Fatalna dilema

U noći 9. decembra 1981.godine, oko 3.55 policajac Danijel Fokner zaustavio je zbog nepropisne vožnje automobil Vilijema Kuka, Afro amerikanca, u filadelfijskoj Lokast ulici. Usledila je svađa između njih dvojice i nakon manje od minut Vilijemov stariji brat Mumija abu Džamal (tada Vesli Kuk), radeći dopunski posao taksiste, te videvši svog brata u nevolji, zaustavlja taksi na obližnjem parkingu i izlazi iz vozila. Nekoliko minuta kasnije desetine policajaca pristižu na mesto svađe i zatiču mrtvog kolegu Foknera pogođenog sa dva zrna u glavu i leđa, u predelu pluća, i Mumiju koji ranjen sedi nekoliko metara dalje, pogođen hicem u grudi iz policajčevog pištolja.

Džamal je osuđen na smrtnu kaznu, i već dvadeset godina u zatvoru čeka njeno izvršenje. Još pre sedam godina počinje velika kampanja za reviziju njegovog slučaja: štampaju se flajeri, brošure, leci, postavljaju pro – Mumija sajtovi, bendovi Rage Against The Machine, Beastie Boys, Chumbawamba organizuju koncerte prikupljajući novac za oslobađanje abu Džamala, a više organizacija koje se bave pitanjem ljudskih prava, uključujući i Amnesty International, istražuju njegov slučaj. Podršku i moralnu snagu šalju mu Nelson Mandela, Hari Belafonte, Suzan Sarandon, Sting, Pol Njumen, Naomi Kempbel, Deni Glover, Martin Luter King III, poslanici Evropskog parlamenta (mahom Englezi) i Rubin Orkan Karter, poznati bokser i bivši nepravedno osuđeni zatvorenik, koji je pušten nakon dugogodišnjih protesta, i po čijem je slučaju nedavno snimljena holivudska romansirana verzija priče, film Orkan (sadržaj: možda ponekad pogrešimo, pa nevin čovek provede 20 godina u zatvoru, ali zahvaljujući dobrim ljudima sve se kad-tad ispravi).

PREDISTORIJA: U vreme velikih međurasnih tenzija u Filadelfiji, šezdesetih godina prošlog veka, politički svestan 15-godišnji Mumija počinje novinarsku karijeru u Partiji crnih pantera“ kao stranački ministar za informisanje. Nakon njihovog raspada prelazi na radio i sa navršenih 25 godina već je etablirani novinar, izrazito popularan na lokalnom nivou. Predsednik je Asocijacje crnih novinara Filadelfije i dobitnik prestižne Peabody nagrade. Ne odriče se radikalnog pisanja o borbi za prava crnaca, i u to vreme je blizak crnačkom Move pokretu, te ga FBI stavlja „pod mere“u okviru Cointelpro programa, koji, kako se nedavno saznalo stavljanjem na uvid javnosti njegovog cenzurisanog dosijea od 700 kucanih strana, prati Džamalov rad još od Crnih pantera. Abu Džamala su federalci okvalifikovali kao „naoružanog i izrazito opasnog“ radikalnog crnca, iako do tada nije imao kriminalni dosije niti je učinio bilo kakvo protivzakonito delo. Sa merama protiv Džamala prestaju tek 1990. godine (nakon već osam godina kako je on u zatvoru).

U sudskom slučaju abu Džamala sporno je više stvari koje ukazuju na politički obojen i diskriminatorski vođen proces: izjave svedoka, izbor sudije, rad državnog branioca, neuzimanje parafinske rukavice, balističke kontradiktornosti, navodno priznanje počinjenog zločina, manipulisanje Džamalovim političkim izjavama iz srednje škole, nepodudaranje kalibra zrna kojim je Fokner ubijen (kalibar 33) i kalibra pištolja koji je Mumija legalno posedovao i koji je nađen nedaleko od mesta zločina (kalibar 44) . Ovaj uopšte loše vođen sudski proces, veliki broj nerasvetljenih činjenica, sporna svedočenja i ostale nepravilnosti nisu zadovoljile ni minimum međunarodnih standarda koji garantuju pravo optuženog na fer suđenje.

