u februaru 2003. pomenuta 57 puta, da bi sledećeg meseca, kada je počeo rat, vaskrsnula čak 145 puta. Indikativno je da je samo nekoliko američkih novinara 2002. i 2003. napomenulo da je Sadam najveće zločine pravio dok ga je finansijskom pomoći obasipao Buš senior.
BAGDADSKE BOMBE: Glavni argument za rat Bušove administracije jeste Sadamovo oružje za masovno uništavanje. Autori knjige Sredstva za masovnu obmanu dokazuju da je i ova teza jedna velika šarada: Vašington je imao mnoge pouzdane dokaze da je ovo oružje zapravo masovno uništeno posle Pustinjske oluje. To je potvrdilo i svedočenje Huseina Kamela, Sadamovog zeta koji je 1995. prebegao u Jordan i koji je bio Sadamov stručnjak broj 1 za ovu vrstu oružja. Do sličnih zaključaka došli su i stručnjaci Međunarodne organizacije za atomsku energiju (IAEA), ali i CIA i britanski M16. Međutim, 7. septembra 2002. Buš je rekao da je Međunarodna agencija za atomsku energiju potvrdila da je „Irak na ivici da proizvede nuklearno oružje, da im treba još šest meseci da proizvedu to oružje, ne znam koji su nam još dokazi potrebni…“. U stvari, ne postoji takav izveštaj Međunarodne agencije za atomsku energiju. Predstavnik Agencije Mark Gvozdecki jasno je naglasio da iz ove kuće nikada nije dat takav izveštaj.
Na ove izjave Buš se nije osvrtao: čak je pred Ujedinjenim nacijama u septembru 2002. rekao, između ostalog, da Irak ima u pripremi hiljade aluminijumskih cevi izuzetne jačine koje se upotrebljavaju za „obogaćeni uranijum za nuklearno oružje“. Uzalud je Međunarodna agencija za atomsku energiju izdala saopštenje u kome se ističe da cevi tih dimenzija nisu pogodne za obogaćeni uranijum. I Kolin Pauel je opet pred Ujedinjenim nacijama 5. februara 2003. ponovio priču o aluminijumskim cevima. Buš je u to vreme obraćajući se naciji tvrdio da Irak ima avio-flotu pogodnu za lansiranje hemijskog i biološkog oružja koje može da padne na Sjedinjene Američke Države. Ni ova tvrdnja nije tačna, upozoravali su vojni eksperti.
Konačno, u proleće 2003. u svom govoru o stanju nacije Buš je tvrdio da postoje dokumenti koji potvrđuju da je Irak pokušao da kupi 500 tona uranijuma iz Nigera. Stručnjaci Međunarodne agencije za atomsku energiju pregledali su dokumente i zaključili da su falsifikat. Do istog zaključka došli su i eksperti CIA.
U isto vreme Bušova administarcija je vrlo mlako i nezainteresovano reagovala na pouzdane vesti da Severna Koreja pravi nuklearno oružje koje ima domet do SAD.
O već poznatim nevešto montiranim „dokumentima“ iz kancelarije gospodina Kembela, Blerove desne ruke, u našim medijima je dosta pisano.
„Jaz između realnosti i retorike postajao je sve očigledniji kada je u martu 2003. počeo napad na Irak: američki mediji su objavili da su Iračani ispalili dve zabranjene rakete skad na američke položaje u Kuvajtu. Žrtava nije bilo, ali su svi američki mediji javljali o „skad napadu“.
Američka štampa nije pisala da je samo prvog dana rata, prvog dana bombaške akcije „Šokiraj i uplaši“ Bagdad zasut bombama, da se u rat krenulo sa 3500 raketa tomahavk, sa više od 14.000 precizno vođenih raketa, sa nespicifiranim brojem klaster bombi.
TAJNE VEZE: Da li su teroristi koji su se obrušili na Svetski trgovinski centar zaista bili u tesnoj vezi sa Sadamovim režimom, kako tvrdi zvanični Vašington, ali i američki mediji? I ovu tezu autori Rempton i Stauber dovode u sumnju. Po njima, nema dokaza da se otmičar aviona Mohamed Ata ikada stvarno sreo u Pragu sa iračkim obaveštajcem. Na osnovu ove glasine docnije je ispletena čitava konstrukcija koju su vrlo vešto i dvosmisleno pleli pomoćnik ministra odbrane Pol Volfovic, potpredsednik Dik Čejni i čitavi timovi eksperata. Kao i priča sa bebama iz inkubatora, tako je i ova u svesti javnog mnjenja dobila status nesumnjive činjenice koju je nepatriotski uopšte dovoditi u pitanje.
Ironija je, ukazuju autori, da su 15 od 19 terorista, otmičara aviona, državljani Saudijske Arabije, pa je logičnije povezati Al Kaidu sa ovom zemljom nego sa Irakom. Godinama je iz Saudijske Arabije stizala najgalantnija finansijska pomoć za Al Kaidu.
