Gordo posrtanje

U Pekingu ovih dana verovatno ima mnogo onih koji proklinju anonimnog nemačkog činovnika Gebelsovog ministarstva propagande kome je pre sedamdesetak godina palo na pamet da modernizuje antičku ideju olimpijske baklje. Ovogodišnje putovanje olimpijskog simbola od Atine do Pekinga pretvorilo se u pravu noćnu moru: za najviše kineske državne rukovodioce, članove organizacionog komiteta, rukovodstva na nižim nivoima i, verovatno, milione onih angažovanih u glomaznoj pripremnoj mašineriji grandioznog sportskog spektakla – Letnjih olimpijskih igara. Jer, olimpijska baklja, ritualno upaljena u Atini 23. marta, spotiče se na gotovo svakom koraku – Pariz, London, San Francisko, Buenos Ajres… Masovni protesti, policijske intervencije, hapšenja, gašenje olimpijskog plamička, menjanje predviđene maršrute, nemili su pratioci simbola zamišljenog da predstavlja nešto sasvim drugo – praznik sportskog duha, mira i tolerancije.

Otkad su olimpijske igre krajem XIX veka obnovljene, uprkos plemenitim intencijama obnovitelja, nikada nisu bile izvan politike. Bilo da je reč o prestižu (njihovih organizatora), bilo o slanju drastičnih (Minhen, 1972) ili manje drastičnih političkih poruka stvarnih i potencijalnih učesnika (Moskva, 1980; Los Anđeles, 1984).

OSTVARENJE SNA: Kina svoj olimpijski san sanja već više od dve decenije. Započinjući ekonomski uspon i ukupni društveni preporod koji ovu zemlju na velika vrata vraća na planetarnu globalnu scenu, želela je da se upravo igrama u Pekingu „otvori“ novi milenijum – 2000. godine. Iako joj to nije pošlo za rukom (igre su tada održane u Atini), Kina nije javno pokazala razočaranje, već je sa još većim entuzijazmom počela sa pripremama za 2008. I u tom datumu nađena je svojevrsna simbolika: osmica je tradicionalna kineska „srećna brojka“, pa će ovogodišnja Letnja olimpijada biti otvorena osmog dana, osmog meseca, osme godine novog veka i novog milenijuma.

U međuvremenu, Kina je na mnogo načina, prvenstveno zahvaljujući ekonomskom rastu bez presedana u modernoj istoriji čovečanstva, postala svetski fenomen broj jedan; zemlja kojoj, i po ocenama geostrateških analitičara i laika pripada XXI vek. A, ovogodišnja Olimpijada je jedinstvena prilika da se to celom svetu na najuverljiviji način pokaže – da Peking bar dvadesetak letnjih dana bude neupitna prestonica sveta. Već više od godinu dana kineski glavni grad je sav u znaku najvećeg svetskog sportskog nadmetanja i živi za njega. Teško je nabrojati sve nove sportske i druge objekte – od aerodroma do novog zdanja državne televizije i olimpijskog stadiona – koji su izgrađeni za tu priliku, dok su stari krečenjem i doterivanjem presvučeni u novo ruho.

Osim što je za otvaranje predviđen spektakl kakvog svet do sada nije video, i maršruta olimpijske baklje zamišljena je kao takav njegov deo. Nikada putovanje nije bilo duže – 137.000 kilometara, niti toliko dugo trajalo – više od četiri meseca.

Ono što niko nije planirao, još manje očekivao, dogodilo se već na startu, u Atini. Kordoni policije su s mukom održavali red dok je baklja paljena, a demonstranti su uspeli u nakani da prekinu govor predsednika kineskog Olimpijskog komiteta.

Kako je počelo tako se i nastavilo. U nedelju 6. aprila, u Londonu je jedan demonstrant pokušao da baklju otme iz ruku nosioca, dok je drugi aktivirao aparat za gašenje požara – sve u svemu, uhapšeno je 37 demonstranata. Dan kasnije, u Parizu je baklja, okružena demonstrantima koji su u tri navrata pokušali da je ugase, sklonjena na sigurno u autobus, nekoliko minuta nakon pronošenja i nakon što je policija obećala da će baklja uživati „predsedničko obezbeđenje“.

