Globalni odgovor na lokalnu pretnju

„Sjedinjene Države su u ratu protiv Islamske države (ID) isto kao što smo bili u ratu protiv Al kaide i njenih saveznika širom sveta“. Ovim rečima je Vašington najavio otvaranje novog poglavlja rata protiv terora. U stvari, taj rat je počeo nešto ranije, SAD od 8. avgusta vode vazdušnu kampanju protiv ID na severu Iraka, a ovo je bila samo neka vrsta zvanične objave. Naciji se obratio i predsednik Barak Obama. U njegovom obraćanju je bilo svega – opisa zločina „terorističke grupe“, skiciranja plana pobede nad islamistima uz pomoć iračke vojske, Kurda, Slobodne sirijske armije, saveznika u regionu i svetu, tvrdnji da ID predstavlja pretnju po Irak, ali i po čitavu međunarodnu zajednicu, upoređivanja predstojećeg „uništavanja“ ID sa američkim operacijama bespilotnim letelicama u Jemenu, Pakistanu, Somaliji.

I pored bombastičnih reči, malo toga je o predstojećem (tekućem) ratu jasno, čak i po završetku Konferencije u Parizu, gde su se diplomate više zemalja okupile kako bi ozvaničile strategiju buduće koalicije u borbi protiv ID. Obećana je podrška iračkoj vladi „svim neophodnim sredstvima, uključujući i odgovarajuću vojnu pomoć, uz poštovanje međunarodnog prava i bezbednosti civilnog stanovništva“, ali nije jasno čak ni ko će činiti koaliciju. Američki državni sekretar Džon Keri je izjavio da je siguran da će koalicija biti široka, sastavljena od „arapskih i evropskih država, SAD i drugih“. Čulo se i da broj zemalja koje pristupaju koaliciji „raste skoro iz sata u sat“, ali i da je „prerano“ da se definiše koje će zadatke pojedinačni koalicioni partneri preuzeti na sebe.

JUČERAŠNJI SAVEZNICI, DANAŠNJI PROTIVNICI: Bela kuća je navela da njene trupe neće učestvovati u borbama na kopnu, već će davati podršku iz vazduha, navodeći da će pronaći zemlje spremne da pošalju svoje vojnike u borbu protiv ID u Siriji i Iraku. Za sada je samo Australija potvrdila da će u novi rat uputiti 600 vojnika. Što se tiče arapskih zemalja, SAD su ranije potpisale zajedničko saopštenje o koordiniranoj vojnoj kampanji protiv ID sa Saudijskom Arabijom, Bahreinom, Kuvajtom, Omanom, Katarom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima (države iz Persijskog zaliva), Egiptom, Irakom, Jordanom i Libanom. Te zemlje su potvrdile da će „obaviti svoj deo posla“.

Države iz Persijskog zaliva dogovorile su se da zaustave kretanje stranih boraca kroz susedne zemlje i spreče finansiranje ID i drugih ekstremističkih grupa, pri čemu ne treba zaboraviti da su pomenute ekstremističke grupe i borci upravo od tih zemalja dobijale novac, oružje i podršku još od početka rata u Siriji. Monarhije iz Zaliva su inače do grla upetljane, neke manje, neke više, u sve sukobe u regionu. Na primer, u ratu za svrgavanje Gadafija u Libiji 2011. godine, UAE su učestvovali u vazdušnim napadima, Katar je isporučivao oružje pobunjenicima i slao svoje specijalce.

Od zemalja regiona, najrečitije je ćutanje Turske, koju su SAD označile kao nezaobilaznog partnera u borbi protiv IS. Međutim, Turska ne dozvoljava vojne akcije sa svoje teritorije, jedino je odobrila korišćenje vojne baze Indžirlik, i to za nenaoružane izviđačke letove SAD iznad Iraka. Razlog je očit, u junu su pripadnici ID zarobili 49 diplomata zaposlenih u turskom konzulatu u Mosulu i još uvek ih drže kao taoce. Poput država iz Persijskog zaliva, i Turska je podržavajući ustanak protiv Asada dozvoljavala da preko njene teritorije u Siriju ulaze oružje, oprema i strani borci, od kojih je većina završila u ekstremističkim grupama, poput ID. U graničnom području Turske i Sirije su zarobljeni novinari Džejms Foli i Stiven Sotlof, koje su nedavno odsecanjem glava javno pogubili pripadnici ID.

EVROPSKI ODGOVOR: Poslednje u nizu takvih pogubljenja izvršeno je nad britanskim humanitarnim radnikom Dejvidom Hejnsom. Hejnsov dželat je na snimku ubistva okrivio britanskog premijera što se priključio SAD u borbi protiv te grupe, zapretivši da će biti ubijen još jedan zarobljeni Britanac, Alan Hening.

