Druga strana egipatske revolucije

Za „Vreme“ iz Kaira

Feldmaršal Mohamed Tantavi, u vreme Mubaraka ministar odbrane, a u postrevolucionarnom Egiptu šef vojne hunte koja vlada ovom zemljom, više neće moći da se hvali kako „njegova vojska nikada ne bi pucala u narod“, jer se u nedelju upravo to desilo. Tantavijevi vojnici pucali su bojevom municijom i gazili oklopnim bornim kolima ovdašnje hrišćane koji su se okupili na Kornišu ispred zgrade državne televizije da bi protestovali zbog ugnjetavanja Kopta i paljenja njihove crkve u selu Merinab u Gornjem Egiptu. Snage bezbednosti tada nisu reagovale, a guverner Asuana Mustafa el Sajed je za napad na koptsku crkvu pokušao da nađe opravdanje.

„Marš mira“ u kome je učestvovalo oko 10.000 egipatskih hrišćana, ali i muslimana koji se zalažu za versku ravnopravnost i toleranciju, počeo je u siromašnom kvartu Šubra u kome pretežno žive Kopti. Još na samom početku bio je dočekan kamenjem i flašama kojima su demonstrante gađali unapred pripremljeni protivnici, jer je ruta protesta bila najavljena nekoliko dana ranije. Demonstranti su na napad odgovorili onim što im se našlo pri ruci: ciglama, kamenjem i flašama, čega uvek ima dosta na kairskim nečistim ulicama, a osobito tamo gde živi sirotinja. Priskočilo je i „nešto malo“ policije koja se, baš kao ni vojska, po pravilu ne meša kada napadaju islamisti ili „neko drugi“, kada ubijaju i premlaćuju ovdašnje Kopte, kojima „arapsko proleće“ nije donelo ama baš ništa dobro niti ulilo bilo kakvu nadu u bolje sutra.

I bez pomoći policije, koje inače i nema mnogo, jer ju je ukinula revolucionarna vlast, marš je nastavljen, ali uz stalno kamenovanje i „flaširanje“ učesnika. Organizatori demonstracija imali su nameru da organizuju mirne demonstracije, da sedeći na ulicama traže od vlasti (vojne hunte) zaštitu, pomoć i, ako je moguće, poneko obećanje za poboljšanje sopstvenog položaja u egipatskom društvu.

Kako je kolona napredovala, tako je sa balkona okolnih zgrada i iz pokrajnjih ulica ponovo počeo napad na hrišćane, prava kanonada kamenja i flaša punih benzina i sa upaljenim fitiljem. Koptski demonstranti su odgovorili na napad, jer im je očigledno dojadilo da pognute glave trpe dok ih biju ili ubijaju ovdašnji zagovornici „islamskog Egipta“. Lepi Korniš ubrzo je postao bojište na kome su se čuli i pucnji. A onda je u akciju stupila vojska koja i inače čuva veliku zgradu TV, ali umesto da smiruju i razdvaju zavađene strane, vojnici su počeli da pucaju u hrišćane i gaze ih oklopnim bornim kolima. Državna televizija dolila je ulje na vatru kada je javila da „hrišćani napadaju i ubijaju egipatske vojnike“. Na bojnom polju ostalo je 25 ubijenih ljudi i više od 300 ranjenih. Vlast kaže da su među ubijenima i „trojica vojnika, i to muslimana“.

GRAĐANSKI RAT KUCA NA VRATA: „Morala bi da usledi neka brza i ozbiljna akcija vlasti kako se ovakve stvari više nikada ne bi ponovile a Kopti dobili ono što traže ili što im pripada. U protivnom, sve ovo može da nas odvede u građanski rat“, izjavio je u intervjuu televiziji „Al Arabija“ general Fuad Alam, koji se nalazio na čelu službe bezbednosti više od dve decenije.

Odmah se oglasio i premijer Isam Šerif, koji je zakazao hitnu sednicu vlade u kojoj je većina ministara već poodavno prevalila godine za penziju i koji nikakvih zasluga nemaju za egipatsku „demokratsku revoluciju“ koja je srušila bivšeg predsednika Hosnija Mubaraka. Mada ovdašnji mediji svakodnevno bombarduju Egipćane izjavama nepismenih radnika ili seljaka o „egipatskoj revoluciji i demokratiji“, većina građana i ne zna zapravo šta ti pojmovi znače. Čitajući egipatsku štampu stiče se utisak da u zemlji cvetaju ruže, sve u duhu biblijske devize da su blagosloveni nišči duhom.

