Krajem prošle nedelje nemački mediji javljali su o velikoj pobedi sindikata metalne i elektroindustrije: zarade su povećane za 4,8 procenata. U Nemačkoj je ritual da svakog proleća pregovore o povišicama započnu metalci, prema njihovim rezultatima upravljaju se zatim i ostali strukovni sindikati kada pregovaraju sa udruženjima svojih poslodavaca. Ove godine je sindikat metalaca započeo razgovore sa zahtevom da povišica bude pet odsto, poslodavci su na početku ponudili samo 2,1 procenata; sindikati su zapretili štrajkovima od ovog ponedeljka ako se ne postigne sporazum.
Diskusija se redovno vodi o povišicama, ne sećam se da je ikada bilo reči o smanjivanju zarada. Radnicima, ipak, ponekad preti delimično obustavljanje proizvodnje ili njeno izmeštanje u zemlje sa jeftinijom radnom snagom, što bi značilo otpuštanje nemačkih radnika. Zato sindikati insistiraju da u tarifne ugovore redovno uđe i klauzula da za vreme trajanja postignutih sporazuma otpuštanja ne sme da bude.
Šta se nas u Srbiji tiče šta se događa u prebogatoj Nemačkoj? Nemačka se, kao i cela zapadna Evropa, plaši jednog bauka koji već gotovo dva stoleća kruži kontinentom – bauka komunizma. Odavno ni u jednoj od tih zemalja nema komunističkih partija sa ozbiljnim uticajem, ali taj bauk ne samo da se ne skida sa neba kao neki satelit (svetlucaju povremeno preteći pojave kao što su SIRIZA ili PODEMOS) nego mu se pridružio bauk neofašizma.
ŠTA TO BEŠE VIŠAK VREDNOSTI: Mnogo je vremena prošlo, velike promene su se dogodile od objavljivanja Komunističkog manifesta 1848. godine, kada su Marks i Engels napisali da je komunizam za mnoge bauk. Dobrim delom je prevaziđeno i šta su njih dvojica kasnije pisali, a javnost ideju komunizma često izjednačava sa praksom staljinizma, što nije tačno, ali uvećava užasavanje od komunističkog bauka. Za mene je, međutim, osnovno pitanje kako da se što pravednije preraspodeli ono što su „klasici marksi-zma“ nazvali viškom vrednosti.
Hitler je na vlast došao zahvaljujući sukobima komunista i socijaldemokrata, krajem dvadesetih godina, leve partije su se uzajamno napadale. Hitler je to iskoristio i obratio se prvenstveno radničkoj klasi. Nezaposlenim ili loše plaćenim radnicima nudio je krivca za sve njihove nevolje, i to ne bilo kakav kapital nego jevrejski. Njegova se partija zvala ne samo nacionalistička, nego i radnička i socijalistička. Time je štitio nemački kapital, koji ga je podržavao. Spas je nudio u mržnji i zbijanju u nacionalni zagrljaj. Na vlast je došao na legalnim izborima. Hitlerova politika zapošljavanja i, na neki način, preraspodela viška vrednosti, većini Nemaca donela je kratkoročno osetan boljitak. Rezultat njegove vladavine, desetine miliona mrtvih i razrušen kontinent, poznat je i sada nije naša tema.
Posle pobede nad nacifašizmom vlast Sovjetskog Saveza se proširila na dobar deo Evrope, bauk sovjetskog komunizma počeo je da lebdi nad zapadnim delom kontinenta. U strahu od te ideologije kapitalizam se resetovao. Strah je oplemenio zapadnu demokratiju i doveo do niza zakona, ali i običaja, koji vode računa o interesu radnika. Kapital je plašljiva zverka, zahvaljujući tom strahu sindikati su postali snažan faktor, jer se kapital na Zapadu više plašio sovjetskog tipa komunizma, nego što je on stvarno predstavljao opasnost. Zbog tog straha od nasilne borbe za socijalnu pravdu delom viška vrednosti finansiralo se ono, što je kasnije dobilo ime „socijalna tržišna privreda“. Posle propasti SSSR, posle nestanka pretećeg nazovikomunizma Staljinovog ili Hruščovljevog tipa, kapitalizam u novom ruhu ponovo je postao brutalniji, ali takođe i delotvornost štrajkova.