U San Francisku, koji je odabran za jedini grad na tlu severnoameričkog kontinenta kojim će baklja prodefilovati, izbegnuta je konfrontacija policije i demonstranata, samo zbog iskustvenog (Pariz, London) umeća gradonačelnika Gavina Njusoma. Dok je oko 10.000 demonstranata stajalo duž unapred predviđene trase, baklja je jezdila drugim putem. Uglavnom, dok je prolazila San Franciskom, nije se znalo gde je baklja, koja je promakla čak i tako značajnim medijskim autoritetima poput CNN-a, koji su teška srca širokom auditorijumu morali da priznaju da ne znaju gde je olimpijski simbol. Dan pre nego što je baklja stigla u Frisko, preventivno je uhapšena grupa demonstranata koja je pokušala da na most Golden gejt okači džinovski antikineski transparent.

ANTIKINESKA KAMPANJA: Inicijalna kapisla globalnog antikineskog raspoloženja potpaljena je u Kini, polovinom marta kada su u glavnom gradu Tibeta, Lasi, izbili nemiri (videti okvir). Višednevni protesti budističkih monaha i građana – praćenih razbijanjem (kineskih) radnji i drugih objekata simbola kineskog prisustva – i njihovo gušenje u krvi (kineski zvaničnici govore o 20, a strani izvori o više od stotinu ubijenih) rezultirali su masovnim protestima najpre u najbližem okruženju, Indiji i Nepalu. Za tibetansku dijasporu rasutu svuda po svetu, kao i za aktiviste ljudskih prava koji godinama iskazuju svoje nezadovoljstvo tretmanom manjina u Kini, a i inače je kritikuju zbog kršenja ljudskih prava (pogotovo, nikad zaboravljen i oprošten masakr studenata na Tjenanmenu, 1989), nošenje olimpijske baklje pokazalo se kao idealan povod da na sebe skrenu globalnu pažnju.

Umesto da bude marketinški potez bez presedana u funkciji glamuroznog pekinškog spektakla, baklja se pretvorila u sopstvenu suprotnost, svojevrsnu antikinesku kampanju. Kineske vlasti za to prvenstveno optužuju dalaj-lamu i njegov „separatizam“, koji se ograđuje od nasilnih protesta, ali insistira na većoj autonomiji za Tibet i dijalog sa kineskim vlastima o tome.

U svakom slučaju, na predstojeću Letnju olimpijadu u Pekingu već je bačena dugačka senka. Ona će u nastavku verovatno biti još duža, imajući u vidu da baklju na dugom putovanju prema Pekingu očekuju još neke delikatne tačke – poput Istanbula (zbog ujgurske, muslimanske manjine u Kini) i Nju Delhija (u Indiji je dalaj-lamina „vlada u izbeglištvu“ i u toj zemlji živi najveći broj iz Kine izbeglih Tibetanaca).

Kineska vlast, zasad, na izazovne provokacije odgovara stisnutih zuba, praveći se da ne primećuje javno poniženje kome je izložena. Pripreme za Olimpijadu se i dalje odvijaju nesmanjenim tempom, oko 1000 navodnih inspiratora i organizatora protesta na Tibetu je uhapšeno i, kako je kineski predsednik Hu Đintao obznanio, dijaloga sa dalaj-lamom neće biti. Utisak je da će u narednih nekoliko meseci Kina sav napor uložiti u nastojanje da se Igre održe na način kako je unapred bilo predviđeno. Za ostalo – pobrinuće se kada se olimpijska baklja u Pekingu definitivno ugasi 24. avgusta.

Kompleksni odnosi

(Slika: Pariz, 7. april 2008.)