Pogubljenja ipak nisu razlog što Britanija tvrdi da neće učestvovati u vazdušnim napadima u Iraku, mada podržava takve akcije SAD, a premijer Dejvid Kameron je više puta ponovio da Britanija ne isključuje ništa osim slanja pripadnika kopnene vojske. Britanski parlament je prošle godine odbio da podrži intervenciju u Siriji, što je bila inicijalna kapisla koja je zaustavila intervenciju. Da neće učestvovati u vazdušnoj kampanji objavila je i Nemačka, koja, kao i mnoge druge evropske zemlje, šalje oružje, opremu i pomoć Kurdima u Iraku.

Francuska je saopštila da će se pridružiti bombardovanju u Iraku, ali ne i u Siriji. Prošle godine, predsednik Francuske Fransoa Oland je ostao poslednji koji se zalagao svim srcem za vojnu intervenciju u Siriji, čak i kada su od te intervencije u poslednjem trenutku odustali SAD i Velika Britanija. Oland kao da je opet ponesen vetrovima rata, tvrdi da je ID globalna pretnja na koju mora uslediti globalni odgovor. On je pozvao i na pružanje „podrške svim sredstvima umerenim pobunjenicima u Siriji“, koji se bore protiv Asada. „Za Francusku oni su snage demokratske opozicije“, rekao je Oland.

Olandovo povezivanje rata protiv ID i Asada možda pokazuje da bi novi ratni pohod mogao da bude „bočni ulaz“ za pokušaj da se sa vlasti sruši Asad, što je bio cilj prošlogodišnje nesuđene intervencije. U zapadnim medijima provlače se nemušta objašnjenja da je Asadova vlada kriva za uspon ID jer joj je dugo vremena dozvoljavala da slobodno deluje, da bi imala opravdanje kako se bori protiv fanatika i terorista. I Obama je pominjao naoružavanje pripadnika Slobodne sirijske armije koja će se boriti i protiv ID i protiv Asadovih snaga, pozitivno ocenjujući njihovu obuku u Saudijskoj Arabiji. Uz to, bezbroj puta je do sada ponovio da je Asad izgubio legitimitet i da mora da ode kroz proces političke tranzicije.

NOVI RAT NOBELOVCA ZA MIR: Sumnja da je borba protiv ID izgovor za dublje uplitanje u sirijski sukob osnova je kritika koje stižu na račun novoproglašenog rata. Rusija je saopštila da bi jednostrani američki vazdušni udari na položaje džihadista u Siriji predstavljali grubo kršenje međunarodnog prava i akt agresije u odsustvu odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti UN, uz opasku da SAD najavljuju da će sirijskoj opoziciji dopremiti oružje i opremu vrednu oko 500 miliona dolara, što će samo pogoršati situaciju u ovoj zemlji. Kritike Obaminoj strategiji stižu i na domaćem terenu, gde se čuju konstatacije da predsednik SAD najnovijim potezima rizikuje nekontrolisani rat. Šta će Obama da učini ako neki američki avion bude oboren, a pilot zarobljen u Siriji, čija vlada je rekla da će intervenciju na svojoj teritoriji bez odobrenja smatrati agresijom, jedno je od pitanja na koje nije bilo odgovora u obraćanju naciji.

Predsednik koji je ušao u Belu kuću na krilima kritike ratova Džordža Buša juniora, za to bio nagrađen Nobelovom nagradom za mir „u najavi“, na sve načine pokušava da dokaže da postoji razlika između Bušovih ratova u Iraku i Avganistanu i vojne kampanje koju je upravo promovisao. „Da bismo se izborili s ovakvom pretnjom, moramo biti pametni. Moramo iskoristiti našu moć mudro. I moramo izbeći greške iz prošlosti. Slanje velikog broja američkih borbenih trupa da vode kopneni rat na Bliskom istoku ne bi bilo u interesu SAD, već bi samo dodatno potpirilo ekstremizam,“ kaže Obama. „Potrebna je ciljana, nemilosrdna protivteroristička kampanja protiv ID koja kombinuje američku vazdušnu moć, doprinos naših saveznika i partnera, i dodatnu podršku snagama koje se bore protiv tih terorista na terenu.“

I pored navedenih objašnjenja, neke Obamine reči kao da su uzete iz Bušovih usta: „Jasno sam stavio do znanja da ćemo progoniti teroriste koji prete našoj zemlji gde god da su. To znači da neću oklevati da preduzmem akciju protiv ID u Siriji kao i u Iraku. Suštinski princip moje vladavine: ako pretite Americi, nećete pronaći sigurno utočište“; „Cilj koji su SAD zacrtale još 11. septembra 2001. godine je borba protiv bilo kog islamističkog protivnika“. Pri tome, nema objašnjenja kako se u pomenuti cilj SAD uklapa doskorašnja podrška ekstremnim islamistima u Libiji i Siriji, niti kako se zamišlja budućnost Sirije, s obzirom na iskustva iz Iraka i Libije.