MOĆ I NEMOĆ ŠTRAJKOVA: Za trenutak se još zadržavam na Nemačkoj. U poslednje vreme su štrajkovi relativno malih grupa radnika, na primer, vozovođa – ne celokupnog osoblja železnica, nego tih kapetana modernih lokomotiva – zaustavili privredni život cele zemlje. Sa nešto manjim posledicama to su učinili i štrajkovi aerodromskog osoblja. Ove godine je velike probleme nemačkoj ekonomiji i društvu naneo štrajk vaspitačica i vaspitača državnih dečjih obdaništa, jer porodice sa oba zaposlena roditelja nisu znale šta da rade sa decom, kasnili bi na posao ili izostajali potpuno. U sva tri primera obustavom rada nije naneta materijalna šteta samo poslodavcima – nemačkim državnim železnicama, aerodromima, odnosno komunama kao vlasnicima obdaništa – nego društvu i privredi u celini.
Iz toga proizlazi pouka za nas. Štrajkovi imaju smisla samo ako se obustavlja proizvodnja, ili servis, koji nekome – privatnom vlasniku, komuni ili državi – donosi dobit ili korist. Inače su besmisleni, onda nisu štrajkovi, nego manje ili više uticajni protesti. Moćno oružje može da bude obustavljanje saobraćaja na drumovima i železničkim prugama. Ne pozivam na njih, samo razmišljam.
U devetnaestom veku štrajkove su razbijali štrajkbreheri i batinaši koji bi grubom silom rasterali štrajkače ako bi pokušali da spreče štrajkbrehere da preuzmu njihov posao. Ti batinaši nisu došli na ideju – nisu imali ni potrebe – da na glavu navuku čarape, odnosno, kako se to kod nas popularno zove, fantomke.
KO SE BOJI VUKA JOŠ: Ni sledbenici Hitlera i Musoliniji nisu nosili fantomke, naprotiv, ponosno su se javno pokazivali, hvalili svojom rabotom i deset godina pre nego što su došli na vlast, na primer za vreme pokušaja puča Adolfa Hitlera i Eriha Ludendorfa 1923. godine u Minhenu. Nisu imali razloga da se kriju ni kada su počeli da razbijaju izloge jevrejskih trgovina, da ruše njihove kuće i sinagoge.
Ako neko misli da nešto mora da učini u toku noći krijući svoja lica, mora da se ipak plaši svojih postupaka, da nekakve skrupule ipak još postoje. U odnosu na Savamalu to je zanimljivo, jer batinaši, koji su onako brutalno prebili člana obezbeđenja kluba Partizan, nisu krili svoja lica, a znali su da ih snimaju bezbednosne kamere. Ni ona dvojica momaka, koji su na čudan način vodali nosioca izborne liste radikala u Apatinu prema svom džipu, pa se čini da su ga kidnapovali, nisu se plašili da bi neko mogao da ih prepozna. Da nije tako dramatično, možda i tragično, predložio bih da zapevamo: Ko se boji vuka još, tri za groš, tri za groš.
Koliko je hrabrosti potrebno da se neko suprotstavi našim vukovima, maskiranim ili onima koji javno pokazuju zube? Kako može da se manifestuje takva hrabrost?
