Duga senka Džordža Buša

Predsednički posao u Americi nije bio naročito zahvalan ni u srećnijim vremenima. Predsednik Lindon Džonson, čija je nepopularnost omogućila povratak već više puta otpisanog Ričarda Niksona, izjavio je jednom prilikom da je biti predsednik isto što i biti magarac usred oluje praćene gradom. „Ne preostaje ti ništa drugo nego da trpiš udarce“, rekao je Džonson. U trenutku kada se razmere dar-mara koji Džordž Buš ostavlja iza sebe tek sagledavaju, mnogi postavljaju pitanje ko u ovom trenutku, pri zdravoj pameti, uopšte i želi da bude predsednik SAD. Njegov naslednik moraće da se uhvati u koštac sa dva ratna poprišta i Al Kaidom koja i dalje proliva mnogo krvi svojih dobrovoljaca i nedužnih civila, moraće da zaustavi razvoj i širenje nuklearnog oružja, obuzda ambicije Rusije, doprinese globalnoj borbi protiv klimatskih promena i obezbedi prosperitet i ekonomski oporavak.

Ima neke mračne, vagnerovske simbolike u tome što su i početak i kraj vladavine Džordža Buša obeleženi velikim praskom. Prvi ga je nakon napada 11. septembra učinio jednim od najpopularnijih predsednika u novijoj američkoj istoriji. Dok se zgarište na mestu na kome su nekada stajale kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra još pušilo, mnogi Amerikanci u predsedniku su videli američkog Čerčila, ili inkarnaciju Harija Trumana, a svetski lideri pohitali su da mu pruže podršku u borbi protiv terorizma. Poslednji prasak takođe se dogodio na donjem Menhetnu, na Vol stritu, i ispraća ga kao jednog od najkužnijih predsednika, dok svetski lideri mrko upiru prste i poglede na američku administraciju koja je omogućila finansijskim moćnicima da za veliku nadoknadu finansijski sistem dovedu do ivice ponora, a neprijatelji Amerike likuju. Iranski predsednik Mahmud Ahmedinedžad pozvao je svoje sunarodnike da slušaju tresak sunovrata svetske sile.

Bil Klinton je oba svoja mandata završio sa podrškom od blizu 70 odsto. Manje od mesec dana do predsedničkih izbora, ispod 20 odsto Amerikanaca smatra da je zemlja na dobrom putu, poverenje u Buša nema ni 30 odsto građana, a njegova se popularnost postojano topi već četrdeset meseci uzastopno, koliko traje njegov drugi mandat, tokom kojeg su mnogi računi došli na naplatu. Niže od ovoga pao je pre njega još samo Nikson, koji je bio primoran i da podnese ostavku.

CENA AROGANCIJE: Za preko 70 odsto građana Buš u istoriju odlazi kao predsednik koji je zemlju uvukao u dva rizična rata, koji su odneli preko 4000 američkih žrtava i za koji SAD izdvajaju više od 20 milijardi dolara mesečno. Ostaće upamćen i po aroganciji s kojom je krenuo u pohod na Irak, verujući da će svrgavanjem Sadama Huseina svet i Irak zauvek osloboditi jedne tiranije a Bliskom istoku doneti demokratiju, mir i blagostanje, po cenu tradicionalnog transatlantskog savezništva. One evropske države koje na tom putu nisu bile spremne da ga prate, njegov bivši ministar odbrane Donald Ramsfeld podrugljivo je nazvao „starom Evropom“. Jedna od prvih stvari koju je uradio kao predsednik bila je da smanji porez i uvede poreske olakšice za iste one finansijske moćnike koji su svet gurnuli na rub finansijske provalije, a čime je budžet lišio sume od oko 1300 milijardi dolara. Za to vreme, srednja klasa je dodatno osiromašila, svaki šesti Amerikanac nema zdravstveno osiguranje, dok jaz između bogatih i siromašnih nije bio dublji još od dvadesetih godina prošlog veka, vremena najbrutalnijeg kapitalizma. U Karterovo, pa i Reganovo vreme direktori velikih kompanija zarađivali su tridesetak puta više od svojih radnika. Danas je njihova plata bezmalo 350 puta veća nego plata prosečnog radnika. Buš će kod kuće ostati upamćen i kao predsednik koji je duvao u rođendanske svećice u Arizoni na imanju Džona Mekejna u trenutku kada je uragan Katrina pustošio Nju Orleansom i Luizijanom. Kao predsednik koji je uveo praksu prisluškivanja bez sudskog naloga, ali i torturu, i koji u svojevrsnom gulagu na Kubi u Gvantanamu drži zatočenike od kojih mnogi još nisu čuli optužnicu, dok je istovremeno pravosudni sistem koristio u političke svrhe.