Gromoglasna medijsko-politička kampanja kojom se ID proglašava globalnom pretnjom, „najmoćnijom i najbogatijom terorističkom organizacijom u istoriji“, licitiranje milijardama dolara koje ID zarađuje ili ima „u šteku“, samo pojačavaju utisak da se iza nove ratne kampanje valja nešto mnogo krupnije. Tačno je da ID zarađuje švercom nafte u susedne zemlje, pljačkom, otkupninama za strane i domaće taoce, prodajom opljačkanih antikviteta, ali to nije ništa novo. Takva situacija traje u Siriji od početka ustanka pre tri i po godine, u nemirnim delovima Iraka takođe, i to rade sve grupe koje se bore u ovim zemljama. Te grupe se periodično udružuju i sukobljavaju među sobom, poput ID i Fronta Al nusra u Siriji, ne zbog različitog gledišta na islam, već zbog podele plena i novca koji stiže od stranih finasijera.

Često se ističe i veličina teritorije koju obuhvata kalifat „Islamske države“, skoro trećina Sirije i Iraka, samo se ne pominje da je ta teritorija i pre rata bila relativno retko naseljena, sa malo velikih gradova, da su odatle pobegli milioni ljudi, i da je ostao samo ko je morao. Hvaljenje novostvorenom državom od strane ID ima propagandnu svrhu, baš kao i objava početka nove školske godine po programima u kojima neće biti muzike, hemije, Darvinove teorije (što podseća na vladavinu talibana u njihovom Islamskom Emiratu Avganistanu).

foto: ap photo

KAMPANJA STRAHA: Što se tiče surovosti kao obeležja delovanja ID, krunisanog javnim odsecanjem glava taocima, ni toga nije nedostajalo u Siriji, Iraku, Libiji, i prethodnih godina i danas, od strane istih ili sličnih kao ID, samo je javna pažnja bila manja, i to doskora nije smetalo finansijerima iz Persijskog zaliva i sa Zapada. Izveštaj CIA, po kome je broj ekstremističkih boraca ID u Iraku i Siriji narastao od 10.000 u junu na „između 20.000 i 31.500“, na krilima vojnih uspeha i proglašenja kalifata, izaziva, blago rečeno, nevericu.

Sve i da su prethodne objave o ID tačne, da je preko noći izrasla moćna džihadistička vojska, dobro organizovana, bogata, sposobna da stvori državu, deluju čudno najave da bi rat protiv ID mogao da traje godinama i da će biti „težak i neizvestan“, ako u tom ratu naspram ID budu najmoćnije i najbogatije zemlje sveta. Što se tiče poraza ID, kada do njega dođe, to neće mnogo promeniti stanje na terenu – za njeno mesto već konkuriše dovoljno grupa i organizacija koje se od ID ničim ne razlikuju.

Stvaranje atmosfere svetskog straha od terorizma, zbijanja redova pred globalnom pretnjom, više podsećaju na histerične kampanje koje su pratile napade na Irak, Avganistan, Libiju, nego na realnu procenu situacije. Dodatna opasnost je da mnogi uz novo svetsko terorističko strašilo guraju svoje domaće protivnike, ne bi li time opravdali ono što rade kod kuće. Tako Egipat i zemlje koje podržavaju Sisija izjednačavaju Muslimansko bratstvo i ID; izraelski premijer Benjamin Netanijahu napravio je paralelu između borbe protiv ID i Hamasa u pojasu Gaze, uz tvrdnju da su ID i Hamas „grane istog drveta“.

Posle trinaest godina rata protiv terorizma niti je svet bezbedniji, niti je terorizma manje. Stradanja nevinih u napadnutim zemljama su nemerljiva. U poslednjih nekoliko godina su kao države praktično nestali Irak, Libija, Sirija, uz direktne i indirektne intervencije Zapada, i sasluživanje pojedinih arapskih država, poput UAE, Katara, Saudijske Arabije, zastupnika drakonske, srednjovekovne verzije islama koju nemilice izvozi po svetu. Teško je verovati da će rezultati nove kampanje protiv terora biti drugačiji, s obzirom da su isti učesnici, retorika, i metode.

A ako govorimo o motivima onih koji u novi rat kreću, neke je možda definisao odlazeći generalni sekretar NATO-a Anders Fog Rasmusen, koji je izjavio da NATO mora da ostane jedinstven kako bi se suprostavio „opasnim, nasilnim i antizapadnim pretnjama Rusije i Islamske države“. I Rasmusen je rekao da NATO i članice Alijanse moraju da se suoče sa činjenicom da bi nove bezbednosne pretnje mogle da traju godinama.