Kada su u Egiptu pobedile „revolucija i demokratija“ usledila su brojna obećanja novokomponovane vlasti i svih zainteresovanih, među kojima je bilo najviše zagovornika „islamizacije zemlje“. Grešni Kopti ponadali su se da je i njima svanulo „neko bolje sutra“ i krenuli su da traže poboljšanje svog položaja i zaštitu od sunarodnika koji se klanjaju u džamiji.

DISKRIMINISANI: Vekovima su ovdašnji Kopti, kojih zvanično ima među 10 i 12 odsto i koji su u Egiptu pet vekova duže od muslimana, diskriminisani. U ličnim dokumentima, na primer, uvek mora da piše da su hrišćani, u državnoj službi mogu da napreduju i da budu čak i ministri, ali nikako premijeri ili šefovi države, u vojsci mogu da napreduju do čina brigadira, ali ne i generala itd. U građanskim službama polje delovanja im je mnogo šire, ali recimo Kopt ginekolog ni slučajno ne sme da pregleda muslimanku, ali zato Kopt apotekar može da prodaje lekove i muslimanima. A ukoliko koptski pop negde u zabitoj provinciji odluči da pravi nužnik u crkvenoj avliji, mora da piše bezbrojne molbe i dopise nadležnim ministarstvima, kako bi isposlovao dozvolu za izgradnju jedne takve građevine. Ukoliko se pak seljani odluče da grade crkvu, molbama i čekanjima nema kraja i to tako ide decenijama. Izgovor vlasti je da je to zbog „spore birokratije koju smo nasledili od Turaka“. Čekanja jedino nema kada islamski radikali zapale ili sruše crkvu, onda vlast odmah šalje vojsku da pravi novu, a sve u želji da se demonstrira bratstvo i jedinstvo.

Sa izuzetkom nekolicine koptskih krezova, koji su se uklopili u novokomponovano demokratsko društvo, pa čak i osnovali svoje stranke – vodeći među njima je Nagib Saviris, jedan od sto najbogatijih ljudi na svetu i jedan od pretendenata za kupovinu „Telekoma Srbija“ – većina koptskih žitelja u „demokratskoj manjini islamskog i demokratskog Egipta“, nastavila je da životari. S nadom da je ipak moguće da se nešto promeni u „novom“ Egiptu, u nedelju uveče krenuli su iz svog ubogog kvarta Šubra u Kairu, da bi obasuti kamenjem i zapaljivim flašama nekako stigli do zgrade televizije na Kornišu. A ono što ih je zatim tamo snašlo i koliko su skupo platili svoju jalovu nadu, nezavisni dnevnik „Šoruk“ (Mladost) nazvao je „crnom noći egipatske revolucije“.

MUSLIMANSKA BRAĆA: Kako i zašto se Egipat našao u situaciji da vojska puca u narod, pitanje je na koje niko od zvaničnika u ovom trenutku ne može, ili ne sme, da odgovori. Oni koji malo bolje poznaju ovu zemlju, smatraju da su u pozadini svega ili, još bolje rečeno, na čelu svega što se zbiva u ovoj mnogoljudnoj naciji, islamisti koji su uzeli dizgine u ruke još pre nego što je vojna hunta posle pada Mubaraka preuzela vlast i zvanično počela da vlada.

U jednoj analizi egipatske situacije koju je sačinila CIA za potrebe američke vojne vrhuške još pre mnogo godina, stajalo je da Muslimanska braća kontrolišu više od polovine policije i nešto malo manje armije… Kako je s godinama uticaj islamista rastao i jačao, s pravom se pretpostavlja da se taj uticaj odražavao i jačao i u bezbednosnim strukturama. Drugim rečima, današnja egipatska vladajuća vojna hunta nalazi se pod kišobranom organizacije Muslimanske braće koja diskretno i u tišini saopštava „šta valja činiti“ i kako se u određenim situacijama treba ponašati. Da ovakvo rezonovanje nije samo prazna priča, uveriće sa svako ko malo pažljivije krene da čita ovdašnju štampu ili sluša političare i islamske prvake. Podsetimo i na to da su svi egipatski predsednici – Naser, Sadat i Mubarak – u mladosti pripadali Muslimanskoj braći.

SAHRANA: 20.000 ljudi protestuje protiv vojnog režima