OBEĆAVAJUĆI RASPLET: Odmah nakon zločina, ranjenog i pri ubacivanju maricu u slučajno dodatno povređenog Mumjiu, policajci sprovode u bolnicu, gde je pod danonoćnim nadzorom okružen policajcima. Čim se malo oporavio slučaj se ekspeditivno procesira, završava se pretres i za glavnog sudiju vlasti biraju Alberta F. Saboa, poznatog po crnom rekordu u istoriji američkog pravosuđa – za 14 godina rada 31 čoveka osudio je na smrtnu kaznu (od tog broja samo dva belca).

Sudiju Alberta je, čini se, više zanimala brzina samog suđenja od uvida u sve relevantne činjenice vezanih za slučaj, što je potkrepio jednim od mnoštva izjava tokom suđenja: „Ne želim da me sputavaju tričave tehnikalije. Šta me uopšte briga?“ Beskompromisno je odbio Džamalov zahtev, iako zakon države Pensilvanija poznaje takvu praksu da se među odbranom kao savetnik nađe Džon Afrika, a nije mu dozvoljeno ni da zastupa samog sebe u procesu.

Od većeg broja očevidaca na sudu se pojavilo samo troje ljudi (Sintija Vajt, Robert Čobert i Mark Skenlan) koji su svedočili da je Mumija dotrčao do Foknera, pucao mu u leđa, a zatim, kad je ovaj pao na asfalt, ispalio hice u njegovu glavu. Niko od njih nije potvrdio da je Fokner pucao, čak ni onda kada su ih to na suđenju izričito pitali.

U nedostatku finansijskih sredstava odbrana nije ispitala veliki broj očevidaca koji su videli zločin te noći. Vilijem Kuk, brat osuđenog Mumjie i glavni očevidac, nije svedočio ni za jednu stranu u procesu, ali mu je suđeno kao saučesniku. Pored izjave policiji u noći ubistva, dao je još jednu izjavu 1995. godine, ovaj put pravnim zastupnicima abu Džamala. Nijedna izjava nije dostupna javnosti. Navodno iz straha od policije i mogućeg zatvora, ukoliko ga ponovo dovedu u vezu sa bratom i proglase krivim za saučesništvo, nije se pojavljivao na naknadnim ročištima.

Udovica ubijenog policajca Morina Fokner pokušala je da zaboravi ubistvo svog muža, a onda se lik Mumije abu Džamala počeo štampati na knjigama, majicama, transparentima, u novinama. Tada je odlučila da započne svoj krstaški rat, rezonujući „ako oni imaju pravo da protestuju za oslobađanje jednog ubice, imam i ja pravo da protestujem protiv njih“. Kada sazna za proteste suprotnog tabora, uzima Denijevu sliku i leti avionom do mesta okupljanja (već godinama pilotira), i priča svoju verziju slučaja. Denijeve kolege takođe se protive novom suđenju Džamalu. Ričard Kostelo, predsednik Bratstva filadelfijske policije, u razgovoru za Kanal 10 izjavio je: „Ako se nekome ovo ne sviđa, može mu se pridružiti (Džamalu). Iznećemo električnu stolicu, a napravićemo električni kauč.“

Federalni sud odobrio je novi pretres, i Mumija se 17. avgusta ove godine ponovo našao pred sudom države Pensilvanija. Razlog za novi pretres su i nove činjenice, te potpisana izjava Arnolda Beverlija u kojoj on priznaje ubistvo policajca Foknera. Američki pravosudni sistem već ima iskustva sa „fatalnom greškom“; između 1973. i 1999. godine 84 osuđenih na smrt pušteno je na slobodu nakon revizije sudskih procesa. Vreme je da se sazna istina ko je ubio Foknera, a ne da se ponovi fatal error i da jedan život bude oduzet samo zbog drugačijih političkih stavova i pogrešne boje kože. Ukoliko se dokaže da je Mumija nevin, priča o njemu može da bude još jedan odličan scenario za holivudski film.