Nezgodno je što mnogi slavni, bogati i uticajni Amerikanci imaju vrlo tesne poslovne veze, vredne desetine milijardi dolara, sa Saudijskom Arabijom. Među njima su potpredsednik Dik Čejni, njegova stara naftna kompanija Halliburton je pravila velike poslove sa Saudijskom Arabijom, savetnik za nacionalnu bezbednost Kondoliza Rajs je bivši višegodišnji član Upravnog odbora Ševrona (čuvene naftne kompanije koja posluje sa ovom zemljom), dok je Džordž Buš, predsednikov otac, viši savetnik Carlyle kompanije koja ima velike finansijske interese u američkim kompanijama angažovanim na snabdevanju i obuci saudijske vojske… Mnogi bivši američki političari, sadašnji saradnici predsednika, istaknute ličnosti američkog javnog života čvrsto su povezani sa samim vrhom Saudijske Arabije i niko ne želi da im se zameri, niko ne želi da napusti ovaj zlatni majdan i zato svi ignorišu nezgodne istine, komentariše Čarls Luis iz nevladine organizacije Centar za javni integritet.
U martu 2001. „Njujork tajms“ je čak zabeležio da je Buš senior napravio pauzu u predizbornoj kampanji svog sina „da bi posetio saudijskog prestolonaslednika Abdulaha i da bi razgovarali o američko-saudijskim poslovnim projektima. Tu je bio i bivši državni sekretar Džejms Bejker…“
U opasnoj igri masovne obmane vrlo važnu ulogu odigrala su sredstva masovnih komunikacija. Rempton i Stauber ukazuju da su poslednjih godina mediji pod jakom prismotrom, ali i pod pritiskom brojnih konzervativnih organizacija, formalnih i neformalnih, koje neke od najuticajnih medija optužuju za „nedostatak patriotizma“, kao i da su „isuviše negativni prema vladi“.
Konkretno, konzervativni Centar za istraživanje medija (MRC) ima velike pare i velik uticaj: oni svakodnevno ocenjuju najgledanije političke tv-emisije, prvenstveno vesti, proveravaju objektivnost novinara poput Pitera Dženingsa ili Dena Radera i o tome izveštavaju svojih 11.000 članova, koji onda treba da protestuju kod dotičnih medija ako nisu zadovoljni kako se, na primer, prikazuje situacija u Iraku.
„Samo jedan pogrešan korak i možeš da dođeš u sukob sa ovim momcima, a onda patriotska policija počinje da te lovi“, izjavio je za „Njujork tajms“ Erik Sorenson, predsednik televizijske kompanije SMNBC.
Amerikanci ne vole da gledaju „drastične slike“: „Njujork tajms“ je bio zasut porukama nezadovoljnih čitalaca zato što je objavio fotografiju mrtvog vojnika i mrtvog deteta. Čitaoci to ne žele da vide. Slično je prošao i „Čikagio tribjun“ objavivši fotografiju sa sahrane šestogodišnje iračke devojčice Lamije Ali koja je od bombe mislila da je igračka. Čitaoci su protestovali što novine ne pokazuju „poštovanje za čitaoce, što ih uznemiravaju, nemaju osećanja za meru i moral „. Glavni urednik se u uvodniku posle pravdao da su od početka rata objavili samo šest „uznemirujućih slika“.
Televizijske slike na američkoj televiziji posebno su „dezinfikovane i umivene“. Jedan lekar, Džin Bolz, neurohirurg u američkoj bolnici u Landstulu u Nemačkoj, žali se da ljudi u Americi ne shvataju šta se zapravo zbiva: „To nisu priče sa srećnim krajem, ti mladići i devojke ostali su bez ruku, nogu, šaka, imaju teške povrede glave, užasne opekotine… Njihov život je drastično promenjen.“
Žrtve kasetnih bombi su posebno „nefotogenične“: urednici Rojtersa i Asošijeted presa ne dozvoljavaju da se na televiziji prikažu žrtve, ali ni iskazi očevidaca. Novinari britanskog „Indipendenta“ izveštavaju o raskomadanoj deci, o kamionima natovarenim telima pobijenih žena koji stoje pred bolnicama… To nije za američko uvo i oko.
Na američkom malim ekranima prikazuje se sasvim drugačiji rat od onoga koji prikazuju televizije drugih zemalja.
FOX EFEKAT: Čak i kada su Amerikanci konačno priznali da koriste kasetne bombe, zvaničnici odbijaju da kažu koliko je bombi bačeno. Nekoliko zvaničnih saopštenja analiziralo je kako da se američki vojnici čuvaju od ovih bombi, bez napomene ko ih baca. Iračke žrtve se ne pominju.
Televizijski prenos rata uživo svojevrstan je šou-program. U tom političkom ambijentu najbolje se snašao Rupert Mardok i njegova televizijska kompanija Fox, koja prednjači u nekoj vrsti hiperpatriotskog novinarstva. Fox je zabeležio neverovatan porast gledanosti i nadmašio CNN. Mardok kontroliše 140 tabloida u Americi, Britaniji, Australiji i na Novom Zelandu. Njegovih 40 miliona čitalaca dobilo je vrlo ujednačenu uređivačku poruku: svi podržavaju rat i Iraku, tu nema imrpovizacija i iskakanja iz scenarija. Liberalniji voditelji popularnih tv-emisija poput Fila Donehua skinuti su sa malih ekrana.
Mirovnjake i glasove protiv rata, čak i kad su to poznate ličnosti, tv-mreže i urednici u novinama drastično „seku“.
Rempton i Stauber iznose posebno šokantnu činjenicu da su sve vodeće televizijske kompanije, uključujući i MTV, glatko odbile brojne mirovnjačke organizacije koje su pokušale da kupe komercijalno vreme na televiziji da bi lansirale svoju poruku protiv rata u Iraku! Predsednik mreže CBS ovako obrazlaže svoj postupak: „Smatramo da su naši programi vesti dovoljni.“ No comment.