Isprepletenost kinesko-tibetanskih odnosa ima dugu istoriju – sve zajedno više od 13 vekova. Tokom tog dugog razdoblja prolazili su kroz različite faze, od otvorenog neprijateljstva i ratnih sukoba do uzajamnog približavanja i povremenog zajedničkog života. Ono što je sada relevantno počelo je 1951. godine, kada je Kineska (komunistička) oslobodilačka armija umarširala na „krov sveta“. Zvanični Peking taj događaj markira kao „mirnodopsko oslobođenje Tibeta“, a tibetanska klerokratija kao „okupaciju“. U svakom slučaju, na osnovu dogovora tadašnjeg kineskog lidera Mao Cedunga i tibetanskog spiritualnog vođe dalaj-lame, Tibet je trebalo da uživa široku autonomiju.

Iako se Tibet u unutrašnjoj organizaciji kineske države zvanično i sada naziva „autonomnom regijom“ (za razliku od ostalih administrativnih jedinica, „provincija“), komunistička Kina je visoko centralizovana država. U tibetanskom slučaju to je uvek podrazumevalo i naglašeno bezbednosno – vojno i policijsko – prisustvo. Pogotovo je to bio slučaj nakon 1959. godine, kad je na Tibetu došlo do masovne pobune koja je brutalno ugušena. Od tada duhovni vođa tibetanskog budizma, dalaj-lama (1959. imao je 22 godine), sa svojom „vladom“ živi u susednoj Indiji, uz granicu sa Kinom, u gradu Daramsali.

U međuvremenu, na Tibetu je povremeno dolazilo da većih ili manjih tenzija, nereda i njihovog slamanja koji su, poslednji put pre sadašnjih nemira, eskalirali 1989. godine. Tokom proteklih 20 godina Peking i Lasa kao da su živeli u duhu rastućeg „uzajamnog razumevanja i poverenja“. Sveukupni dinamični kineski razvoj, naročito poslednjih godina, doveo je do dramatičnih promena i u tom regionu, udaljenom od Pekinga hiljadama kilometara. Ovome je prvenstveno doprinela železnička pruga Peking–Lasa, koja se smatra svetskim tehničko-tehnološkim čudom, kao i izgradnja druge infrastrukture, industrije i turističkih kapaciteta. Tibet je postao najatraktivnija kineska turistička destinacija i samo prošle godine podno Himalaja boravilo je više od tri miliona turista, više nego što Tibet ukupno ima stanovnika.

Kada se sve to uzme u obzir, masovni protesti do kojih je došlo polovinom marta, koje su predvodili budistički monasi, za mnoge su, a među njih verovatno spada i vlast u Pekingu, predstavljali iznenađenje. Kao „dežurnog krivca“ Peking je odmah označio dalaj-lamu i njegove permanentne „separatističke tendencije i akcije“, ali i njegove međunarodne pomagače. Među njima je „najsumnjivija“ Nensi Pelosi, šefica američkog Kongresa, koja je nedavno gostovala u Daramsali, i navodno, svojim izjavama ohrabrivala „secesionizam“.

Dalaj-lama se od takvih optužbi ograđuje, navodeći kao dokaz odanost sopstvenoj religijskoj tradiciji koja se protivi svakom nasilju. U mnogome, ti dalaj-lamini argumenti drže vodu. On priželjkuje povratak u Lasu, i smatra da to može da ostvari uz dijalog sa Pekingom, pogotovo što javno tvrdi da ne zagovara nezavisnost Tibeta, već samo veći stepen autonomije. Međutim, stoji i činjenica da su se Tibetanci u dijaspori, naročito mladi naraštaji, radikalizovali i postali nestrpljiviji.

Konačno, aktuelna zbivanja na Tibetu imaju i unutrašnju dimenziju. Ekonomski i društveni razvoj donose na Himalaje vetrove promena. Vekovna izolacija i zaostalost Tibeta suočava se sa kvalitativno novim izazovima. Pogotovo što je među njihovim nosiocima sve više pripadnika većinskog kineskog stanovništva, Hana. To neizbežno ugrožava tradicionalne navike, običaje i način života (dalaj-lama, pomalo prejakim rečima, govori o „kulturnom genocidu“).

Ta dimenzija imaće u godinama koje dolaze sopstvenu dinamiku koja će pre naginjati usklađivanju aktuelnih protivrečnosti, nego njihovom još dubljem raskolu.

S.S.