NIJE SVEJEDNO: Buš iza sebe ostavlja Ameriku čiji su i ugled i uticaj oslabili u svetu. Ruski vojni manevar u Južnoj Osetiji, saglasni su analitičari, bio je zasnovan na ubeđenosti Kremlja da odlazeći predsednik neće imati ni snage ni instrumenata da spreči otcepljenje gruzijske pokrajine. Dok iranski i venecuelanski predsednici otvoreno likuju, Severna Koreja odlučila je da ponovo pokrene svoje nuklearne programe, taman kada se činilo da je učinjen znatan napredak u oslobađanju Pjongjanga od zamisli da proizvodi nuklearno oružje. Vlasti u Severnoj Koreji nemaju razloga da žure u ispunjavanju svojih obaveza priželjkujući povoljniji aranžman sa Bušovim naslednikom. Na sličan način, mirovni proces na Bliskom istoku je takoreći paralizovan. Zlurade primedbe čuju se i od proverenih saveznika. I francuski predsednik Nikola Sarkozi i nemačka kancelarka Angela Merkel složno su ocenili da je Bušov turbo-kapitalizam i krah na američkom tržištu nekretnina i hipotekarnih kredita na putu da ceo finansijski sistem povuče sa sobom u propast, što je čelnicima Evropske unije u kojoj vlada krhka politička unija, na vrat natovario još jedan težak izazov. Nemački ministar finansija Per Šteinbruk nedavno je predvideo da će „SAD izgubiti status finansijske supersile“.

Zbog toga svet sa nezapamćenom pažnjom prati smenu u Beloj kući. Britanski „Ekonomist“ pokrenuo je na svojoj internet stranici globalno glasanje za dvojicu američkih predsedničkih kandidata. Već sada je jasno da bi ogromna većina onih koji na ovim izborima imaju samo virtualno pravo glasa u Beloj kući radije videla demokratskog kandidata Baraka Obamu, čije su političke akcije poprilično skočile od kada su one na Vol stritu pale.

Džordž Buš nije radioaktivan samo na međunarodnom planu. Republikanski kandidat Džon Mekejn čini sve da Buša, kome još nije oprostio niske udarce tokom borbe za republikansku nominaciju 2000. godine, drži podalje od svoje kampanje. Buš se republikancima na konvenciji obratio preko video-linka, a Mekejn je predsednika tokom govora kojim je prihvatio nominaciju pomenuo samo jednom, i to ne čak ni imenom. Mekejn je tokom kampanje nekoliko puta izjavio da je „u Americi gore nego pre četiri godine“, a nedavno je u delu Nju Orleansa koji je najviše stradao od uragana Katrine odgovor vlasti na katastrofu nazvao „sramnim“.

Dok Mekejn panično sa sebe pokušava da zbaci sve okove i terete Bušovog nasleđa, Obamin tabor sve čini da senatora iz Arizone što čvršće poveže sa predsednikom Bušom, plašeći narod sloganom da će glasanjem za Mekejna „Bušu podariti i treći mandat“. U nedeljama pred konačan obračun na biralištima, Mekejn mora da se pita da li će ga Buš pobediti i drugi put, kao i pre osam godina.