Breht u svojoj drami opisuje kako posle pretnje inkvizicije Galilej povlači i poriče sve što je dotle tvrdio na osnovu svojih naučnih saznanja. Pristalice i učenici velikog naučnika uzbuđeno očekuju rezultat procesa protiv njega, očajni su pošto se javno obznani njegov iskaz da zemlja ne kruži oko sunca, pa njegov najverniji učenik, Andrea Sarti, kaže da ga se gadi i dodaje: „Teško zemlji koja nema heroje!“ Posle kratke pauze Galilej odgovara: „Ne! Teško zemlji kojoj su potrebni heroji!“
POBUNITE SE: Da li su ovoga časa Srbiji potrebni novi heroji? Marks je govorio proleterima da nemaju šta da izgube. Šta nezaposleni, ili bedno plaćeni radnici u Srbiji mogu da izgube? A šta mogu da dobiju?
Svuda na svetu, pa tako i u Srbiji, sve, ama baš sve, progres ili nazadovanje, bolji život, ili definicija onoga što se smatra boljim životom, rat ili mir, zavisi od mladih, od toga koliko su oni neobezbeđeni, nesigurni i svesni svoje snage.
Francuski političar, pisac, borac protiv fašizma i diplomata Stefan Esel u svojoj devedeset i trećoj godini života napisao je, obraćajući se pretežno mladima, knjigu sa naslovom „Pobunite se!“. Prodata je u milionskom tiražu. Na pitanje novinara ko protiv koga i čega danas treba da se pobuni, objasnio je: „Ljudi treba da se ozlojede protiv snage tržišta, spekulativnih finansija u zemljama poreskog raja, oligarhija koje drže finansije i čine mnogo lošeg planeti. Dva su razloga za ozlojeđenost: nepravda u upavljanju zemljama, bez obzira na to da li je reč o tiranijama ili demokratijama i – mnogo finansija, a nedovoljno demokratije.“
Vratimo se u Nemačku. Ljudi izlaze na ulicu i bune se protiv izbeglica. Negoduju, jer smatraju da se obezvređuju nacionalne vrednosti, jedna od parola je „Nemačka Nemcima!“ Protiv njih izlaze stvarni ili samozvani levičari i pokušavaju da razbiju demonstracije desničara. Mnogi znaju protiv čega su, malo njih za šta su. Austrijanci će kroz nekoliko dana odlučiti da li za predsednika države žele ultradesničarskog nacionalistu, a ako ga izaberu, kladim se da će ubrzo zatim dobiti i vladu tog tipa. U Francuskoj je najjača partija nacionalistička i ultradesna. Slični su na vlasti u Poljskoj i Mađarskoj. Ideja im je okupljanje oko sopstvene nacije, mržnja protiv stranaca – Jevreja nema dovoljno, neprijatelji su danas Muslimani. Taj novi bauk neofašizma takođe kruži nad Evropom, on privlači veliki broj nezadovoljnih mladih ljudi i radnika. Dva satelita u približno istoj orbiti mogli bi da se sudare sa nesagledivim posledicama.
Koje posledice bi takva katastrofa imala za Srbiju? Rekoh, bauci kruže iznad Evrope, ne još Evropom, ali naše opservatorije nemaju teleskope uperene u tu sferu. Komunizam je ovde odavno bauk, plaše nas njime, ali nisu stvarno uplašeni, jer levice koja bi se brinula za pravedniju podelu viška vrednosti nema. Prethodnice bauka neofašizma su, međutim, već stigle kroz pokušaj rehabilitacije Milana Nedića ili baučkog noćnog rušenja Savamale, u tom pogledu mogli bismo da prestignemo Evropu, jer temelji šovinizma izgrađeni devedesetih nisu porušeni, oni su dobra osnova za evropski neofašizam u nastanku. Ako tome dodamo ogromno nezadovoljstvo i nezaposlenost, pre svega među mladima, i vladajuću politiku projektovanja neprijatelja… Kada banda nasilnika u nekoj budućoj Savamali ne bude više smatrala za shodno ni da prikrije svoj identitet, biće kasno.
Nećemo oterati kurjake ako samo budemo pevali: ko se boji vuka još?
