Evropska crna ovca

Specijalno za „Vreme“

U četvrtak predveče megafoni su po naseljima podsećali Irce da su birališta otvorena do deset sati uveče. Izlaznost je dostigla 53 odsto, što je za pobornike Lisabonskog sporazuma bio dobar znak, jer su na osnovu prethodnih iskustava bili ubeđeni da to znači pobedu. Onda dolazi petak 13. i noćna mora za gotovo sve irske političare, briselske zvaničnike, pa i nacionalne kladionice koje su davale prednost sporazumu. Od 1,6 miliona glasača na irskom referendumu, njih 110.000 više bilo je protiv Lisabonskog sporazuma, pa su tako doveli EU u mat poziciju, jer samo uz ratifikaciju svih zemalja članica ovaj sporazum može stupiti na snagu. Lisabonski sporazum, okarakterisan od mnogih kao malo izmenjen Evropski ustav koji su 2005. odbile Francuska i Holandija, trebalo je da unese izmene u poslovanje proširene EU. Rotaciono predsedavanje je trebalo da bude ukinuto ulogom predsednika Evropskog saveta, kao i nacionalni veto u mnogim pitanjima, a trebalo je da bude smanjen i broj „ministra“; takođe sporazumom su predviđene zajednička spoljna politika i odbrana. Iako je već 18 zemalja ratifikovalo sporazum, doduše u nacionalnim parlamentima (kao da niko nije imao hrabrosti da narodu postavi to pitanje), irsko ne znači da je sve propalo. Da li je…?

„NEZAHVALNA IRSKA„: Prve reakcije su pokazale veliki šok irskih političara i predstavnika gotovo svih zemalja koje su potpisale sporazum u Lisabonu. Ali nakon toga, Žoze Manuel Baroso, predsednik Evropske komisije, i francuski i nemački zvaničnici izjavljuju da će se nastaviti sa ratifikacijom u ostalim zemljama. Kao da se referendum nije ni održao, evropska birokratija traži način kako da dobije svoje. Jedno je sigurno – to ovde u Irskoj može izazvati još veći evroskepticizam. I oni koji su glasali za komentarišu da je to nipodaštavanje narodne volje. Iako ima još mehanizama da se postigne ratifikacija, gotovo svaki podrazumeva ponovno izjašnjavanje parlamenata ili građana tako da previđanje jedne demokratske odluke može samo da šteti procesu, ali i imidžu EU. EU se nada da će se, ako sve zemlje ratifikuju, sporazum možda i Irska predomisliti. Ali i tu postoje nove prepreke. Konzervativci u Britaniji već smatraju da je sporazum ugašen i poštuju odluku Iraca, a češki predsednik Vaclav Klaus je izjavio da irski referendum predstavlja pobedu slobode i zdravog razuma nad elitističkim projektom i evropskom birokratijom.

Iza kulisa, reakcije su mnogo žustrije. U blažem obliku ih je naslutio i hrvatski predsednik Stipe Mesić izrazivši čuđenje da Irska koja je godinama primala evropske fondove i uspela da se razvije može da otkaže solidarnost. Hrvatska je imala svoje razloge da pomno prati događaje, jer je i njihov ulazak u EU 2011. sada neizvestan, iako Oli Ren kaže da nema bojazni za proširenje EU. Jedni će reći da je Irska nezahvalna i da nema pravo da svojom malom populacijom koči funkcionisanje EU. Ali iz svake zemlje članice se javljaju organizacije koje se zahvaljuju irskom narodu na „spasu“ od briselske diktature. Više od 90 odsto komentara u jednim od holandskih najvećih novina bilo je posvećeno „irskoj hrabrosti“.

Hrabrost i visoka svest, ili neznanje i strah od promena – razlike su u pogledima na referendum u Irskoj. Da ublaže veliko razočaranje, pobornici sporazuma kažu da su mnogi glasali protiv jer nisu razumeli o čemu je reč i da je sporazum bilo teško razumeti.

POBEDNICI I GUBITNICI: Znajući da budućnost 500 miliona Evropljana zavisi od irske odluke, obe strane su vodile oštru i zastrašivačku kampanju. Na strani za bile su i vladajuće i opozicione stranke, farmeri, privrednici… Jedina parlamentarna stranka protiv bila je Šin Fejn, političko krilo IRA, koja je delila mišljenje sa još nekim krajnjim desničarskim i levičarskim organizacijama i najuticajnijom grupom Libertas, koju je osnovao jedan irski multimilioner.