FAKTOR ČEJNI: U poslednje četiri decenije republikanci su vladali iz Bele kuće 28 godina, najčešće uz podršku iz oba predstavnička doma. Kada je Buš pre četiri godine osvojio drugi mandat, njegovi neokonzervativni obožavaoci, pod budnim okom Bušovog šefa kabineta Karla Rova, likovali su u ubeđenju da će „republikanska hegemonija“ trajati godinama, možda i decenijama. Sve dok su Buš i republikanci pobeđivali, makar ta pobeda bila i tesna, vizija Karla Rova o „trajnoj većini“ delovala je kao vizija genija za taktiku. No, ona se zasnivala na dve iluzije – da će era republikanaca trajati večno i da je zakulisna politika kojom je ta većina održavana u životu, važnija od dobre vladavine. Prva od ovih iluzija protivna je istorijskim zakonima. Druga se raspršila u Iraku i na Vol stritu, a udavila u Nju Orelansu. „Iz grešaka se mora učiti“, zavapio je konzervativni kolumnista Dejvid Bruks, „ali su republikanci odbili da učine i najmanji pokušaj“. Javal Levin, bivši Bušov saradnik, kaže da je republikance zahvatio zamor. „Konzervativna fabrika ideja obustavila je proizvodnju. To će vam svi reći, ali niko ne ume da vam kaže šta treba učiniti“, izjavio je Levin za časopis „Njujorker“.

„Velika stara partija“, kako republikansku stranku nazivaju u Americi, nije bila u jadnijem stanju u poslednjih nekoliko decenija. Ideološki podeljena i u zbunjenoj potrazi za novim identitetom i nekim ko će joj uliti duh reganovskog samopouzdanja, sada se na izborima za upražnjena mesta u predstavničkom domu suočava sa debaklom. Na početku uspona republikanaca različite ideološke frakcije na okupu su držale samo snažna vizija i harizma predsednika Regana. Mekejn se domogao republikanskog kormila u zao čas, i prinuđen je da se sa istorijskim plimama i osekama nosi uz saznanje da mu se druga prilika kao ova neće ponovo pružiti, ali i da ga snažne podvodne struje Bušovih osam godina neće povući na dno.

No, Buš nije bio sam u ovom sunovratu. Njegovo predsednikovanje imalo je i tamniju stranu, oličenu u potpredsedniku Diku Čejniju, čija se sklonost ka zakulisnim radnjama i tajnovitosti graničila sa paranojom, dok je Buša dodatno udaljila od realnosti. Džon Nans Garner, poznatiji kao „Kaktus Džo“, koji je bio potpredsednik SAD od 1933. do 1941, rekao je da „posao potpredsednika ne vredi ni kofe pune mlake bljuvotine“. Čejni se potrudio da ovakvo viđenje rasporeda snaga jednom za svagda bude opovrgnuto. Sudeći po brojnim svedočanstvima i knjigama koje obelodanjuju moć koju je tokom ovih osam godina prigrlio za sebe i kakvu nije uživao nijedan njegov prethodnik, istorija je potpredsedniku već počela da sudi. U trenutku kada je Vrhovni sud SAD Bušu dodelio pobedu nakon spornog brojanja glasova na Floridi, Buš se obratio naciji sa porukom da je on tu da spaja, a ne da razdvaja. Istovremeno, Čejni je, međutim, imao druge planove. Okupivši grupu uticajnih republikanaca, budući potpredsednik otkrio je svoju viziju vladanja iz Bele kuće: „Tražićemo sukobe na svakom frontu… Nova administracija podeliće Ameriku na crvene (republikance) i na plave (demokrate), a nacije na one koje su uz nas i one koje su protiv nas.“

Istorija dobrim predsednicima sudi po onome što su uradili, a lošima po vremenu potrebnom da se uklone sve rđave posledice. Za raspremanje nereda koji je Buš ostavio iza sebe biće potrebno nekoliko mandata.