Strah da bi rat na Bliskom istoku mogao da se proširi postao je još veći nakon najnovijeg iranskog napada na Izrael. To je eskalacija na koju su brojne zemlje već mesecima upozoravale.
Iran je jedna od regionalnih sila na Bliskom istoku. Regionalna sila je i Turska. Rukovodstvo u Ankari je na strani palestinskog naroda još od 7. oktobra 2023, kada je Izrael, reagujući na napad terorističke organizacije Hamas, napao Pojas Gaze. Predsednik Redžep Tajip Erdogan više puta je optužio Izrael za „genocid“. Za njega Hamas nije teroristička organizacija, to on stalno naglašava, i često govori o svojoj „palestinskoj braći“, piše DW.
„Izrael želi da nas napadne“
Erdogan je nedavno izazvao strah među sopstvenim stanovništvom: u govoru u turskom parlamentu 1. oktobra 2024. optužio je Izrael da želi da napadne Tursku. „U Svetoj zemlji poludela izraelska vlada će u svom verskom fanatizmu, nakon Palestine i Libana, možda da cilja i na našu domovinu“, rekao je. Izraelski premijer Benjamin Netanjahusanja o tomu da zauzme Anadoliju i tako „sledi jednu utopiju“, izjavio je Erdogan.
Stručnjaci ocenjuju da je Erdoganova izjava nerealna. „Smatram da je taj scenario nemoguć“, kaže Selin Nasi, politikološkinja sa Londonske škole ekonomije (LSE). „Turska je članica NATO. Napasti Tursku značilo bi sukobiti se s NATO i SAD. Osim toga, Izrael nema nikakvog razloga da napadne Tursku“, kaže.
Erdogan pokušava da svojim izjavama konsoliduje svoju bazu i pokaže da je solidaran s Palestincima, kaže Nasi. Turska ima drugu najveću vojsku u NATO. I ne samo to – ona je ujedno i prisni saveznik Sjedinjenih Država, isto kao i Izrael.
Ali, za Erdogana se tu radi o nečem drugom, kaže Ilter Turan, profesor emeritus međunarodnih odnosa i bivši rektor Univerziteta Bilgi u Istanbulu. „Predsednik instrumentalizuje spoljnu politiku za svoje unutrašnjopolitičke ciljeve. Izrael nema ni u kojem slučaju takve namere“. Turska vlada pokušava da, s obzirom na velike neuspehe na unutrašnjopolitičkom planu, skrene pažnju ljudi na druge teme, kaže Turan. Sam Erdogan je, kako dodaje profesor, najkasnije od poslednjih lokalnih izbora izgubio političku podršku, a zemlja se nalazi u ekonomskoj krizi.
Da li bi se Turska umešala?
Po Turanu je verovatnoća da Turska ikad postane jedna od zaraćenih strana jednaka nuli. „Turska neće aktivno učestvovati u konfliktu, jer Ankara ne želi da bude deo rata“, tvrdi on. Moguću odmazdu Izraela prema Iranu turska vlada neće, istina, da odobri, jer Turska sa Iranom neguje „distancirano prijateljstvo“. Ankara možda može Teheranu da ponudi moralnu podršku, ali ništa više od toga, smatra profesor Turan.
„Zbog pro-palestinskog i anto-izraelskog držanja turske vlade, stekao se utisak da ona podržava Iran i njegove milicije. To je zabluda“, kaže Selin Nasi. Turska se trenutno koncentriše na stabilizaciju sopstvene ekonomije, a regionalni konflikt samo bi doneo dodatnu nestabilnost. Zato se ne može očekivati da Turska interveniše u Gazi ili u Libanu. „Turska neće hteti da se vojno sukobi sa Izraelom“, prognozira Nasi.
Suparnici koji se međusobno poštuju
Turska, Iran i Saudijska Arabija „i danas su suparnici, kao što su bili i u prošlosti“, kaže bivši diplomat Mithat Rende. On je bivši turski ambasador u Kataru i poznaje geopolitičku dinamiku tog regiona. Turska svoje odnose sa Iranom neguje „brižno i s poštovanjem“, iako Teheran i Ankara često imaju različita gledišta u vezi s raznim regionalnim konfliktima.
„Turska ne želi da Iran osnaži svoju dominaciju u regionu preko nedržavnih aktera koje on podržava i koji su naoružani. Istovremeno, Turska s drugim regionalnim silama deli cilj sprečavanja da Iran postane atomska sila“, objašnjava Rende.
Kako Turska gleda na Hezbolah?
Bitna razlika između dve islamske države sastoji se i u različitom tumačenju islama. Turska je pretežno sunitska i vlada predsednika Erdogana podržava pre svega sunitske organizacije kao što je Hamas, koji EU i SAD smatraju terorističkom organizacijom. Nasuprot tome, iransko stanovništvo većinom je šiitsko, što vodi bliskim vezama iranskog režima s šiitskim grupacijama, kao što su Hezbolah u Libanu ili hutistički pobunjenici u Jemenu. Te versko-političke razlike utiču i na geopolitičke saveze dveju zemalja.
Razlika je bila uočljiva i kada je Ankara nedavno izražavala saučešće: kada je ubijen šef Hamasa Ismail Hanija, Erdogan je za njega proglasio državnu žalost. Nakon ubistva šefa Hezbolaha Hasana Nasralaha, Erdogan je izrazio solidarnost s libanonskim narodom, ali Nasralahovo ime nije spominjao. „Razumljivo je i ne iznenađuje to što se tu ne iskazuje slična pogođenost“, kaže profesor Turan.