Jedni su zastrašivali evropskim okretanjem leđa neposlušnoj Irskoj i naglašavali put bolje i efikasnije Evrope, drugi su se osvrtali na gubitak suverenosti, ulazak u NATO, mogućnost uvođenja abortusa i gubitak stalnog ministarskog mesta u evropskoj vladi. Džeri Adams, vođa Šin Fejna, rekao mi je kada sam ga intervjuisala pre referenduma, da kad već ima „35 kojekakvih ministara u irskoj vladi na stanovništvo od četiri miliona, zašto ne bi onolika EU imala 27 stalnih ministara“. Džeri Adams je istakao da njihov stav ne znači ne Evropi, već samo poruku da se nađe bolje rešenje za pojedina pitanja bitna za Irsku. Njegova stranka Šin Fejn i grupa Libertas, kojoj čak predviđaju veliki uticaj u irskom političkom životu, pobedom su popravili, ili stekli viši rejting u društvu. Tog petka bili su najglasniji u slavlju u dablinskom zamku kada su zvanično pročitani prvi rezultati, jer je, objektivno, i za njih pobeda bila veliko iznenađenje.

Najveći gubitnik je svakako novi irski premijer Brajan Kouen, koji je pao na prvom velikom ispitu. Sada ga na sastanku premijera ove sedmice u Briselu niko neće tapšati po ramenu, već će tražiti od njega da pronađe neko rešenje. Naročito će ga mrko gledati predsednik Francuske Nikola Sarkozi, koji je već pripremio nacrte nove odbrambene politike EU za početak francuskog predsedavanja u julu.

FROG OFF: Irskim političarima neće biti prijatno u evropskim prestonicama ovih dana, ali ono što treba još više da ih zabrine jeste paradoks da građani ne veruju svojim predstavnicima koje su izabrali pre samo godinu dana. Uzimajući u obzir da su tri vladajuće i dve najveće opozicione partije nastupile sa istim stavom, rezultat referenduma je porazan. Uzalud je sada upiranje prstom, koja stranka je koliko doprinela, kakvi su bili posteri… Jedno je sigurno: generalna priča o boljoj Evropi i budućem napretku nije bila toliko uverljiva kao jasan stav o očuvanju suverenosti, supremaciji nacionalnih zakona i očuvanju neutralnosti.

Ircima se nije svidelo ni to što su i nemački i francuski političari pokušali da utiču na njihovu odluku. Nekoliko dana pre referenduma, kada je visoki francuski političar pokušao da ubedi irske glasače u dobrobit sporazuma, naslovna strana nacionalnog tabloida mu je poručila „Frog off „. Nisu Irci izgubili smisao za humor, ni pred tako teškim izborom.

Sada samo treba pratiti sledeći korak Brisela. Za Srbiju, slučaj koji je žestoko uzdrmao kredibilitet EU, nema neki poseban značaj, jer je ona svakako, još daleko od prijema u EU i ko zna koliko će još promena biti do tada. U međuvremenu će naši srednjoškolci naučiti napamet sve o EU, učestvovati u kvizovima, a njihovi vršnjaci sa mnogo manjim znanjem imaće priliku i da kritički gledaju na mogućnosti drugačijeg svetskog poretka.

Irski referendumi

Irska je ušla u EU 1973. i bila najsiromašnija među devet članica. Odlukom Vrhovnog suda 1987. godine, sve važne promene u EU zahtevaju amandmane u irskom ustavu, a to znači da je referendum neophodan. Gotovo 70 odsto Iraca je glasalo 1992. za sporazum iz Mastrihta, a isti taj sporazum je odbila Danska, za manje od 50.000 glasova. Kada je bila uverena od strane EU da njeni interesi nisu u opasnosti, Danska je izglasala „Mastriht“ godinu dana kasnije.

Kad se prihvatao Amsterdamski sporazum, Irci su se pokazali kao dobri Evropljani i 61 odsto građana je glasalo za.

Bitan sporazum iz Nice 2001. koji je podrazumevao i znatno proširenje EU, u Irskoj nije prošao. Od 35 odsto izašlih na referendum, 51 odsto je bio protiv. EU je dala novu šansu Ircima i 2002, „Nica“ je izglasana sa većinom od 62 odsto.

Na referendum o Lisabonskom sporazumu izašlo je 53 odsto građana, od toga 53,4 odsto glasalo je protiv, a 46,6 odsto za. Od 43 izborne jedinice, samo je u deset pobedio glas za ratifikaciju sporazuma.